Zamke malog tržišta

Slovenija:

Slovenija:

U Sloveniji se medijska slika tokom poslednjih nekoliko godina brzo menjala; nova rešenja, medjutim, prate novi problemi koji utiču na rad novinara i kvalitet javnog informisanja. Što se tiče najvažnijih, elektronskih medija, sve je prisutniji privatni kapital. U Sloveniji postoje tri veće privatne televizije koje svojim signalom pokrivaju oko 95 odsto državne teritorije (POP TV, Kanal A, TV 3); one predstavljaju (naročito komercijalna POP TV) ozbiljnu konkurenciju javnoj televiziji TV Slovenija. Javna televizija - TV Slovenija, emituje se na dva kanala - deluje u skladu sa principima sličnih televizija u svetu, a u Odboru, koji odlučuje o imenovanju urednika i direktora, većinu čine predstavnici "civilnog društva" a ne političkih partija.

Preko kablovskih operatera, koji pokrivaju najveći deo urbanih naselja, muguće je birati izmedju pedesetak stranih televizijskih kanala. Pored toga postoji još devet nekomercijalnih TV kanala, 78 radijskih kanala (od toga 8 kanala javne RTV Slovenija), 49 komercijalnih radijskih kanala u privatnom vlasništvu i 21 lokalnih, nekomercijalnih radijskih kanala. Rečju, privatni kapital je naročito prisutan u sektoru radio stanica.

Boljitku medijske situacije delimično su doprineli i procesi privatizacije medija. Većina državnih (u samoupravnom sistemu "društvenih") medija privatizovana je po modelu prenosa deonica na državne fondove. Država u tim medijima poseduje 10 odsto kapitalskog i 10 odsto odštetnog fonda, dok "Agencija za razvoj" ima do 20 odsto kapitala. Oko 60 odsto kapitala je u rukama unutrašnjih i institucionalnih vlasnika. Tri vodeća dnevnika (Delo, Dnevnik, Večer) privatizovana su, na primer, pomoću unutrašnjeg otkupa i internom podelom deonica.

Da je opšta medijska slika u Sloveniji više nego skromna, tačnije - siromašna (bar što se tiče kvantiteta medija), ilustruje podatak da je tokom poslednjih nekoliko godina propalo nekoliko medijskih projekata, izmedju ostalih i pokretanje tri dnevne novine (Slovenec, Republika i Jutranjik, koji je izlazio nepunih mesec dana). Sužavanje medijskog prostora nije donelo kvalitet, naprotiv. Srozavanje kvaliteta u svim medijima povezano je i sa porastom ksenofobije i nacionalizma odmah posle osamostaljenja Slovenije. Sve to je vidljivo i na primeru medijske histerije zbog porasta broja imigranata i izbeglica - o čemu je izveštavao i AIM. Ono što je opstalo od (pre)ostale štampe je većim delom privatizovano. Dva politička nedeljnika (Mag i Mladina) su u privatnom vlasništvu, kao i nešto lokalnih novina.

Zato su profiti medija koji su nadživeli konkurenciju više nego solidni. Prošle godine je čista dobit korporacije Delo, na primer, bila je 7,9 miliona nemačkih maraka (DEM), Dnevnika oko 1,09 miliona DEM i Večera milion DEM. Uprkos tome u funkcionisanju medija dolazi do anomalija koje su posledica malog tržišta i nepotpunog zakonodavstva. Malo tržište omogućava skromnom broju vlasnika da veoma probranim, suptilnim sredstavima kontrolišu sferu medija. Tako je mali broj domaćih vlasnika, uz pomoć medjusobno povezanih preduzeća, preuzeo kontrolu većeg dela medijskog tržišta. Na taj način je svoju imperiju proširila medijska grupa Salomon, koja je prošle godine zaradila tri miliona DEM čiste dobiti. Posledično, zbog relativno malog tržišta, opstaju samo najveći mediji (da cinizam bude veći, državne subvencije - zbog proklamovane "pluralizacije" medija - ne postoje još od 1992. godine). Ni oni, medjutim, nisu odoleli kulturnom količniku publike, pa cenu opstanka plaćaju sumnjivim kvalitetom jer se dobrim delom finansiraju od prodaje tabloida.

Nezavisni i nekomercijalni mediji (ono malo preostalih), dakle oni mediji koji, za razliku od komercijalnih, stavljaju u prvi plan opšte kulturne vrednosti, toleranciju i otvoreno društvo - tavore na margini društva. I nedeljnici jedva preživljavaju, tiraž je nizak (oko 15.000 štampanih primeraka), a remitenda varira.

Ništa manja opasnost nije ni još uvek veliki postotak državnih paketa akcija u medijima, zbog čega prilikom političkih napetosti (tačnije - smena na državnom kormilu, kojih nije nedostajalo tokom poslednjih deset godina) preti opasnost od uplitanja države u tzv. "nezavisno" informisanje. Iz svega nabrojanog je jasno da pritisci na medije postoje i danas, samo da su sada suptilniji, prikriveni novim vidom pritiska - finansijskim momentom. Konkretan primer kako to izgleda u praksi jeste prošlogodišnja borba (tada Bajukove) vlade za paket deonica Dela. Bajukova administracija je tada iskoristila priliku da pritisne na preduzeće Gorenje da u zamenu za pomoć (posle katastrofalnog požara u fabrici), Gorenje "ustupi" vladi svoj deo deonica u Delu.

Uprkos proklamovanom, još uvek nije zaustavljena ni koncentracija kapitala u rukama manje grupe vlasnika. Država i ustanove koje bi trebalo da vrše kontrolu vlasničkih odnosa nemaju mehanizme, a ni interes za uspostavljanje reda na tom području. Neki mediji (npr. Kanal A i POP TV) redovno krše zakon pošto ne ispunjavaju uslov o obaveznom procentu domaće produkcije u emitovanom programu. Kanalu A su zbog toga već isključivani neki predajnici, dok se POP TV krije iza političkog uticaja i još uvek ne ponaša u skladu sa zakonima. Jedan od "problema", koga rado ističu strani investitori koji bi želeli da ulože kapital u kupovinu slovenačkih medija, jeste zakonom odredjena (antimonopolska) granica od 33 % udela u vlasništvu, što važi kako za fizička, tako i za pravna lica. U Sloveniji niko ne poštuje tu odredbu, a kazni nema. Najbolja ilustracija kako to izgleda u praksi jesu Finance, novina koja je donedavno izlazila dva puta nedeljno, donoseći najvažnije vesti iz sveta privrede i tržišta kapitala; Finance su pre koju sedmicu promenile poslovnu politiku i krenule da izlaze kao dnevna novina, tako što je u projekt uključen partner sa 72,5 % kapitalskog udela. POP TV je na sličan način registrovana kao "produkcijska kuća" tri kompanije, iako radi kao televizija.

Neke od opisanih problema trebalo bi da reguliše novi Zakon o medijima, na koji se već dugo čeka. Primedbu na prve verzije ovog dokumenta dale su, medjutim, čak i neke evropske institucije, poput uprave IPI iz Beča, a sve zbog uzastopnih nedoslednosti. Povrh svega, novinari u Sloveniji nemaju eksplicitno priznato pravo da štite svoj izvor informacije, što posebno otežava situaciju pošto je zakonodavstvo u sferi "izdaje vojne" i "državne tajne" praktično ostalo isto kao u bivšem režimu.

Dodatan problem za slobodu štampe u Sloveniji predstavljaju sudski procesi protiv novinara i medija. Ti procesi nisu samo nužna, logična posledica korišćenja slobode javnog izražavanja ili odbrane ličnog digniteta. U slučajevima kada medije tuže poznati političari i državni zvaničnici, sve više novčane kazne koje sudije dosudjuju tužiocima tanje račune medija i uzrokuju efekat straha i autocenzure. Takvi procesi, čak i u slučajevima kada državni tužioc izgubi spor (što se često dešava) zbog vremena potrebnog za pripremu odbrane, troškova, privremenog pada kredibilnosti i drugih problema koji snadju tuženi medij (ili novinara) imaju za posledicu "hladjenje" (chilling effect) slobode kritike. U Sloveniji se zbog nekoliko procesa koje su protiv medija pokrenuli (kritikom uvredjeni) političari (neki još traju) iskazalo koliko je u tranzicijskim državama važno približiti pravosudni sistem standardima slobode kritike javnih ličnosti, koji postoje u razvijenim državama EU.

Ipak, treba reći da je Slovenija u tranziciji medijskog zakonodavstva postigla i izvesne uspehe. U Sloveniji je donet sasvim dobar Zakon o zaštiti autorskih prava, kao i solidan Zakon o zaštiti ličnih podataka, a novinari u okviru Kaznenog zakonika uživaju posebnu zaštitu prilikom optužbi za klevetu; i sudovi su se u medjuvremenu okuražili, pa se sve češće pozivaju na praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Zato političari, koji tuže novinara (ili novinu), u poslednje vreme po pravilu gube spor. Što državna administracija i njeni činovnici koriste kao dokaz o besprekornoj medijskoj slici u Sloveniji - ta slika je tačna samo utoliko, ukoliko uzmemo u obzir samo najteže, a ne i suptilnije oblike ugrožavanja slobode medija.

O tome govore i najnovije rasprave o položaju javne televizije u Sloveniji. Slovenačka RTV je posle osamostaljenja dobila status javnog zavoda. Početkom devedesetih vodile su se žestoke rasprave o tome da li ključno mesto u odlučivanju o kadrovskim i ostalim pitanjima treba da zadrži država ili neki drugi organ. Na kraju je, pod uticajem liberalnijeg dela politike, prevladalo stanovište da kontrolu treba da vrše organi "civilnog društva". Savet RTV, kao glavni organ odlučivanja o Zavodu, sastavljen je pluralistički - ima 25 članova, uglavnom iz raznih društava u kojima politika nema neposredan uticaj. Osnivač Radio Televizije Slovenije (RTS) je parlament, a ne vlada. Finansira se tako što RTS ima pravo da pored zarade iz obaveznog i zagarantovanog "TV doprinosa" (koga moraju da plate svi koji imaju električno brojilo na teritoriji Slovenije), deo zaradi i na reklamama. Sistem je dobro funkcionisao sve do prošle godine, kada su se pojavili problemi. Prvo, tada je promenjena regulativa, čime je zaposlenim novinarima oduzeto pravo da ih se pita za obaveznu saglasnost prilikom naimenovanja urednika. Tako su sa malih ekrana uklonjeni pojedini urednici desničarske političke provinijencije, posle čega je RTS u parlamentu dobio već pomenuti zakon o obaveznoj pretplati. Drugi mediji su takav akt označili kao ozbiljan napad na slobodu medija. Usledio je sledeći udarac - novinari su se pobunili protiv generalnog direktora, prebacujući mu da je kriv za malverzacije. Dolazi do paradoksalne situacije - organ "civilnog društva" na tajnom glasanju dva puta predlaže istog, spornog direktora, što parlament na kraju odbacuje. Neki komentatori su u tome videli dokaz da je parlament preuzeo mesto "civilnog društva", a da je Savet RTV Slovenije pao na ispitu nepristrasnosti pošto u njemu sede ljudi koji su poslovno povezani sa televizijskim menadžmentom. Sada se razmišlja o novim pravilima, kako bi se obnovilo besprekorno funkcionisanje posustalog mehanizma. U medjuvremenu je Zavod dobio i sledeći udarac - trebalo bi da odredjeni procenat stečen od obavezne pretplate ubuduće uplaćuje na poseban račun, iz koga bi sredstva crpli i oni mediji koji nisu na državnim jaslama.

Na kraju, vratimo se još jednom na najveći problem koji tišti branšu - pitanje prava novinara da štiti svoj izvor informacije. Novinari u Sloveniji nemaju eksplicitno pravo da zaštite izvor informacije, a zakonodavstvo je u sferi izdaje vojne i državne tajne ostalo rigidno, potpuno isto kao u bivšem režimu. Izvor informacije pominje samo član 24. zakona, ali ne u kontekstu zaštite. "Izvor informacije je odgovoran za istinitost i tačnost informacija koje nudi javnosti. Novinar koji je dobio informaciju od odgovorne osobe (iz druge alineje ovog člana) nije krivično odgovoran ukoliko je sadržajno tačno objavio informaciju u sredstvu javnog informiranja" (alineja pet i šest). Namera citirane alineje jeste da obezbedi javnost rada i pristup javnim informacijama, a kao izvor informacija navedeni su samo državni organi, organi lokalnih zajednica, pojedinci koji obavljaju javne funkcije, javni zavodi i druge osobe, koje obavljaju javnu službu.

Usvajanjem novog medijskog zakonodavstva promeniće se i to, mada mnogi stručnjaci upozoravaju da za efikasnu zaštitu novinarevog izvora treba mnogo više od paragrafa. U većini europskih zemalja postoji politička volja - sa nekim izuzecima i ograničenjima - da se ne dira u izvor informacije. Iako se zakonske odredbe o zaštiti izvora razlikuju od države do države, možemo videti da je sudska praksa u tim državama prilično liberalna i donosi slične odluke. U Sloveniji takve sudske prakse još nema. A pošto domaće zakonodavstvo ne štiti novinare i njihove izvore, ostaje im samo zaštita u okviru Evropske konvencije o ljudskim pravima na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu - pa i to tek pošto su iscrpljena sva pravna sredstava u Sloveniji.

Svi nabrojani, neraščišćeni i nagomilani problemi u slovenačkom medijskom prostoru iz perspektive mnogih drugih organizacija ne postoje. Jer, Slovenija je sve te negativne trendove uspela da prikrije mimikrijom, tako da čak i u poslednjem izveštaju koji je za OSCE pripremio Medjunarodni institut za medije (IPI) Slovenija figurira kao jedna od dvanaest država u svetu koja nije narušila slobodu štampe. Time se našla u društvu država koje (navodno?) nisu prekršile slobodu štampe: Andora, Danska, Vatikan, Island, Lihtenštajn, Malta, Monako, Norveška, Portugalija, San Marino i Švajcarska.