Ukidanje muškaraca?

Slovenija vs. natalitet

Predstojeći referendum trebalo bi da odgovori na dilemu imaju li neplodne žene - posebno one koje ne žive u bračnoj zajednici - pravo na anonimnu oplodnju pomoću biomedicine?

Ljubljana, 22.05.2001.

Odgovor na ovo naizgled jednostavno pitanje potpuno je podelio kako slovenački parlament, tako i javno mnenje, medije i institucije. U stvar se umešala i katolička crkva, što debatu čini posebno teškom. Tako će o rečenom pitanju sredinom juna odlučivati svi punoletni slovenački državljani na posebnom referendumu, od koga se očekuje da odluči hoće li biti novele zakona, kojim bi se omogućila takva vrsta oplodnje žena koje žele da osete materinstvo.

Sve je počelo u trenutku kada je slovenački Državni zbor (parlament) sa svega tridesetak glasova usvojio odluku o raspisivanju vanrednog zakonodavnog referenduma posle čega bi se pristupilo izmenama Zakona o lečenju neplodnosti i postupcima oplodnje uz pomoć biomedicine. Zakon je zapravo izglasan još aprila, ali bi negativan odziv biračkog tela praktično mogao da poništi prihvaćenu novelu zakona. Tako je 34 poslanika (uglavnom sa desnog političkog krila) inicijativom za raspisivanje referenduma faktički blokiralo usvojenu novelu zakona, uz nadu da će pravilnom agitacijom podstaći konzervativniji deo biračkog tela da stvar ukloni sa dnevnog reda i života, uopšte. Referendum će koštati oko pet miliona nemačkih maraka i biće održan 17. juna, dakle na poslednji dan susreta (ili dan kasnije) američkog predsednika Georga Busha i ruskog predsednika Vladimira Putina u Ljubljani.

Suština novog zakona jeste u uslovima koje neplodna žena mora da ispuni kako bi joj se dozvolilo veštačko oplodjenje semenom anonimnog davaoca. Prema do sad važećem zakonu usvojenom 1977. godine - ili, bolje rečeno, praksi koja je pratila zakon - tu mugućnost su imale samo one neplodne žene koje žive u braku ili vanbračnoj vezi. I u zakonu koga je pripremila i krajem prošle godine usvojila tadašnja (sada bivša) desničarska vlada Andreja Bajuka zadržana je gotovo istovetna dikcija. Usledila je novela Drnovšekove administracije, koja je manje restriktivna; tako bi pravo na veštačku oplodnju imala svaka žena bez obzira na bračni status, a opravdanost zahvata bi ocenjivala posebna komisija. Da je nova vlast tako brzo pristupila izmenama netom usvojenog (Bajukovog) zakona treba zahvaliti proceni vladine većine da je prethodni zakon diskriminatoran, zbog čega je njegovo noveliranje samo ispravka nepravde, koju bi pre ili kasnije ionako poništio slovenački Vrhovni ili Ustavni sud.

Ovakvo mišljenje Drnovšekove LDS i koalicionih partija ne deli konzervativniji deo slovenačkog javnog mnenja, a naročito su protiv desničarske partije te slovenačka katolička crkva; za njih je novela zakona neprihvatljiva iz više razloga. Nekadašnji premijer Slovenije i predsednik partije Nova Slovenija Andrej Bajuk na primer smatra da je "glavni zadatak države da osigura uslove koji bi omogućili zdrav razvoj deteta", što je opet moguće samo u "porodici", pošto "bolji način za odgoj deteta za sada još nije otkriven". Svoje protivljenje novostima u oplodnji je u ime slovenačkih demohrišćana (SKD) u parlamentu izrekao i Janez Podobnik, a veoma ljuto je reagovao i Janez Janša, predsednik Socijaldemokratije (SDS). Janša je svoje neslaganje potkrepio i sumnjom da će aktuelna vladajuća koalicija, ako tako nastavi, "sutra legalizovati kloniranje čoveka i eutanaziju".

Desnica ne skriva strah da modernizovan zakon za nju predstavlja "poništenje uloge oca", a pride otvara mogućnost da decu "odgajaju lezbijke i homoseksualci", što bi moglo loše da utiče na odgoj deteta. Protiv izmene zakona ustao je i Slovenački svetski kongres (SSK), organizacija slovenačke emigracije. Prema mišljenju potpredsednice SSK Majde Kregelj Zbačnik "politika nema pravo da ovlasti medicinu da izvršava etički sporne postupke; zadatak medicine je da pomogne bolesnima, a sve drugo je protivprirodno".

Kritičari liberalnijeg vidjenja začeća i odgoja podmlatka tvrde da je slovenački model u suprotnosti sa "oviedskom konvencijom o biomedicini" i "preporukama Saveta Evrope za bioetiku o zaštiti ljudskog ploda". Ne treba ni sumnjati da je rasprava bila burna; s desnice se moglo čuti, na primer, da "svaka žena ima pravo na čašicu sperme i da uvoz nije potreban", do izjava da ženama bez (muškog) partnera, koje žele da postanu majke, treba "psihoterapija, a ne deca".

Da situacija bude teža, ovoga puta je argumente desnice podržao i deo stručne javnosti. Etička komisija Lekarske komore, kao i članovi stručnog kolegijuma za ginekologiju i perinatologiju odlučili su na poslednjoj sednici da uskrate podršku vladinoj noveli zakona o lečenju neplodnosti. Ispalo je da slovenački ginekolozi smatraju da dokazano neplodna žena bez muškarca nema pravo da bude oplodjena. Ginekolozi su zdušno ustali i protiv uvoza "polnih ćelija", dakle sperme davaoca iz inostranstva, zbog čega će 400 neplodnih parova (za koje su darovane ćelije jedina šansa da dodju do deteta) ostati bez potomstva. Ministar zdravstva dr Dušan Keber nije krio iznenadjenje zbog istupa svojih kolega, primetivši da pomenuti zaključci "nisu osnovani na čvrstim stručnim i etičnim argumentima" i da su "iznenadjujući", jer je i Komisija za medicinsku etiku decembra prošle godine ublažila svoje mnenje.

Komisija je tada prihvatila mišljenje da svaka žena ima pravo na "ozdravljenje", dakle i ona koja nema partnera. U delu štampe koja podržava novinu mogu se, medjutim, pročitati i upozorenja o štetnoj komercijalizaciji uvoza semenske tečnosti. Da je pitanje škakljivo dokazuje i mišljenje dr Artura Šterna, doktora bioloških nauka, koji smatra da je slabost novog rešenja činjenica da "ne postoji mogućnost za pravno obavezujući dogovor izmedju davaoca i primaoca polne ćelije". Sadašnji zakon predvidja strogu anonimnost davaoca, zbog čega deo stručnjaka smatra da će uvezena sperma biti "ona slabijeg, teško kontrolisanog kvaliteta", a baš to smeta delu desničarskih političkih partija, koje pozivaju glasače da na referendumu glasaju protiv predložene novele zakona.

Ministar za zdravstvo Dušan Keber potkrepio je predlog vlade i praktičnim primerom pacijentkinje Marte, koja živi na selu i kojoj je kosilica odsekla nogu, zbog čega nikada nije našla partnera. Iako želi dete, sadašnje zakonodavstvo joj ne odobrava materinstvo, pošto nema partnera. "To mi se čini nehumanim. Medicina je sličnim ženama ponudila tračak nade, a zakon im tu nadu oduzima," ocenjuje ministar Keber, pominjući slučajeve silovanih ili invalidnih žena, koje nisu uspele da nadju partnere i zato su uskraćene ne samo za blagodet materinstva, već i osećaj pripadanja porodici.

Nešto više racionalnosti u raspravu unosi komentar poznatog pravnika Matevža Krivica. Krivic upozorava da je pogrešno raspravljati samo o pravu "usamljenih žena" na medicinsku oplodnju. Bolje bi bilo, smatra on, kada bi se upotrebljavao termin >plodna žena koja nije svojom voljom sama", pošto i slovenački "liberalni zakon" ne daje pravo na "osemenjivanje" tudjim, anonimnim semenom svakoj ženi, već samo onima kojima to dozvoli posebna stručna komisija - iz opravdanih razloga. "Pravo na izbor izmedju prirodne i veštačke oplodnje će svaka usamljena žena možda jednom imati; danas ga sigurno nema. Pravo daje prava - a u pravo se nešto ugradjuje tek kad je opšte prihvaćeno... Prava dilema je stoga jesmo li mi, 'normalna' većina, spremni da retkim drugim ljudima ženskog pola omogućimo ispunjenje onoga što bi njihov život, jedini koji imaju, moglo da učini sretnijim."

Deo ženske štampe reagovao je na argumentaciju desnice i protivnika novele zakona - kopanjem po arhivi. Tako su izvučene izjave, koje su tokom proteklih deset godina boravka na vlasti sporadično dali najvidjeniji slovenački političari sa desnice, a sada najljući protivnici prava žena da odluče hoće li biti majke, same. Ukratko, javnosti je osveženo sećanje na izjave Janeza Janše, Marjana Podobnika, Lojze Peterlea, ... kako "za porodicu ponestaje vremena od državničkih obaveza", "da deca valjda to razumeju i ne zameraju", te kako se svaki od njih pojedinačno uzda u jedno - "da žena održi porodicu". Licemerje u praksi i teorija na jeziku, medjutim, nije previše uzbudila simpatizere pomenute gospode. Zato je rezultat predstojećeg referenduma veoma teško prognozirati, posebno što je neizvesno i koliko će biračko telo biti okupirano novim momentom - prenosom susreta Putina i Buša, u Ljubljani.

Jedino što se zna, jeste da su se sa druge strane crkvenih i desničarskih kanona našli svi oni, koji zastupaju novo rešenje u zakonu. To su uglavnom pripadnici mladje generacije, liberalnijih svetonazora, simpatizeri Liberalne demokratije Slovenije ili Udružene liste socijaldemokrata. Podršku nedvosmisleno pružaju i razne ženske grupe, kojima nije strano "pravo na izbor".

"Sloveniju na desetu godišnjicu državnosti čeka prvi ozbiljan test iz poštovanja ljudskih prava u novom veku. Referendum je oblik tog suočavanja, a neposredan povod za njega jeste ono što je nesporno za većinu slobodne Evrope - nesporno pravo parova i žena koje su same na oplodnju uz biomedicinsku pomoć. Prava suština je osnovno civilizacijsko pravo: sloboda odlučivanja!" Ove reči su zapisane u uvodu pisma koje je potpisalo 35 poznatijih ličnosti iz slovenačkog kulturnog i političkog života. Prva potpisana je Spomenka Hribar, a medju poznatijima su na listi Ljubo Bavcon, Slavoj Žižek, Niko Toš, Darko Štrajn, Katja Boh, Svetlana Makarovič, Zoran Predin, Vlado Kreslin i mnogi drugi. Potpisnici su istovremeno osnovali i Odbor za slobodno odlučivanje. Sve kako bi 17. juna pala prava odluka. Odluka koja izjednačava prava usamljenih sa pravima parova.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)