Operacija "Povratak"

Zona kopnene bezbednosti

AIM, Beograd, 26. 5. 2001.

Kombinovane jedinice Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije počele su u četvrtak 24. maja ulazak u sektor B, poslednji preostali deo kopnene zone bezbednosti. U narednih nekoliko dana, preuzimanjem kontrole nad nešto manje od 400 kvadratnih kilometara teritorije, biće okončano uspostavljanje neposrednog dodira vojno-policijskih snaga SR Jugoslavije i trupa KFOR-a duž nekadašnje administrativne granice Kosova i Metohije sa Srbijom. Čini se da je početak saradnje dojučerašnjih zaraćenih strana uspešno okončan. U prvim izjavama, predsednik vlade Srbije Zoran Đinđić - koji je, zajedno sa saveznim premijerom, ministrima odbrane i unutrašnjih poslova, pratio operaciju "Povratak" - stavlja ulazak združenih snaga bezbednosti (ZSB) u istu ravan sa prijemom SRJ u Svetsku banku, koji ocenjuje kao najveći uspeh novih jugoslovenskih vlasti. Generalni sekretar NATO alijanse, Džordž Robertson, hvali uzdržavanje od nasilja i sa srspke i sa albanske strane, a pozdravio je deklaraciju o opštoj amnestiji za one koji polože oružje kao "osnovni korak u normalizaciji srpsko-albanskih odnosa u regionu".

Nasilja je, međutim, bilo. U okolini sela Lučane poginuo je jedan od komandanata Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPBM) Ridvan Ćazimi, poznat kao "kapetan Leši". Prve vesti sa terena govorile su da je ubijen snajperskim hicima na teritoriji pod kontrolom OVPMB, dok se sa šefom kancelarije NATO u Jugoslaviji Šonom Salivenom vraćao u Veliki Trnovac sa sastanka u susednom selu. U vladinom pres centru u Bujanovcu isprva je demantovano prisustvo vojske i policije na tom delu sektora B, a Ćazimijeva pogibija objašnjavana je kao posledica međusobnog obračuna albanskih ekstremista "koji nezadovoljstvo zbog predaje oružja iskaljuju ubistvima lidera OVPMB". Neki albanski mediji sa Kosova i Metohije tvrdili su da je reč o ubistvu izvršenom od strane srpskih snajperista, izvršenom u prisustvu Šona Salivena - ili, čak, da je to na njegove oči učinio jedan oficir VJ. Kancelarija NATO u Beogradu je vest Kosova presa demantovala tvrdnjom da se Šon Saliven u trenutku Ćazimijeve pogibije nalazio na jednom od kontrolnih punktova u okolini Velikog Trnavca. Konačno, u petak 25. maja ujutru Nebojša Čović, šef koordinacionog tima za jug Srbije, saopštava da je Ridvan Ćazimi poginuo u četvoročasovnoj razmeni vatre između jedinica ZSB sa OVPMB, u trenutku kada je iz zaklona krenuo ka svom džipu mitsubishi pajero da bi se povukao. Čović je Ćazimijev doprinos mirnom rešavanju krize ocenio kao značajan, "mada je u uzbuđenju umeo da kaže i ono što stvarno ne misli". U poslednjem razgovoru sa dopisnikom radija B92 Ćazimi je obećao da će

1. juna sa njim popiti kafu u Bujanovcu.

Podatak o trajanju oružanog sukoba indirektno potvrđuje da u operaciji "Povratak" ni NATO ni jugoslovenske vlasti ne žele izbijanje i rasplamsavanje sukoba, naročito ne medijsko. Pregovori i pripreme za povratak ZSB u sektor B obavljane su prethodnih nedelja pažljivo i temeljno, uključujući i mnogo puta ponovljena upozorenja da će prema onima koji se ne budu pridržavali dogovora ili oklevaju da ih prihvate biti primenjena sila. Pošto su potpisani sporazumi sa lokalnim vođama OVPMB o "demilitarizaciji", 16. maja objavljena je amnestija za sve koji predaju oružje i svuku uniforme do 24. maja ujutru. Pripadnicima KFOR-a na kosovskoj strani granice do početka operacije "Povratak" predalo se 454 pripadnika OVPMB, uključujući i njenog osnivača, "komandanta Hadžija". Prema izjavi portparola KFOR-a Roja Brauna, rok za predaju po sistemu "proveri i pusti" istekao je 24. maja u 08:00, možda će na kratko biti produžen za one koji nisu počinili teška krivična dela. Nasuprot tome, predsednik Političkog saveta OVPMB Jonuz Musliju ponavlja da će poslednji pripadnici OVPMB predati oružje, municiju i uniforme snagama KFOR-a u sredu 30. maja do 15:00 časova. Tokom pripremnih operacija, jugoslovenske snage bezbednosti zarobile su ili uhapsile oko stotinu Albanaca, od kojih je najveći deo odmah posle provere identiteta pušten.

Pregovore o povratku ZSB u sektor B kopnene zone bezbednosti pratio je, uz mnoštvo najraznovrsnijih izjava učesnika, i čitav niz oružanih incidenata. Odluka NATO o povratku jugoslovenskih snaga, najavljena za

1. maj, doneta je pet dana kasnije. U međuvremenu je Piter Fejt, specijalni izaslanik Alijanse za jug Srbije, u jednom trenutku tvrdio je da će u zoni B prvo biti uspostavljene rad multietničke policije, a tek potom odobren ulazak ZSB; taj zahtev je, čini se, izneo šef Kosovskog zaštitnog korpusa Agim Čeku, jer "pojedini albanski komandanti teško prihvataju demilitarizaciju". S druge strane, specijalni izaslanik SAD za Balkan Džejms Perdju zapretio je 10. maja svima koji imaju veze sa ekstremistima ili ih aktivno podržavaju da će im vrata za ulaz u Sjedinjene države biti zatvorena. Nebojša Čović se u svojim izjavama opredelio za apel svim stanovnicima juga Srbije da imaju poverenje i podrže sve napore čiji je cilj ponovno uspostavljanje normalnog života; jednako često ponavljao je i odlučnost da se protiv onih koji su protiv mirnog rešavanja problema ili ga rešavaju s oružjem u ruci primeni sila.

Pred izvesnošću da će NATO odobriti povratak jugoslovenskih snaga bezbednosti bez obzira na rizik oružanih sukoba, Ridvan Ćazimi tada je odgovorio da će se "braniti i da ce to biti pocetak rata". Uz učestale oružane incidente na granici zone kopnene bezbednosti, scenario "izazivanja rata" isproban je 12. maja u selu Oraovica na periferiji Preševa, van zone kopnene bezbednosti. Tog dana OVPMB objavila je da su njene snage zauzele selo koje istovremeno, mada je "oslobođeno", napušta kolona od nekoliko stotina albanskih žitelja. Izvori VJ obavestili su da je na jugoslovenske snage bezbednosti tokom prepodneva tog dana ispaljeno više od stotine minobacačkih granata, a nešto kasnije i da je u napadu na Oraovicu gelerom u glavu teško ranjena trinaestogodišnja Rušdije Ibrahimi; vest o pogibiji jednog albanskog dečaka nije potvrđena. Ispostavilo se da OVPMB zaista kontroliše selo ali, pokazaće se kasnije, to nije uticalo na odluku NATO da jugoslovenskim snagama bezbednosti odobri povratak u sektor B. Šta više, Oraovica je, možda slučajno, predstavljala test za spremnost i sposobnost ZSB na izvođenje vojno-policijske "mirovne" operacije. Nebojša Čović ocenio je zauzimanje Oraovice kao pokušaj ekstremista da lokalno albansko stanovništvo prisile na pristupanje OVPMB i, istovremeno, iseljavanje kao dokaz "humanitarne katastrofe". Pozivajući lokalno stanovništvo da ne naseda provokacijama, za organizaciju incidenta optužio je preševskog komandanta OVPMB sa nadimkom "Špetim", ali i Halima Špeljimija, saradnika Hašima Tačija. U naredna dva dana jugoslovenske snage bezbednosti zauzele su Oraovicu u dogovoru i uz saglasnost KFOR-a; tom prilikom lakše su ranjena dva policajca, dok je na strani OVPMB - prema saopštenjima jugoslovenske strane - bilo 14 mrtvih, osam teže i lakše ranjenih, 98 zarobljenih ili uhapšenih.

Dajući saglasnost za ulazak ZSB u sektor B, NATO je izgleda imao u vidu mogućnost težih sukoba i, ako je to tačno, pristao je i na tu mogućnost: jugoslovenskim vojno-policijskim snagama odobrena je upotreba oklopnih transportera u operaciji "Povratak", ali i korišćenje artiljerije u slučaju da tom prilikom budu napadnute. Verovatno zbog izvesnosti da je na uskom prostoru sabijen relativno veliki broj naoružanih ekstremista - procene se kreću do pet hiljada ljudi - i, samim tim, da je srazmerno povećana verovatnoća oružanih sukoba, sektor B operativno je podeljen na podsektore sever, centar i jug. U prva dva dana operacije "Povratak" jugoslovenske snage bezbednosti ušle su u podsektore sever i jug. Izlazak na preostalih dvadesetak kilometara granice prema Kosovu i Metohiji, kroz centralni deo na putnom pravcu Bujanovac-Gnjilane, prema izjavi Nebojše Čovića datoj po okončanju prve faze operacije "Povratak", ne treba očekivati pre 31. maja.

Primetno je da "povratak suvereniteta" Jugoslavije na jugu Srbije i "ukidanje zone bezbednosti" ne prati nikakva pobednička euforija. Upadljiva je, takođe, odlučnost Nebojše Čovića kao šefa mešovitog, savezno-srpskog koordinacionog tela, da svoj plan za rešavanje krize sprovede do kraja, bez osvrtanja na pitanje da li je "Čovićev plan" zaista njegov. Pomenuta odlučnost pokazana je i u vojno-policijskim akcijama, ali i onim koje predstavljaju najavljene naredne korake: obuka "multietničke" policije već je počela, a sve sumnje po pitanju "čija" će ona biti su rešene, čini se, odlukom da predstavlja deo regularnog sastava MUP-a Srbije, od programa obuke do uniforme i oznaka koje će nositi. Pojedina lokalna rukovodstva u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa već su dobila prve packe zbog sporosti u rešavanju komunalnih problema, a opravdanost zahteva za naknadu štete u kućama lokalnog albanskog stanovništva proveravaju mešovite komisije. Masovnog izbegličkog talasa albanskog življa nije bilo; UNHCR je na Kosovu i Metohiji evidentirao nešto manje od pet hiljada izbeglica sa juga Srbije, potvrđujući da su oni spremni za povratak na koji ih vlasti Srbije pozivaju.

Šira pozadina uspešnog i "kooperativnog" povratka ZSB u zonu kopnene bezbednosti, međutim, nudi mogućnost različitih tumačenja. Povratak u sektor C-istok, odnosno pet kilmetara granice između SRJ i Makedonije, NATO je dao početkom marta meseca, neposredno po izbijanju oružanih sukoba na području severozapadne Makedonije, najžešće oko Tetova. Odmah potom odobren je povratak jugoslovenskim vojno-policijskim snagama i u sektore C-zapad, A i D, tj. na gotovo tri četvrtine zone kopnene bezbednosti duž granice Crne Gore sa Kosovom i Metohijom, odnosno na veći deo administrativne granice Kosova i Metohije sa Srbijom. Ulazak u sektor B - sad je dopušteno reći: ne izgleda slučajno - odobren je u trenutku kada makedonska vojska i policija pokušavaju da silom reše problem "svojih" albanskih ekstremista. Sličnosti tu, bar ovog trenutka izgleda, prestaju: učešće predstavnika međunarodne zajednice, NATO alijanse i OEBS-a u rešavanje problema na jugu Srbije ne samo da je očigledno ("transparentno") nego i pozdravljeno. U Makedoniji, međutim, povezanost pojedinaca iz vojnog vrha sa penzionisanim američkim generalima, pokušaj posredovanja izaslanika OEBS Roberta Frovika, takođe Amerikanca, sa predstavnicima tamošnje "oslobodilačke armje" i sporazum lidera albanskih stranaka Kosova i Metohije, Makedonije i predstavnika naoružanih ekstremista o ciljevima zajedničke borbe ne nailazi na podršku, svakako ne u onoj meri s kojom makedonske vlasti javno odbijaju svaku ideju o pregovorima s teroristima.

Ta (ne baš nijansirana) razlika u pristupu međunarodne zajednice krizama u Makedoniji i Srbiji mogla bi, samo naizgled paradoksalno, ići na ruku demokratskim vlastima Srbije i Jugoslavije. Neuspeh misija KFOR-a i UNMIK-a na Kosovu i Metohiji ne može se zamagliti spremnošću NATO alijanse da odobri povratak jugoslovenskih snaga bezbednosti na jednu ("administrativnu") granicu, kao ni pohvalama njihove spremnosti i profesionalnosti. Bez posebnog preterivanja, u operaciji "ukidanja" kopnene zone bezbednosti veću korist knjižio je NATO, a ne SR Jugoslavija. Ni krajnji saldo, najverovatnije, neće biti drukčiji. Ipak, rešavanje "albanskog pitanja" na Balkanu tek dolazi na dnevni red. U svim zamislivim raspletima, njegovo dugotrajno održavanje na nivou sukoba niskog intenziteta nije najmanje verovatno.

Aleksdandar Ćirić (AIM)