Kod Marije

Miloševići u Ljubljani

"Ujutro mi zvoni sat zato što želim da odem kod tate u zatvor, prodjem kroz sve one kapije da se vidim s njim na sat vremena, što je zastrašujuće. Planove za budućnost uopšte ne mogu da pravim, zbog svega ovoga. Jedino što bih želela jeste da odem da živim na nekoj pustoj planini, sa svojim psima, gde uopšte nema ljudi. Ko bi uopšte mogao normalno da živi ako mu se sve ovo dogadja?" pita se Marija Milošević, ćerka bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije. Tako Mladina u poslednjem broju prenosi iz Vremena deo intervjua sa Marijom Milošević i opis susreta novinara sa ćerkom Slobodana Miloševića.

Ljubljana, 21.05.2001.

"Vila opasana visokim zidom u neposrednoj blizini Partizanovog stadiona u Beogradu. U dvorištu nas dočekuju tri telohranitelja. U boksevima od žice iza kuće laju vučjaci. Iza gvozdenih vrata vodi stepenište, crveni tepih i hodnik do novih vrata. Otvara ih mlada žena duge crne kose. Njeno lice i figura razlikuju se od slika Miloševićeve ćerke Marije, koje često objavljuje žuta štampa. Marija ravnodušno komentariše da su neke od tih fotografija stare više od deset godina.

Ulazimo u stan. Ukusno, iako ne luksuzno opremljen dnevni boravak sa kaminom, malom kuhinjom i trpezarijom. Na roza zidovima i policama fotografije Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, brata Marka, kućnih ljubimaca i Marije... Sa plafona visi ogromno platno, pravi domaći bioskop. Marija priznaje da je poslednje mesece provela gledajući video kasete i čitajući knjige. Razgovor počinjemo danom kada je pritvoren njen otac Slobodan Milošević. "Došla sam popodne, dok je još bio dan. Prva vest da je tata uhapšen nam je stigla uveče. Rekli su nam da je to neko negde objavio. Tako smo svi koji smo se zatekli u kući tu i ostali. Ja sam došla još popodne, u trenerci, mislila sam na sat vremena, a ostala tri dana, u toj istoj trenerci," pripoveda Marija.

Pokušaj hapšenja Slobodana Miloševića bio je, uprkos stalnim najavama u medijima, pravo iznenadjenje za familiju. Bilo je toliko različitih nagoveštaja o mogućim datumima da ih više nisu shvatali ozbiljno. "Pouzdano znam da je tata dobio samo jedan poziv za sud koji se tiče parnice - tužbe u vezi sa otkupom kuće u Užičkoj 32. Nikada nije dobio poziv u krivičnom predmetu radi saslušanja od bilo kog istražnog sudije. I onda su ti ljudi odjednom došli pred kapiju, počeli da pucaju. To definitivno nisu bila službena lica. Ja sam u tom momentu izašla ispred kuće, da vidim šta se dešava. Sva rasveta u dvorištu je bila isključena tako da je bio mrkli mrak, a dvorište je ogromno - prava šuma... Ispred kuće je bio parkiran beli džip - kažem da mi ga je sam Bog poslao, inače sada ne bih bila živa. Stala sam da pogledam da li se išta vidi. Naravno da se ništa nije videlo, pošto je donja ulazna kapija daleko, nizbrdo, u dnu dvorišnog stepeništa. Samo što sam izašla, profijuče mi metak iznad glave i razbije staklo. Nisam ni videla koje, samo sam čula tresak. Bio je mrkli mrak i nije bilo ni jednog čoveka izuzev mene ispred ulaza. Čučala sam iza tog belog džipa dok nije prestalo da prašti i slušala kako krcka staklo i lomi se. I kako pada bomba. Kad je stalo, otrčala sam u sobu gde su sedeli svi koji su se zatekli u kući. Krenu da me teše, kao ta bomba nije prava, već šok-bomba. Kao da od toga treba da mi bude lakše - ne znam ni da postoje šok-bombe i prave, za mene je bomba bomba. Kad kažu bomba - ja zamišljam one iz crtanog filma s kockicama... Tata se brinuo, pitao 'Gde je Marija?', to su mi rekli kad sam se vratila. Kažem 'bila sam napolju', a oni pitaju 'Šta si ti tražila napolju?'" priseća se Marija.

Marija priznaje da druge noći, koju je provela u rezidenciji opkoljenoj policijskim snagama, više imala živaca za razgovor sa kuvaricom, majkom Mirom, vodjom >Patriotskog saveza< Ilijom (koji je u vunenim čarapama došao da popije čaj u Miloševićevom salonu, a pre toga vodio 'narodnu stražu', okupljenu na ulici, pred ulazom u vilu) te partijskim drugovima oca i majke. Zato se povukla u privatne odaje svojih roditelja na drugom spratu i 'popila mamine tablete za smirenje, zajedno sa koka -kolom i konjakom'.

"Mislim da je to bilo ujutro, druge noći. Nisam imala sat. Iz lifta su izašli tata i mama, došli su gore, kod mene. Rekao je da ide, da je došao da se pozdravimo. Naljutila sam se i nisam htela da razgovaram ni sa ocem, ni sa majkom. Zabolelo me je - da se pozdravim s njim, jer on ide u zatvor. Mama je tražila da joj pomognem da ga spakuje za zatvor. Ni to nisam htela da joj pomognem," objašnjava Marija.

Nešto kasnije je ispred kuće došlo do pucnjave, zbog čega su Mariji policajci oduzeli tri pištolja i poslali je istražnom sudiji."Zašto sam pucala? Pucala sam od muke, jednostavno pukla bi mi glava, da je bomba. Bila sam van sebe. Dve noći sam vukla pištolje po džepovima od jakne, da se branim ako bude neka frka, a onda na kraju on sam seda u kola i ode. Kola odlaze, ja ih gledam kako odlaze i mislim - ovo je smak sveta, sto posto, ovo je sigurno smak sveta a ja to ne znam... Gde da pucam u tatu, zbog njega sam se i sekirala a sigurno nisam htela ni da pogine neko od gostiju. Ljudi obično pucaju od sreće, na svadbi, za novu godinu, a ja sam pucala od nesreće. Nisam od onih koji pucaju za novu godinu. Naprotiv, tada obično zalegnem nekud, da me ne ubije zalutali metak. U pet do dvanaest, naročito za srpsku novu godinu legnem na pod, sklonim se, a u dvanaest i pet promolim nos. Sećate se koliko je nesretnih slučajeva bilo na Novom Beogradu od zalutalih metaka, kada prilikom proslava pucaju sa terasa, a tamo ima mnogo ljudi napolju, okolo su prozori, zgrade... Neki šenluče onako mrtvi pijani i onda pucaju. Ja nisam taj tip," dodaje Marija.

Kako sama kaže, nije naklonjena vatrenom oružju, kako bi moglo da se zaključi, već je sve to stvar navike i odgoja. Još kao tinejdžerka je kao ćerka visokog partijskog funkcionera morala u streljanu MUP-a Srbije, da vežba zajedno sa policajcima, sve radi bezbednosti. I oružje je rano dobila na poklon, opet zbog lične sigurnosti. Marija opovrgava i da je ocu rekla da se ubije. Koliko se seća, kazala mu je da "će nas ionako pobiti", što je "bolje nego da ide u Hag". Priznaje da je bila veoma ljuta i da se nekih prizora iz jutra Miloševićevog hapšenja ne seća najbolje. "'To je strašno, sam si se uhapsio,' rekla sam tati. Bila sam besna na njega, na sve koji su bili uz njega. I na sebe. Što je nastrašnije, pola toga se uopšte ne sećam," kaže Marija Milošević.

Marija iznosi i mnogo primedbi na rad lekarskog konzilijuma, koji brine o Miloševićom zdravlju u pritvoru. "Činjenica je da je moj tata u zatvor otišao zdrav. A onda ga posle nepunih deset dana u zatvoru odvode na VMA jer je ozbiljno bolestan. To nismo zaključile mama i ja, već zatvorski lekar. Tatin pritisak je bio ogroman. Čak i deca znaju da takav krvni pritisak, 200 sa 130 - nije normalan. Mesec i po dana mu donji nije pao ispod 100, što je zastrašujuće. Puls mu je bio čak i 160, takav ni sportisti nemaju. Ja sam to videla na onim ekranima u bolničkoj sobi. A kada su se zatvorski lekari uplašili da će im on tamo umreti, poslali su ga u bolnicu. U bolnici mu je uradjen EKG i predložili su koronarografiju. Ja se malo razumem u to jer sam kao novinar u Ilustrovanoj Politici pratila zdravstvo i znam da je koronarografija ozbiljna hiruška intervencija koja ima za cilj da se postavi dijagnoza. Kroz veliku arteriju desne noge se propusti nešto kroz sve velike krvne sudove, do srca. Posle te intervencije mora da se miruje 24 sata. Na ulazu u ranu na nozi se tih 24 sata drži posebna kesa s peskom, koja ne sme da se pomeri ni za trenutak, jer inače može pacijent da iskrvari i umre. Lekari su pomoću tog zahvata otkrili, medjutim, samo šta mu nije, ali ne i šta mu jeste! To je bio samo dijagnostički metod, a nije nikakvo lečenje... Hteli su još isto popodne da ga pošalju natrag u zatvor. Morale smo da se izborimo da ga puste da odleži bar propisanih 24 sata. Ono što je sigurno jeste da je tata vraćen u ćeliju bolesniji nego pre odlaska u bolnicu. Zato je za mene taj dan bio gori čak i od noći kada je uhapšen. Bila sam izbezumljena kada sam videla kako oni tatu u kolicima vraćaju u zatvor, a on sam ne može da se pokrene, ne može da ustane. I takvog ga vraćaju u ćeliju jer, kažu, nije neophodno bolničko lečenje!?" potresena je Marija Milošević.

Lekari su po njenim rečima sastavljali otpusnu listu umesto rutinskih deset minuta čitavih četiri sata. Konzilijum čine tri lekara sa VMA i šest iz bolnice Dedinje. Bolnica Dedinje je poznata kao "Bojićeva bolnica", bivšeg ministra zdravstva i člana JUL-a, takodje optuženog za malverzacije. Drugim rečima, za bolnicu Dedinje i njeno osoblje znalo se da su lojalni prethodnoj vlasti, zbog čega posle optužbi na račun nekadašnjeg kamarada Bojića u krugovima porodice Milošević sumnjaju da su upravo ti lekari, zbog veza 'bliske vrste' sa Miloševićevom nomenklaturom, sada vrhunski odani i poslušni novim srpskim vlastima. "Ne razumem kako se on tako razboleo, za samo desetak dana. Svašta mi je padalo na pamet. Možda paranoišem, ali imam pravo na to posle svega što se dogodilo. Ni jednog pacijenta ne bi sa takvim simptomima pustili ni kući, gde ipak imaš neku normalnu negu, nekoga da brine o tebi i pomogne, a u zatvoru nemaš nikoga. Trebalo je da napišu istinu, a da pri tom malo uviju činjenice. Očito nisu mogli da napišu da mu je pritisak super i da mu je EKG normalan, zato je verovatno bilo tako teško to sročiti. Pa su dve strane pisali puna četiri sata, sve da bi objasnili da je vrlo bolestan a da ga ipak vraćaju u zatvor. Zato su se mučili kako da formulišu da je bolestan a zdrav. To ni na jednom jeziku na svetu ne može lako da se izvede, inače bi mu otpusnu listu otkucali za deset minuta."

Marija danas ceo svoj život planira i organizuje oko poseta ocu u zatvoru. Prekinula je kontakte sa mnogim ljudima. Na ozbiljne veze je ionako oduvek sa mukom računala, jer "nikada nisam mogla da znam da li je neko sa mnom zato što sam ćerka Slobodana Miloševića ili zato što sam ja ja". O svom ocu još uvek misli samo najbolje. "Ja se nikada nisam bavila politikom. Moj tata je posvetio sebe ovom narodu i ovoj državi. I nikakvu materijalnu korist od toga nije imao. Ostaće, sigurna sam, dobro zapisan u istoriji, ali meni on sad treba, odmah, živ i zdrav. Za istoriju me ne brine. Piše po novinama svakog dana i ne mogu da verujem da su se gotovo svi oko njega obogatili, dok on ima samo jedno gradilište od kuće u kojoj smo živeli i koja se renovira. To je sve što on ima. A priča se o nekim tonama zlata, računima po inostranstvu i još kojekakve gluposti! On nije čovek kome su materijalna dobra i novac primarni. On je radio svoj posao, bavio se politikom, od jutra, do sutra. Sećam se da su pregovori nekih godina, ponekad trajali do duboko u noć, do 4 ili 5 ujutro. On ni tada nije bio mlad čovek."

Planove za budućnost ne pravi i živi za onih sat vremena dnevno, kada može da vidi oca. Sa ocem ni u zatvoru nikada ne razgovara o Hagu, jer neće da "otvara loše teme". "On nas bodri, mi njega. Nas dve brinemo o njemu, on brine o nama. On neće nas da sekira; isto kao što ja neću s mojim peskom da sekiram njega, tako on neće sa svojim srcem da sekira nas. Tako da niko nikome neće da se žali u porodici," završava Marija.

Svetlana Vasović (AIM Ljubljana)