Potraga za istinom

**Sučavanje sa prošlošću

Za proteklih desetak godina gradjani Srbije su bili i svedoci i učesnici proizvodnje najrazličitijih "istina". Neke od njih bile su falsifikati, neke su bile krajnje selektivne, a retorika je često postajala agresivni govor mržnje u kojoj je do današnjih dana "naša" strana uvek bila isključivo žrtva a druga "krivac" i "izvršilac". Da li je došao trenutak da se stavi tačka na ovakakv odnos prema istini o svemu onome što se dogadjalo na prostorima bivše Jugoslavije.

AIM, Beograd, 25. 5. 2001.

Sučavanje sa istinom o prošlosti uz dosta bure, negodovanja i gorčine poslednjih meseci, tačnije od promene režima u Beogradu, zaokuplja ovdašnju javnost bilo kroz raspravu o isporučivanju bivšeg predsednika Miloševića Haškom sudu, ili formiranju državne komisije za istinu. I dok većina običnih gradjana Srbije krvica za zločine počinjene u poslednjim ratovima na prostorima bivše Jugoslavije traži u tudjem dvorištu, prošlonedeljna konferencija " U potrazi za istinom i odgovornošću-ka demokratskoj budućnosti" u organizaciji Radija i televizije B92, pokazala je iz ekspertskog ugla da će to biti mučan i obiman posao.

Koliko će proces suočavanja sa istinom i odgovornošću biti težak nagovestio je Veran Matić, glavni i odgovorni urednik RTV B92, iznoseći iskustva ove medijske kuće, koja je nedavno, započinjući filomom o Srebrenici emitovanje serijala o istini i pomirenju, navukla na sebe bes mnogih gledalaca. Osim protesta samoj televiziji B92, osvanula su i "pisma čitalaca" u kojima je pritajeni govor mržnje ponovo dobio krila: "Zašto puštate emisiju sa ovoliko laži a niste bili tamo?" "Zašto emitujete sve ono što vam serviraju Amerikanci i ostala banda?" "Ovakve propaganade protiv Srba nije bilo ni za vreme Pavelića i Hitlera". "Ovakvom serijom samo sejete mržnju protiv Srba". Neki su, ipak, bili pomirljviji: "ne bežim od odgovornosti srpske strane za zločine ali samo kao jedne od tri umešane strane. Molim vas, pa kada su Hrvati ili Muslimani objavili ili pokazali ikakav tračak samokritičnosti i spremnosti na objektivnost?" "Hoću, bre, informacije", poručuje e-mailom jedan Srbin iz Kanade. "Znam za svakog Aliju i Muju koji je ubijen. A gde mi završiše Darko, Nenad i Predrag iz Srebrenice?. Hoću da napišete sve o onom zločincu Naseru Oriću...".

Drugi, opet, nisu jednostavno spremni da podnesu istinu:"Ako je to zaista bilo tako, onda meni ostaje jedino da uzmem pištolj i da se ubijem!", reagovao je jedan gledalac posle prve dve epizode o zločinima u Srebrenici. Spominjući ovu reakciju, Veran Matić je dodao da je gledalac pre nego što je izgovorio ovu rečenicu, veoma civilizovano govorio o tome da je u pitanju propaganda, blaćenje srpskog naroda. Na pitanje zašto je protiv toga da se vidi i neka druga verzija dogadjaja od one koju je imao priliku da vidi, izjavio je da ne bi mogao da podnese takvu istinu.

Proizvodnja ratnog ludila očito je ostavila duboke tragove. Lažima, neistinama, prećutkivanjem ili glorifikacijom sopstvenih žrtava, uticalo se na to da ljudi postanu neosetljivi na ratne zločine i da opravdaju ono što su pripadnici vojske ili paravojske njihove nacije činili drugima. Tvrdnja da je "svako mogao da sazna da je hteo" ne znači i da je puno njih zaista želelo da zna. Očigledno, bilo je lakše ne znati. Odnosno, na psihološkoj ravni lakše je bilo verovati i prihvatiti ono što je propaganda servirala: da su Srbi samo žrtve, da nisu ni za šta krivi, da ih svako mrzi.

Nedavno istraživanje agencije "Stratedžik marketing" - "Vidjenje istine u Srbiji", predstavljeno na konferenciji, ostavilo je upečatljiv utisak na prisutne učesnike. Neki su bili iznenadjeni, neki razočarani, ali je bilo i onih koji su smatrali da je to normalna posledica decenijske razorne propagande koja je ovde vodjena. Bilo kako bilo, činjenica je da više od polovine gradjana Srbije ne zna da navede nijedan zločin srpskih vojnih snaga u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Naime, rezultati pokazuju da je najveci broj ispitanih gradjana dobro informisan o zločinima koji su počinjeni nad Srbima, dok čak više od polovine ne zna da navede zločine koje su počinile srpske snage, a dobar deo gradjana poriče da su takvi zločini činjeni. Na pitanje da li su čuli, recimo, "da je mnogo civila u Sarajevu poginulo od snajperskih hitaca" 91,5 odsto kaže da je čulo, ali samo njih 54,7 odsto u to veruje. Medjutim, na pitanje da li su čuli da su "Muslimani u logorima po BiH držali zatočene Srbe" čulo je 91,5, ali zato u to veruje 96,1 odsto ispitanika.

Koliko su neophodni razgovori o suočavanju sa prošlošću i utvrdjivanju istine, pokazuju i drugi nalazi ovog istraživanja koji govore o stavovima gradjana povodom zločina koji su počinjeni u ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije i odgovornosti političara i gradjana koji su ih podržavali.

Jedno od pitanja iz ankete bilo je "ko su najveći krivci, a ko najveći branioci srpstva". Za najveći broj ispitanika, 62,7 odsto, za NATO intervenciju odgovorne su SAD i medjunarodna zajednica i njeni ekonomski interesi, ali veliki broj ocenio je da je uzrok politika Slobodana Miloševića. U istraživanju o vidjenju istine o Srbiji pokazalo se da ispitanici i dalje krivicu za sve ratne nesreće vide na "drugoj strani". Tako 77,8 odsto od 2.000 anketiranih smatra da je za raspad SFRJ osnovni uzročnik hrvatski nacionalizam, a zatim interes Amerike i Zapada, dok je kao najvažniji faktor za početak ratnog raspada bivše Jugoslavije ocenjeno postojanje SAD kao jedine super sile, a potom dolazak Miloševića na vlast.

Srdjan Bogosavljević, prvi čovek pomunete agencije kaže da ispitanici za najvećeg krivca za sve ratove na tlu SFRJ smatraju Franju Tudjmana, zatim Miloševića, pa Aliju Izetbegovica. Na drugoj strani, za najvećeg branioca srpstva anketirani su izabrali Ratka Mladića, potom Radovana Karadžića, Željka Ražnatovica Arkana i Slobodana Miloševića.

Iako je većina ispitanika izrazila spremnost da sazna nešto više, posebno o pregovrima koje je u ime Srbije vodio Milošević, o dogadjaima koji su prethodili raspradu zemlje, nešto manje od polovine o ratovima u Hrtvatskoj i BiH, samo saznanje ovih činjenica verovatno ne bi uticalo na promenu njihovog stava. Naime, na pitanje da li je neka nova činjenica koju ste saznali uticala na promenu vašeg mišljenja, čak 85,5 odsto ispitanika odgovorilo je negativno. Ipak, treba istaći, bez obzira na to koliko su snažne predrasude, stereotipi i manipulacije, koje su mediji i državne politike stvarali godinama, da je veći deo javnosti spreman da čuje i prihvati, pre svega, glas svedoka i žrtve.

Iako je priprema ove konferencije na kojoj je trebalo razgovarati o razlozima i načinima suočavanja sa prošlošću, započela pre pet meseci, i što njeno održavanje nije imalo direktne veze sa nedavnim osnivanjem jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje, najveći deo rasprave bio je posvećen upravo ovoj komisiji. Nedoumice i neslaganja, oko ove komisije koje se vode od dana forimranja (29. marta ove godine), kada je predsednik Koštunica doneo odluku o njenom osnivanju, a posebno od sredine aprila kada su je napustila dva člana (Vojin Dimitrijević i Latinka Perović), mogla su se uočiti i na ovom skupu. Neki su smatrali da je formirana nepotrebno brzo i bez ozbiljnije rasprave i dijaloga koji bi doveo do konsenzusa. Drugi, opet, sumnjaju da je u pitanju trka za političkim poenima na unutrašnjoj političkoj sceni, više nego želja da se zaista krene u sistematsko suočavanje sa prošlošću.

Profesor Vojin Dimitrijevic, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, uz opasku da je uspostavljanje ovakvih komisija "uzelo razmere mode", pozdravio je njeno osnivanje, ali i precizno pobrojao sve teškoće i predrasude koje će onemogućiti efikasnost njenog rada: "Ako je sukob bio pretežno na teritoriji Jugoslavije van današnje Srbije, komisija sastavljena od gradjana Srbije naišla bi na dve vrste teškoca. Prvo, ona ne bi imala pristupa dokumentima, svedocima i drugim izvorima koji se ne nalaze u Srbiji i zavisila bi od naklonosti i izbora vlasti van Srbije. Drugo, s obzirom na nagomilane predrasude, ona ne bi imala autoritet ako bi se izjašnjavala o nedelima za koje su odgovorni nesrbi, jer bi - htela ne htela - bila prepoznata kao srpska. Ako bi se zbog mogućnosti drugog pomenutog prigovora bavila isključivo kršenjima za koje su odgovorni Srbi, verovalo bi joj se na strani, ali bi medju Srbima izgubila podrsku". Po proceni ovog eminentnog stručnjaka, pomirenje u Srbiji i medju Srbima trebalo bi da bude pomirenje medju političkim neistomišljenicima. Paradoks je, medjutim u tome što što će, ako se Srbi medjusobno pomire, njihovo pomirenje s drugima biti otežano. Ako je lako preći preko zala koji su neki Srbi naneli drugim Srbima, još lakše je prenebregnuti zla počinjena drugima.

Jedan od učesnika konferencije Aleks Borejn, predsednik medjunarodnog Instituta za pravdu u tranziciji i potpredsednik Komisije za istinu i pomirenje u Juznoafrickoj Republici, koji prihvatio je da bude savetnik jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje, smatra "da patnja, nasilje i zločini ne poznaju granice i da ova komisija mora biti regionalnog karaktera, jer ne možete imati komisiju za istinu koja se zaustavlja na granicama Srbije".

Posle diskusije Svetozara Stojanovića, inače člana Koštunicine komisije, koji je rekao da je cilj komisije da svestrano utvrdi uzroke koji su doveli do sukoba i raspada zemlje, kao i ponašanje medjunarodne zajednice reagovala je Biljana Kovacevic Vučo, rekavši: "Stojanović je upravo svojom diskusijom dokazao ono čega sam se ja bojala - da će se ta komisija baviti traženjem izgovora za sve ono sto se desilo u Srbiji i oko Srbije medju susedima, a koje je prouzrokovano u Srbiji. To je telo koje treba da nadje izvinjavajuće okolnosti za srpsku stranu. Taj 'kalimero sindrom' služi kao izgovor za suštinsko odbijanje da se sagleda šta je se ovde desilo".

Nedoumice o načinu rada, nisu, ipak razjašnjene: ostalo je nejasno šta će komisija da ispituje i do kavih rezultata može doći. Jasno je jedino da se uspostavlja zbog istine. Ali, postoje razne vrste istina. Po onome što je nagovestila istine kojim bi se bavila Komisija mogle bi se označiti kao akademske, pravne i političke. Komisija će se, kako je rečeno, baviti "prošlošću i tragati za korenima dogadjaja nastojeći da dosegne do celine istine".

Komisija može da se bavi i pravnim istinama i, izgleda, da je većina tako razume, a to je u diskusijama glavni kamen spoticanja. Jedni su mišljenja da ona mora imati ovlaščenja i mehanizme sankcionisanja, dok iskustva iz sveta kažu da je osnovna karakteristika ovih komisija upravo to što nemaju pravo da krivično istražuju ili kažnjavaju prestupnike i što se na taj način strogo razlikuju od nacionalnih i medjunarodnih sudova i tužilaca. Uostalom, u sudskom sistemu u kome sudovi funkcionišu i rade po zakonu ustanovljavanje ovakvih komisija nema nikakvog smisla.

Ali, u srpskom društvu takvi sudovi su retki. Otuda bi formiranje Komisije koja bi ustanovljavala istinu ispitujući krivičnu odgovornost za ratne zločine koji su počinjeni u poslednjih deset godina u Srbiji i te kako imala smisla. Jedini problem je u tome što bi ova istina ostala bez ikakvih pravnih posledica. Kako izjavljuje jedan njen član, "komisija neće biti nikakva zamena za pravne, a još manje krivično-pravne organe".

Istinu je, dakle, potrebno utvrdjivati tamo gde je ona sporna i tamo gde ona može da dovede do nekih konsekvenci. Nije sporno da su velike sile umešane u raspad Jugoslavije, kao što nije sporno da su u nju umešani Slovenci, Hrvati, Muslimani, Albanci i ko zna ko sve ne. Retki su ovdašnji gradjani koji bi to osporili. Ali ono što je sporno jeste naš udeo u svemu tome. A to je, upravo, velika politička dilema oko koje nema opšte saglasnosti, i najveći kamen spoticanja među građanima Srbije. Čini se, stoga, da bi najcelishodnije bilo da se ustanovi baš ta vrsta političke istine. Ali, izgleda, da će se tom vrstom istine komisija najmanje baviti.

Gotovo deceniju su se na prostorima bivše i sadašnje Jugoslavije vodili ratovi i činili zločini u ime srpstva, srpskoga naroda i srpske države. Počinjeni u naše ime, ti zločini su - hteli mi to ili ne - formirali novi srpski identitet. Otuda bi jedina smislena svrha i cilj formiranja ove Komisije bilo to da ustanovi da li su zaista vršeni zločini ili - nisu. To je jedina istina do koje naši istoričari i sudovi neće doći tako brzo. Komisija treba da ustanovi istinu i da potom Srbe suoči sa njom. "Zvanična istina", kažu eksperti u ovoj oblasti važan je korak ka potpunijem nacionalnom pamćenju i pomirenju. Nešto drugačiji stav imao je, filozof Žarko Puhovski, predsednik Hrtvatskog helsinškog komiteta, koji smatra smatra da istina pre vodi uznemirenju. Nakon suočavanja sa istinom, da li uznemireni ili pomireni, tek, znaćemo da li su to bili zločini ili nisu, i da li treba da se osećamo krivima što smo čitavu deceniju svojevoljno ili ne, direktno ili indirektno, saučestvovali u njima.

Vesna Bjekić (AIM)