Podela na entitete?

Kriza na Kosovu

Dok pod medjunarodnom upravom ni za dve godine nisu stvoreni osnovni uslovi za bezbednost nealbanksog stanovništva, potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović predlaže razdvajanje srpske i albanske zajednice

AIM, Beograd, 23. 5. 2001

-Kosovo bi trebalo podeliti na dva entiteta, srpski i albanski - predložio je pre nekoliko dana potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović, i momentalno izazvao lavinu suprotstavljenih reakcija. Kosovski Albanci su reagovali izrazito negativno – u rasponu od stava da je reč o nastavku ranijih projekata vlasti u Beogradu do toga da podela Kosova bila uvod u novo krvoproliće. Medjunarodna civilna uprava na Kosovu (Unmik) izrazio je "kategorično protivljenje" podeli Kosova, dok je srpska strana reagovala relativno oprezno. Predstavnici Vlade Srbije rekli su da Čovićev predlog nije zvaničan stav vlasti u Beogradu dok je Oliver Ivanović, najuticajniji lider Srba na Kosovu izjavio je da je ideja "zanimljiva".

Šta je, u stvari, Čovićeva ideja? Problemi na Kosovu i Metohiji mogu najefikasnije biti rešeni integracijom čitavog Balkana u Evropu, rekao je Čović, predloživši da u medjuvremenu u toj pokrajini budu stvorena dva entiteta.U srpskom bi se našla većina spomenika istorije i kulture Srba, a u albanskom bi živela većina populacije kosovskih Albanaca, čime bi bilo pomireno srpsko istorijsko i albansko etničko pravo. Obe strane treba da se odreknu iluzije da im pripada celo Kosovo i da shvate da bežanje od kompromisa unedogled produžava rat. Poverenja ne može biti dok god postoji veliki broj onih pripadnika nacionalnih manina koji veruju da je "sada trenutak za ostvarivanje njihovih državotvornih ideja", objasnio je Čović. Mada zamisao o podeli Kosova nije nova, Čović je prvi iz nove vlasti u Beogradu koji je izneo tu, ili bilo koju drugu, ideju o dugoročnijoj sudbini Kosova.

Vrlo brzo nakon prošlogodišnje promene vlasti u Beogradu, primećeno je da bi vladajući DOS trebalo da definiše svoju političku strategiju prema Kosovu – odnosno da odluči hoće li pokušati da povrati celo Kosovo, što bi nesumnjivo vodilo u nove oružane sukobe; ili će od njega kompletno dići ruke; ili pokušati da krajevima gde živi ono malo preostalih Srba ( 100 - 110 hiljada) obezbedi status zaštićenih enklava; ili moliti Boga da medjunarodni protektorat potraje što duže, pa da posle vide šta će.

Nove vlasti u Srbiji dosad nisu izašle u javnost ni sa kakvom strategijom, ali u medjuvremenu nastoje da uspostave saradnju sa medjunarodnim snagama koje upravljaju Kosovom. Vojnici su se u tome pokazali znatno efikasnijim od civila. Vojska Jugoslavije i Kfor (medjunarodne trupe na Kosovu kojih je trenutno nešto više od 40 hiljada) su bez ikakvih primedbi sa bilo koje strane organizovale dosadašnji povratak jugoslovenske vojske i srpske policije u kopnenu zonu bezbednosti, koja je u širini od pet kilometara uspostavljena na srpskoj strani administrativne granice Srbije i Kosova po okončanju NATO bombardovanja 1999. godine. Još predstoji ulazak tzv. Združenih snaga bezbednosti i u najosetljiviji deo Zone (sektor B, gde su najjača uporišta ekstremista). Komandanti Kfor i čelnici NATO skoro svakodnevno govore naoružanim Albancima da će biti amnestirani ako do pomenutog datuma predaju oružje – u protivnom će biti potučeni.

S druge strane, saradnja Unmik i civilnih vlasti u Beogradu manje je uspešna. Prvo, nove vlasti su dosta nezadovoljne što se stalno odlaže potpisivanje sporazuma o statusu misije na Kosovu, kakvi postoje kad je reč o svim drugim mirovnim misijama UN u svetu. Drugo, Beograd i medjunarodna civilna uprava na Kosovu razišli su se oko najvišeg pravnog akta Kosova kojeg je nedavno proglasio Danac Hans Hakerup, šef civilne misije. Predstavnici Srba – koji su se istina uključili u pisanje tog akta kad je već bio skoro gotov-podneli su deset amandmana. Svi amandmani su odbijeni, pa tako u "Ustavnom okviru za privremenu samoupravu" (nazivu kojem su se Srbi protivili, jer nezavisne države imaju ustave), nema ni pomena od Savezne Republike Jugoslavije, ali zato postoji predsednik Kosova, vrhovni sud sa odredjenim ingerencijama ustavnog suda, vlada ovlašćena da sklapa medjunarodne ugovore i brojni drugi elementi državnosti.

U "Ustavnom okvir" je, opet uprkos srpskom protivljenju pomenut i Kosovski zaštitni korpus sačinjen od oko 5000 pripadnika navodno razoružane Oslobodilačke vojske Kosova kojima se pripisuju neki od najtežih zločina nad nealbanskim stanovništvom u poslednje dve godine.

Bez obzira na sve probleme sa pomenutim dokumentom, kao i na činjenicu da nisu stvoreni ni minimalni uslovi za bezbednost preostalog nealbanskog stanvoništva, a još manje za povratak prognanih i raseljenih lica - medjunarodna zajednica očekuje od Srba da uredno izadju na parlamentarne izbore predvidjene za 17. novembar. Kosovski Srbi su odmah rekli da to ne dolazi u obzir, da će oni organizovati paralelene izbore i institucije i zahtevati kantonizaciju Kosova, a Beograd ih je pozvao na razgovor da probaju da se zajednički dogovore šta da urade.

Na sastanku najviših predstavnika savezne i republičke vlasti i kosovskih Srba 18. maja zauzet je kompromisan stav: da "Ustavni okvir za privremenu samoupravu Kosova ne predstavlja dobru osnovu za zaštitu prava i interesa nacionalnih zajednica", ali da će "stav Srba prema izborima zavisiti pre svega od toga da li će medjunarodna uprava u dogledno vreme obezbediti povratak prognanih i raseljenih Srba, rasvetliti sudbinu kidnapovanih i nestalih i, konačno, garantovati bezbednost svih stanovnika Kosova i Metohije". Sve u svemu, Kosovo i okolina će očigledno još dugo uglavnom biti samo izvor problema.

Ivana Marković (AIM)