MEDIJI U TRANZICIJI; PRIMERI JUGOISTOČNE EVROPE

Uvod:

Uvod

"Jedan od principa despotske vladavine jeste održavanje ljudi u neznanju o dogadjajima u svetu uopšte i posebno o zbivanjima u njihovoj okolini," zapisao je u Carigradu jedan strani dopisnik 1782. godine u svom članku o tajnama vladanja u tadašnjoj otomanskoj imperiji. Njegova definicija prvog principa despotske vladavine - kako pokazuju i neki savremeni primeri - ni posle više od dvesta godina nije izgubila na aktuelnosti. Jesu promenjeni metodi i ciljevi komunikacije, ali nema sumnje da delovanje medija u modernim državama i dalje zavisi od politike (u čijem se domenu moći nalaze). Današnja politika shvata moć medija i svesno zavisi od "proizvodnje mnenja". Zato je izuzetno važna monopolska pozicija prilikom proglašenja odredjenih mišljenja a kontrola medija u centru pažnje svake politike; iako je u suprotnosti sa principima slobodne razmene mišljenja.

Ako su totalitarni sistemi još od početaka formiranja masovnih medija pokušavali da ih kontrolišu neposredno i sveobuhvatno, onda demokratski sistemi svojim složenim mehanizmom pravne i institucionalne kontrole, unutar koje mediji deluju samoregulativno i "slobodno", predstavljaju dijametralno drugačiji sistem komunikacije. Mediji u tranzicijskim državama jugoistočene Evrope prelaze taj put tokom poslednjih deset godina sa više ili manje uspeha; pošto su transformisani u vreme ratnih sukoba, često su bili orudje domaće agresivne politike. Pa čak i u onim državama, koje su brzo prošle kroz period nacionalističkih konflikata, mediji nisu poštedjeni sukoba moći izmedju konkurentskih političkih društava*država unutar države.

Od naročite važnosti za uspostavljanje otvorenog i demokratskog društva u procesu tranzicije društva i medija jeste pitanje transformacije državnih u javne medije, s jedne strane, i pitanje pristupa informacijama i zaštita novinarskih izvora informisanja, s druge strane. Koliko je važan prvi proces videli smo nedavno - dešavanja na češkoj televiziji, demonstracije u Bugarskoj zbog položaja nacionalnog radija, sukob izmedju parlamenta i organa civilnog društva u Sloveniji zbog naimenovanja direktora *, problemi oko izbora direktora javne televizije u Madjarskoj, stalna odmeravanja političkih snaga unutar entiteta u Bosni i Hercegovini, trijumfalno osvajanje "TV Bastilije" u Beogradu i mnogi drugi primeri samo su različite epizode iste priče, priče u kojoj politika u svim državama na različite načine pokušava da preuzme uticaj (pre svega) u javnim medijima.

Čak je i rat, kako pokazuju primeri iz Zaliva i intervencija NATO pakta u SRJ, postao pre svega medijski rat i spektakl, u kome pobeda na medijskom polju neretko odlučuje i izbor pobednika u sukobu. I kako je uopšte u demokratskim društvima moguće suprotstaviti se direktnom mešanju politike i zloupotrebi medija? Kako stvoriti efikasan "pakt izmedju naroda i javnog medija" , što je po mišljenju agenta za transformaciju RTV BiH Johna Shearera neophodan uslov za autonomiju javnih medija? Da bismo odgovorili na to pitanje, treba saznati kakva je uloga centralnog organa koji postavlja urednike u sistemu državnih i javnih medija, kakva je finansijska autonomija javnih medija, da li su uslovi za dobijanje televizijskih i radijskih frekvencija nediskriminacijski i kakvi su uslovi za ulazak privatnog i stranog kapitala na područje elektronskih medija? Ništa manje nije važno pitanje da li pokrivenost signala omogućava konkurenciju izmedju privatnih i javnih (državnih) medija, da li novinari u okviru javnih medija raspolažu kodeksom koji precizno odredjuje smernice za rad novinara i urednika, kako je regulisano pravo na ispravak i odgovore; konačno, nije nevažno ni da li delovanje ostalih institucija - pravosudja, istražnih organa - okrepljuje i obezbedjuje slobodu izražavanja?

Druga stana medalje predstavlja pravo svih pripadnika nekog društva na slobodan pristup svim javnim informacijama. Javne informacije su sve one koje nisu izričito definisane kao tajne. Ključno je pitanje da li zakonodavstvo pojedinačnih država štiti pravo pristupa informacijama, jesu li državni organi dužni da pruže zatraženu informaciju, u kom zakonskom roku i kakve su sankcije u slučaju neosnovanog uskraćivanja informacije? Isto tako je važno znati za koju kategoriju podataka postoje zakonska ograničenja u saopštavanju tih podataka javnosti (vojna tajna, državna tajna, lični podaci...) i koji su mehanizmi kontrole za valjano i dosledno izvodjenje tih propisa. Posebnu pažnju zaslužuje i pitanje slobode kritike javnih ličnosti, koje često koriste sudsku zaštitu od uvreda kako bi se odbranile od opravdanih kritika.

Jednako je važno pitanje zaštite novinarskih izvora informisanja, koje u tranzicijskim državama do pre nekoliko godina nije bilo poznato. Zašto novinar, koga državni organi u različitim postupcima prisiljavaju da izda svoj izvor informacija, to ne mogu da učine najbolje je argumentovao novinar CBS-a Daniel Šor (Daniel Scorr). On je 1976. godine dobio i objavio strogo poverljiv dokument jedne od komisija američkog Kongresa, u kome su bile prikazane tajne aktivnosti CIA-e. Potom je specijalni Kongresni "komitet za etiku" saslušao više od 400 svedoka i potrošio 150.000 dolara a da nije otkrio ko je novinaru doturio dokument. Na kraju je kao svedoka prozvao i samog novinara. Šor je odbio da otkrije svoj izvor uprkos mogućnosti da zbog "vredjanja Kongresa" završi u zatvoru.

"Zaštiti svoj izvor informisanja jeste nešto najvažnije za novinara, pošto samo tako može da opravda poverenje informatora. Izdati jedan poverljivi izvor ubuduće bi odvratilo, uplašilo mnogo potencijalnih drugih izvora za mnogo drugih novinara. Novinari i mediji bili bi bespovratno oštećeni. Na kraju bi bili oštećeni gradjani Amerike i njihove institucije. Izdaja mog izvora bila bi, iznad svega, izdaja mene lično, moje karijere, mog života. Najjednostavnije bi bilo izjaviti da to ne želim da učinim... Istina je da ja to ne mogu da učinim..." Tako je 1976. godine Daniel Šor branio svoja načela. I svoj izvor.

U retkim državama u tranziciji usvojeno je novo zakonodavstvo koje osigurava nedotakljivost izvora i zaštitu novinara. U većini tranzicijskih država, medjutim, svest o rečenoj dilemi praktično ne postoji; da sve bude gore, nacionalno zakonodavstvo u takvim državama je u toj sferi nepotpuno i kontradiktorno. Takav raskorak teorije i prakse je posledica činjenice da su novinari danas redje izloženi pritiscima vlasti, "informativnim razgovorima", zapleni beleški, magnetofonskih traka i sličnim postupcima državnih organa. Detaljniji prikazi medijske situacije u pojedinim državama, kao i odgovori na neke od pomenutih dilema, nastali su tokom i posle seminara AIM-a na temu "Mediji u tranziciji", održanog u Ljubljani; slede u nastavku dosijea.

Igor Mekina