Priština: koreni konflikta u Makedoniji!

Priština, 22.05.2001.

U vreme izbijanja konflikata u okolini Tetova, Makedonija i položaj tamošnjih Albanaca bile su najgorućija tema u preokupacijama politike i albanske javnosti na Kosovu. Ovde se ocenjuje da su konflikti u okolini Kumanova teritorijalno širi, možda i oštriji i, bez sumnje, sa veoma teškim negativnim posledicama po civile i njihovu imovinu. Istovremeno, još uvek se ne može kazati dali su oružane konfrontacije ušle u tračnice smirivanja, a uzroci konflikta na putu traženja političkih rešenja. Ipak, već izvesno vreme Makedonija i Albanci nisu više svakodnevna i prva tema kosovskih političkih preokupacija. Međutim, mediji vrše velika nastojanja kako bi održale visok nivo aktuelnosti tamošnjih događaja. Partije i njihovi lideri zadovoljavaju se povremenim ponavljanjem apela koji se upućuju albanskim pobunjenicima da ostave oružje. Istovremeno, od makedonskog režima zahtevaju da odustane od rešenja silom realnih problema koje postavljaju tamošnji Albanci. Optužbe Skoplja za agresiju sa Kosova oni smatraju neozbiljnim, kao nastojanje da se sakriju unutrašnji koreni makedonske krize.

Mnogo manje prisustvo ove teme u javnim i političkim angažovanjima i kosovskih partija ne znači da su smanjene preokupacije ljudi za sudbinu Albanaca u Makedoniji i u dolini Preševa. To dokazuje doček tih izbeglica iz tih krajeva na Kosovu. Na Kosovu bi trebalo da je stiglo oko30.000 izbeglica i može se reći da gotovo svi žive u kosovskim porodicama. Pomoć humanitarnih organizacija kao što je Crveni Krst, Visoki komesarijat UN za izbeglice i drugih je minimalna i izbeglice žive kao članovi kosovskih porodica. Ovaj doček samo se delimično može objasniti dočekom koji su priredili Kosovarima, u proleće 1999 godine, albanske porodice u Makedoniji. Međualbanske veze imaju mnogo jače i dublje korene. Smanjeno prisustvo kosovskih političkih angažovanja oko događaja u Makedoniji i oko sudbine tamošnjih Albanaca treba objasniti kao racionalan tok u kontekstu stavova međunarodne zajednice i preokupacijom vrućim temama, uglavnom kosovskim, koji su nametnuti ovog proleća. Reč je uglavnom o angažovanju na stvaranju ustavnog okvira, koji je šef Misije UN na Kosovu Hans Hakerup proglasio polovinom maja meseca. Takođe, kosovske partije i njihovi lideri su svesni da ne mogu uticati na pozitivno rešavanje zahteva tamošnjih Albanaca. Nakon rata na Kosovu, Kosovari i njihovi politički predstavnici ne žele konflikte u kojima bi mogli stradati Albanci, u toliko manje oko Kosova. Uprkos ovakvim i pomešanim osećanjima koja mogu biti praćena i sumnjama, oni su uglavnom imali i imaju razumevanja za angažovanje tamošnjih albanskih segmenata koji, nakon jalovih desetogodišnjih nastojanja albanskih političkih partija, napokon, oružjem nametnu ozbiljnu agendu za rešavanje albanskih zahteva.

Ovde se smatraju apsurdnim stalno ponavljani stavovi zvaničnog Skoplja o agresiji sa Kosova i izvozu konflikta. Tvrdi se da nemaju nikakvog oslonca tvrdnje da je Kosovo centar odakle se rukovodi pobunom u Makedoniji kao i pretenzije da ulogu tog centra igraju neke albanske političke partije na Kosovu. Jednostavno takve stvari na današnjem Kosovu su nemoguće. Vlast na Kosovu drže administracija UN i KFOR, što bi moglo značiti da optužbe koje se upućuju Kosovu, ustvari, pogađaju ili su kritike na adresu ovih međunarodnih mehanizama. Ne jednom, UNMIK i KFOR su odbacili ovakve pretenzije zvaničnog Skoplja. Jednako je nemoguće i eventualno angažovanje albanskih političkih partija. Sve one, a posebno tri najveće partije i njihovi lideri, su pod oštrim ndagledanjem međunarodne administracije i brojnih tajnih službi, posebno velikih sila, koje učestvuju u civilnoj i vojnoj administraciji na Kosovu. Ne postoji mogućnost da se ne otkriju takve aktivnosti, i nijedna partija, možda i zbog toga što bi se njeni postupci otkrili, ne bi sebi dozvolila da takvim aktivnostima ugrozi svoje postojanje. Isto važi i za optužbe koje se upućuju na adresu TMK (Zaštitnih trupa Kosova).

Drugo je pitanje angažovanje pojedinaca i raznih grupa kosovskih Albanaca. Njihovo direktno ili posredno uklučivanje u dogadjaje u Makedoniji je stvar njihovog ličnog izbora. Može se pretpostaviti da se većina tih Kosovara angažovala zbog svojih političkih ubeđenja ili patriotskih osećanja. Zato, bez obzira na političke ocene i posledice njihovog angažovanja, u ovdašnjoj se javnosti tvrdi da se ništa ne postiže ako se oni proglase teroristima, ordinarnim ubicama, kriminalcima... Takve kvalifikacije mogu, tvrde ovdašnji posmatrači, postati mnogo štetne ako se pripisuju stotinama i hiljadama ljudi, koji kao državljani i građani Makedonije možda neće imati drugog rešenja osim da žive i pronađu sebe u toj državi. Mnogi od njih su prošli kroz jugoslovenske i makedonske zatvore kao politički zatvorenici, i može se pretpostaviti da se neće tako lako predati makedonskim vlastima kojima ne veruju, i koje, što se tiče ponašanja prema Albancima, smatraju identičnim sa nekadašnjim vlastima.

Ovim ocenama ne negiraju se ni pretpostavke da u sadašnje događaje u Makedoniji nema angažovanih pojedinaca ili grupa sa Kosova zbog materijalne dobiti. Ilegalna trgovina oružjem trebalo bi da bude najprofitabilnija. Ali dobit mogu doneti i cigare, kafa, nafta i njeni derivati. Pošto je reč o krajevima gde žive Albanci, sa razlogom se može pretpostaviti da su većina tih švercera Albanci. Međutim, može se verovati ili čak i zaključiti da drugi ubiru veći deo dobiti. Uopšte je poznato da (organizovani) zločin nema nacionalnih boja. Zatim, treba reći da su kanali šverca na Kosovu i u drugim albanskim krajevima stvoreni približno pre deset godina. Oni se ne prekidaju u albanskim krajevima, već su otvoreni u svim pravcima. U stvaranju takvih kanala su učestvovali Makedonci, Srbi i drugi, i da su zbog ekonomske dobiti ilegalnu trgovinu tolerisale, čak u odredjenim periodima i stimulisale, i vlasti u Skoplju i Beogradu.

U ratu na Kosovu učestvovali su i mnogi borci Albanci, državljani Makedonije. Jedan broj njih se vratio i može se pretpostaviti da, barem, oni predstavljaju okosnicu Nacionalne oslobodilačke vojske Albanaca u Makedoniji. U ovom pogledu najnoviji i najpoznatiji je slučaj generala Gezima Ostrenija, učesnika rata na Kosovu i nakon rata na visokom položaju i u TMK-u. General Ostreni, sada komandant NOV, je iz gradića Debar koji se nalazi u zapadnoj Makedoniji i uglavnom je nastanjen Albancima. On je bio oficir bivše JNA i u vreme raspada bivše Jugoslavije učestvovao je na strani Hrvata i Bosanaca u njihovim ratovima protiv Srba. Približno isti je slučaj i sa Ali Ahmetijem i Fazli Velijem. Oni su iz gradića Kičevo koji je uglavnom nastanjen Albancima i takođe se nalazi u zapadnoj Makedoniji. Nisu učestvovali direktno u ratu na Kosovu, ali spadaju među ideatore Oslobodilačke vojske Kosova i rukovodioce za obezbeđivanje političke, diplomatske i finansijske podrške za OVK. Ali Ahmeti je sada politički predstavnik NOV-a u Makedoniji. Sličnu ulogu, bez nekog određenog položaja, ima i Fazli Veliu.

AIM Priština, Fehim REXHEPI