Majski mars gladnih

Poceo je na radnicki praznik protestom pet hiljada stecajaca u centru Skoplja, a kulminira ovih dana, u vreme najzesce bezbednosne krize, blokadama glavnih saobracajnica u zemlji. Ljudi koji su, ni krivi ni duzni, zbog tranzicije, ostali bez posla, njih 35 hiljada, traze svoje neisplacene plate i pokusavaju da zastite imovinu od rasprodaje. Prikljucuju im se i radnici fabrika koje vlada tek planira da proda, ili likvidira.

AIM Skopje, 28.05.2001

Makedonija je ovih dana, ne samo na rubu bezbednosne krize, vec joj preti i socijalna eksplozija sa posledicama koje je tesko predvideti. Naime, gladnih je u zemlji svakim danom sve vise, a njihovo nezadovojlstvo ogromno. Doda li se tome faktor politika, bez koga u zemlji odavno nista ne funkcionira, onda aktuelna socijalna gibanja, prognoziraju analiticari, mogu postati veoma dramaticna.

Prema poslednjim zvanicno saopstenim podatcima, u Makedoniji ima cetrdesetak kolektiva koji unazad nekoliko godina uglavnom “proizvode” gubitke. Oni trenutno iznose 820 miliona maraka, i svakim danom rastu. Sve preduzete mere nisu dale ocekivane rezultate. Od 1995 godine, kada je prvi put sistemski intervenisano, ni jedan od gubitasa nije uspeo da stane na vlastite noge. Stoga vlada po diktatu svetskih finasijskih zandara, sada mora da se od njih oslobodi prodajom ili likvidacijom, etapno, do kraja ove godine. Bez posla treba da ostane vise od 35 hijlada radnika. Akcioni plan je usaglasen sa MMF i Svetskom Bankom jos krajem prosle godine. Spiskovi su odavno napravljeni, gubitasi grupirani, rokovi precizirani. Nazalost kod realizacije je zapelo. Sto zbog specificnosti problema, jer bukvalno na ulice treba isterati toliko ljudi, pa se makedonska vlada plasi da rizikuje, da ne bi okusila gnev radnika. Sto zbog tromosti medjunarodne finansijske oligarhije, jer obecani novac za realizaciju ovog delikatnog posla, kazu, stize presporo. Potsetimo u zemlji ima oko 360 hiljada nezaposlenih, sto je 45% radnosposobnog stanovnistva. Tu je zatim i politicko-bezbednosna kriza koja i te kako odbija eventualno zainteresovane strateske partnere, a ne treba zanemariti ni brojne dnevno politicke intrige i ratno profiterske ambicije pojedinih visokih vladinih sluzbenika. Naime, svi su u zemlji mesecima vec nemi svedoci ekspresne rasprodaje preostalog drustvenog kapitala, beskrupulozne otimacine imovine, koja je stvarana godinama, od strane vojnika partija na vlasti, sto zadnjih dana dobija na intenzitetu.

Majski mars gladnih je organizovano poceo na sam praznik rada, Prvi Maj. Radnici kolektiva koji su godinama negativno poslovali, pa su zbog toga likvidirani, ili im takva opasnost tek preti, su, predvodjeni Vecem Saveza Sindikata Makedonije, odlucili da prestanu sa cutanjem. Izasli su na ulice glavnog grada i mirno, ali bucno protestirali trazeci svoja suspendirana prava na rad, na plate, na penzijsko i socijalno osiguranje, na pristojan zivot. Bili su tu novi “proleteri” iz Skoplja, Stipa, Velesa, Prilepa, Gostivara, Tetova i drugih vecih gradova, kojima je kako rekose: ”dogorelo do nokata”, pa vise nece da gledaju mirno kako sve propada u ambis, navodno, u ime izgradnje nekakvog pluralizma i demokratije, a u sustini, u licnom interesu vlastodrzaca i partijskih poslusnika. Nazalost, efekti tog izliva opravdanog nezadovoljstva su bili nikakvi!

Zauzeta ”precim“ poslovima, licnim ili drzavnickim, aktuelna vladajuca garnitura, kao i ona pre nje, nije pokazala nimalo dobre volje i sluha da bi, ako ne ublazila, ono bar saslusala muke tih ljudi. A one su poput planine, prevelike. Ispovedali su ih, suznih ociju i vidno uznemireni, ljudi i zene, stecajci stipske fabrike “Makedonka”, nekadasnjeg “balkanskog Mancestera” sada u rasulu i njihove kolege iz likvidiranog skopskog ”Hemteksa” koji ce jos samo dva meseca od Zavoda za zaposljavanje dobijati socijalnu pomoc od 100 DM, a sta posle? Svoju ogorcenost i nemoc su prezentirali kroz brojne transparente i galamu, neimari skopskog FAS “11 Oktomvri” koji su nekad proizvodili po 1200 autobusa, a sada jedva desetak godisnje, gostivarske “'Silike”, kojima su politicari, kazu, mnogo obecavali, a nista nisu ispunili. Pa tetovskog Jugokroma, nekadasnje ”zlatne koke” makedonske privrede ciji su strateski proizvodi nosili milijone dolara deviznog prihoda i bili ponos grada podno Sare cele i cele zemlje. Pricali su novinarima svoj “hod po mukama” i radnici veleske fabrike “Porculanka” koje zainteresovani kupac ne moze da dobije, jer ne zeli da plati proviziju koliko mu besramno traze opstinski i republicki ”ratni profiteri”. Svi oni ne mesecima, kazu, vec godinama plate ne primaju redovno, zive od necije milostinje, ili od onoga kako se ko snadje sam. A i za to, zbog stanja ni rata ni mira, koje traje, bezmalo cetiri meseca, su sanse sve manje, pa je strpljenje isteklo. Pricali su, upozoravali, pretili. Sve uzalud!

Vratili su se stoga kuci i za koji dan nastavil sa protestima u svojim “dvoristima”. Bilo je tako tri sedmice. Prvo su pokusali da pritiscima nateraju da se aktivnije pobrinu za resavanje njihovih ekzistencijalnih problema inertna fabricka rukovodstva, predvodjena drzavnim poverenicima, ili stecajnim upravnicima. Zatim su zakucali na vrta opstinskih mocnika, ne bi li ko od njih “pogurao” tamo gore u Vladi i Parlamentu da se pozabave, najzad, njihovim sudbinama. Zatim su oni najuporniji, krenuli na glavne lokalne i regionalne saobracajnice. Postavili su barikade i svojim telima nekoliko casova blokirali najfrekfentnije deonica autoputeva Skopje-Veles, Veles-Stip, Skopje-Tetovo... Trazili jednokratnu finansisku pomoc od 200 maraka da bi kupili deci hleba, isplatu zaostalih doprinosa da bi, oni koji za to ispunjavaju uslove, mogli da odu u penziju. Nekima tu obavezu drzava nije ispunjavala unazad 5-6 godina. Trazili su i smene nesposobnih menadzera koji uglavno, brinu o sebi i partiji koja ih je postavila, a ne i o interesima zaposlenih. Insistirali na ubrzanju procesa revizije, uz pomoc medjunarodnih savetnika, kako bi se sto pre saznalo da li ce ostati na poslu ili ne, trazili pomoc i olaksice da se obnovi rad onih fabrika cije proizvode kupci traze, poput autobusa, na primer. I to je bilo uzalud.

Doduse, istini za volju se mora reci da su blokade puteva ipak “probudile” nadlezne ekonomske ministre. Vlada je na poslednjoj sednici protekle nedelje zaduzila strucnu Komisiju za strukturne reforme da ubrza trazenje resenja za najvece gubitase HEK “Jugohrom”, Tekstilni kombinat “Makedonka”, FAS “11 oktomvri” i druge.

Proteklog vikenda, vladina Komisija za gubitase nije uspela da usaglasi stavove oko kljucnih kriterija, pa je samim tim ponovo odlozeno resenje sudbine pomenutih kolektiva, prvih na spisku za prodaju ili likvidaciju. Razlog je sto resorni ministri, koji pripadaju razlicitim partijama, imaju razlicita gledanja na probleme i tumacenja preporuka stranih revizora i misije MMF-a. Ministar za ekonomiju, Besnik Fetai, DPA, koji je, koliko do juce, bio najvatreniji pobornik da se kombinat “Jugohrom”, na primer, proda, imao je za to i “svog”kupca, sada trazi da se on pod hitno “konzervira”, jer je to najeftinije. Potrebno je da se obezbedi svega 300 hiljada maraka. Radnicima bi se iz budzeta davao mesecni pausal od priblizno 150 maraka. Ministar finansija Nikola Gruevski, VMRO-DPMNE, smatra da treba postovati preporuke holandske konultanske kuce ”Artur Andersen” koja ocenjuje da Jugohrom ima buducnost, te da treba da se ”posteno” proda putem medjunarodnog tendera, ali kada prodje bezbednosna kriza. Do njegove privatizacije, najmanje sledecih sest meseci, vlada bi trebala da obezbedi novac za proizvodnju i isplatu minimalnih zarada zaposlenima, a elektroprivreda da struju isporucuje besplatno?! Sve bi to kostalo oko tri miliona maraka. I jedan i drugi ministar smatraju da vise mesecne zaostale plate radnicima treba isplatiti tek kada se Kombinat proda.

Nesporazumi i razlika ima i za ostale kolektive. Vlada ce podrzati fabriku autobusa da bi je spasila bankrota, saznajemo, ali je za to potrebno njeno prestruktuiranje. Ova skopska fabrika ima oko 50 miliona maraka gubitaka i dugova, 1158 zaposlenih, od kojih je 650 visak, koga se treba osloboditi. Strucnjaci su izracunali da je 3,5 puta ekonomski isplatljivija njena prodaja, od likvidacije putem stecaja. Medjutim, fabrika je 73% privatizovana, akcije poseduju radnici koji sami pojma nemaju sta da rade. Da bi potrazila strateskog parnera vlada smatra da prvo treba da promeni strukturu kapitala u svoju korist. Ne misli da otkupljuje akcije od radnika, vec planira dokapitalizaciju, placanje dugova i preraspodelu troskova sa potrazviacima-javnim preduzecima. Na taj nacin bi povecala drzavni kapital sa sadasnjih 24,91 %, na 56% , pa bi onda bila u obavezi da trazi profitabilna resenja. Ko da joj veruje ?

Politicari su “skrojili kapu” i stipskim tekstilcima. Od kada je za generalnog direktora “Makedonke” postavljen nekadasnji vozac, sa partijskom knjizicom VMRO-DPMNE , 2700 radnika “belog dana” nije videlo. I ko zna dali ce uopste nesto takvo docekati. Masine su budzasto rasprodate, kao staro gvozdje, zalihe prvoklasnog platna “poklonjene” partijskim prijateljima, prazni pogoni se iznajmljuju, i pretvaraju u magacine, kafane... Strateski parner iz Engleske, sa navodno vec dogovorenom novom tehnologijom, nikako da stigne. Zadnje sto su radnici primili je novogodisnji poklon od vlade, 4000 denara, odnosno 130 DM linearno. Da bi se isplatila zaostala dugovanja na ime doprinosa za zdravstveno, socijalno i penzijsko osiguranje treba oko 16 miliona maraka, a nema ko da ih obezbedi! Agoniji se kraj ne vidi!

Radnici kolektiva koji negativno posluju, fakt je, vise nemaju stprljenja, niti sluha za bilo kakve “vise interese”. Najavili su da ce, pocev od prvog dana poslednje semice maja, pa sve dok ne budu nacisto na cemu su, svakodnevno blokirati najfrekfentnije saobracajne magistrale, odnosno postaviti satore pred zgradom Vlade i Parlamenta. Nije iskljuceno da im se pridruze i kolege iz drugih kolektiva u slicnoj, potpuno neizvesnoj ekonomskoj situaciji, koje je na generalni protest pozvalo Vece Saveza Sindikata Makedonije. Veliki je znak pitanja dali takav radikalan korak treba preduzimati bas u ovim, za Makedoniju, krajnje kriticnim trenutcima. Prvi sindikalac Zivko Tolevski negira da iza njihovog trenutnog angazmana stoji ”podzemna politika” kojoj je u interesu destabilizacija zemlje, kako javno sumnjaju vladini predstavnici. Naprotiv! To energicno demantuje, uzvracajuci optuzbama da je vlada sama prepunila radnicku “casu zuci” arogantnim ponasanjem, potcenjivanjem problema, prodajom drzavne imovine sa velikim diskontima, bez tendera i svojim ljudima za novac sumljivog porekla. Doslo je vreme, kaze, da odgovara za sve ono sto (ni) je ucinila, a trebala je i morala!

AIM Skopje

BRANKA NANEVSKA