Težak rastanak medija sa vlašću

Bugarska:

Bugarska:

Ako su mediji četvrta vlast, onda su državni elektronski mediji najjača strana te vlasti. Više od 11 godina nakon pada komunističkog režima, državna televizija i radio su medu organizacijama u kojima se promene odvijaju najsporijim tempom.

Bugarska nacionalna televizija (BNT) i Bugarski nacionalni radio (BNR) ipak nisu oni informativni glasnogovornici vladajuće partije kakve ih je zatekla 1989. g. Medutim, u proteklim godinama oni su učinili isuviše malo da bi se pretvorili u društvene medije. Razlog nije u neželji ili neiskusnosti novinara zaposlenih u tim medijima. U tom periodu su vladajuće partije preduzele prilično sitne korake da bi se BNT i BNR oslobodili uloge agitatora koji treba da popularišu akcije tri ostale vlasti i pretežno izvršne. Bez obzira na donošenje zakona o medijima i formiranje nezavisnog društvenog organa koji bi pratio i usmeravao njihov rad, dve državne medije su i dalje politički zavisne od vladajuće partije što dokazuje poslednji razvoj dogadaja na BNR.

Kada je reč o Zakonu o medijima, kod njega punom snagom važi pravilo da je i najbolji zakon loš kada se sprovodi nekorektno. Stvoren u skladu sa svim zahtevima evropskog zakonodavstva, Zakon o medijima ima za cilj stvaranje principa društvene kontrole nad državnim elektronskim medijima. U tu svrhu stvoren je i Nacionalni savet za radio i televiziju (NSRT). On je dobio zadatak da organizuje izbor generalnih direktora dve državne medije, da ocenjuje programske šeme privatnih radio i tv stanica koje traže da dobiju licencu, da nadgleda poštovanje tih šema kao i poštovanje Zakona o autorskim pravima. Drugim rečima, sve što spada u kontrolu elektronskih medija u Bugarskoj.

Svojim akcijama medutim NSRT se u potpunosti kompromitovao tako da je danas na dnevnom redu debata kako treba birati članove saveta. U dosadašnjoj varijanti svoje kvote imaju Narodno sobranje i Predsednik Bugarske. I pošto su obe institucije pod kontrolom jedne iste partije - Saveza Demokratskih Snaga (SDS), onda je i sastav NSRT dobio naglašeno plavu boju. Parlament je akcentovao na izbor intelektualaca, većinom iz krugova pisaca, dok je predsednik Petar Stojanov ukazao poverenje ekspertima u oblasti medija i pravnicima.

Intelektualci, pri tome politički obojeni, nisu mogli a da ne učine gaf. Pre mesec dana NSRT je imenovao za novog glavnog direktora BNR skoro potpuno nepoznatog njihovog kolegu - pisca, što je izazvalo nemire u državnom nacionalnom radiju. Protesti novinara se još uvek nastavljaju bez šanse da konflikt bude ugušen zbog upornog odbijanja NSRT da preispita izbor novog radiošefa Ivana Borislavova.

Skandal ne bi bio toliko grandiozan, niti pak zaposleni na radiju toliko pogodeni, da NSRT nije zatražio njihovo mišljenje kod izbora novog šefa. Novinari BNR stali su iza kandidature svoje dugogodišnje koleginice Rajne Konstantinove, ali su se članovi NSRT opredelili za osobu iz krugova pisaca.

Nije slučajno što je jedan od zahteva protestujućih novinara na BNR da se promeni način izbora članova NSRT. S jedne strane NSRT se pretvorio u organ koji izvršava političke porudžbine vladajućih krugova, a s druge tamo su okupljeni očigleno nekompetentni ljudi.

Svaki put izbor generalnog direktora BNR ili BNT uzima u obzir želje vladajuće partije, što postavlja pitanje: Koja je razlika sa prošlošću kada je šefove tih medija direktno birao parlament? Odgovor glasi da je razlika skoro nikakva. Sada se samo pred očima posmatrača iz Saveta Evrope demostrira veća demokratičnost, a ustvari političari su našli organ koji bi skupljao negative njihovog upravljanja. Inače sve je kao što je bilo i pre.

Transformisanje BNR i BNT u društvene medije verovatno bi išlo mnogo brže i lakše da su imali konkurenciju. U svojoj želji da zadrži informativni monopol za sebe, vlast - bez obzira da li su to socijaliste ili demokrate, teško se odlučivala da dopusti konkurenciju. Tek u 2000. g. NSRT je raspisao konkurs i na bazi njega dodelio dve licence za nacionalne televizije i više licenci za kablovske i satelitske TV stanice. Tako su televizija bTV, vlasništvo Ruperta Mardoka i Nova televizija, vlasništvo grčkog lanca "Antena" postali realna konkurencija BNT.

Jedan od najvažnijih zahteva konkursa bila je transparentnost i jasno poreklo kapitala. Naravno, strane kompanije su lakše uspevale da dokažu svoju finansijsku sposobnost da izdržavaju nacionalne televizije pa su zato preferirane kao kandidati za dobijanje licence. Na sličan način usporena je i dodela nacionalnih radiolicenci. Bez obzira na mnoštvo postojećih lokalnih radiostanica, tek krajem 2000. g. dodeljena je prva licenca za privatnu nacionalnu radiostanicu - Darik radiju. Pod pritiskom sve većeg broja kandidata za stvaranje novih radiostanica NSRT je bio primoran da preduzme bržu i zamašniju akciju njihovog licenciranja. Ona je protekla bezbolnije pošto većina tih radiostanica nude programe razonode i nemaju niakav uticaj na politički život. Verovatno će prisustvo konkurencije komercijalnih elektronskih medija primorati BNT i BNR da što pre nadu svoje lice pravih društvenih medija. One više neće imati toliko puno političkih odgovornosti i postepeno će se oslobadati svoje uloge agitatora uspeha upravljanja, bez obzira kakve je boje.

BNR i BNT još uvek imaju prednost državnog finansiranja. Projekat formiranja njihovog budžeta prikupljanjem odgovarajućih taksi od gradana nije se mogao realizovati. Jedan od razloga je nejasnoća oko toga na kakvoj će se osnovi prikupljati te takse - na bazi strujomera, broja televizora ili po domaćinstvu. Dok ovo pitanje ne bude izjašnjeno BNR i BNT će se i dalje finansirati iz državnog budžeta. Osim toga dve nedije još uvek imaju pravo da emituju EPP što je direktan udarac po komercijalnim televizijama i radiostanicama.

Drugi projekat u oblasti medija koji je imao za cilj da prikaže Bugarsku pred očima Evrope kao demokratsku državu takode je sveden samo na demonstrativan akt. Zakon o dostupu do društvene informacije pokazao se potpuno beskorisnim za novinare i itekako korisnim za političare. Bez obzira što je usvojen 2000.g. taj zakon nije ništa promenio.

U njemu ima tekstova koji ni na koji način ne pomažu dostup do informacije, nego baš obrnuto - pomažu da se takva informacija odbija. Veliki deo tekstova daje za pravo odgovarajućem službeniku državne administracije da sve to tumači prema svom nahodenju. Ako je taj koji želi dobiti informaciju ambiciozan, mogao bi da podnese žalbu uobičajenim sudskim postupkom. Medutim, to sasvim odredeno nije ništa drugo nego zapasti u ćorsokak odakle nema brzog izlaza.

Mnoge pravozaštitne i nevladine organizacije kritikovale su taj projekat na kome se radilo čitave tri godine. Prema nevladinim organizacijama on je nejasan, pobrkan i loše konstruisan. Jedan od najvažnijih elemenata tog zakona jeste da jasno odredi do koje tačno informacije mogu imati dostupa gradani a do koje ne mogu. Medutim, još na početku zakona se kaže da to može uključivati sve, a može i ništa. Naime, to je "svaka informacija od značaja za društvo i u vezi sa društvenim životom u Republici Bugarskoj, koja omogućava gradanima da sastave svoje mišljenje o delatnosti zakonom odredenih subjekata".

Pored toga neobjašnjivo zašto zakon se prostire ne samo na državne organizacije, već i na državne firme pa čak i medije. Drugim rečima, u tom zakonu ogleda se želja upravljača da nadgledaju i kontrolišu medije, dok njegova zamisao u celini predvida upravo obrnuto.

Georgi Filipov (AIM)