Ekonomija ispred politike

Liberalizacija spoljnotrgovinskog režma

Sedam balkanskih zemalja, i pored još opterećenih političkih odnosa, pre svega članica bivše SFRJ, upućene su na medjusobnu ekonomsku saradnju. Ukoliko politika ne bude pratila ekonomsku nužnost Balkanu preti još veći privredni zastoj, povećanje zaduženosti i ugrožavanje socijalnog mira zbog neizbežnog povećanja broja nezaposlenih.

AIM, Beograd. 18. 5. 2001.

Promenama zakona o carini i spoljnoj trgovini, koje je usvojio savezni parlament, jugoslovenska vlada usredsredila je svoju pažnju na stvaranje uslova za ekonomsku saradnju sa svetom, a pre svega sa zemljama Balkana. Postojeći propisi su liberalizovani i u pogledu uslova za obavljanje izvozno-uvoznih poslova. Tako je u Zakonu o carinskoj tarifi umesto dosadašnjih 38 različitih stopa, po kojima se obavljalo carinjenje njihov broj sveden na samo šest.

Umesto uvoznih kvota, koje su omogućavale administriranje u spoljnoj trgovini i tako otvarale prostor za razne privilegije, uvoz je oslobodjen od uplitanja državnih organa i njihova uloga je svedena na formalno izdavanje rešenja. Ovi ekonomski potezi preduhitrili su političke korake, ali će stepen otvorenosti za privrednu saradnju zavisiti i od toga u kolikoj meri će balkanske zemlje, pre svega članice bivše SFRJ da reše svoje političke odnose i razmrse nerasči- šćene račune.

Reforma spoljnotrgivinskog i carinskog zakonodavstva bila je i preduslov za primenu slobodne trgovine izmedju sedam balkanskih drvača s namerom da se u dogledno vreme, zvanične procene računaju na petogodiošnji period, ukine carina na granicama balkanskih zemalja. Reč je o Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Jugoslaviji, Albaniji, Makedoniji, Rumuniji i Bugarskoj. U njima živi oko 50 miliona stanovnika, a to je već respektativno tržište koje omogućava da se privrede ovih zemalja brže razvijaju i vremenom približe ostvarenju glavnog cilja, odnosno uključivanju u Evropsku uniju.

Privredna saradnja balkanskih država, na koju ih upućuje i Evropska unija, predstavlja proveru u kolikoj su meri demokratski uspostavljene vlasti spremne da od Balkana, kao bureta baruta, stvore zonu saradnje. Priligadjavanje zakonodavstva predstavlja prvi korak, kojim balkanske zemlje treba da pokažu da li su spremne da se prijave za polaganje evropskog "ispita zrelosti".

Parlamentarna rasprava kojom je u Saveznoj skupštini propraćena promena spomenutih zakona pokazala je da ima skeptika, koji smatraju da jugoslovenska privreda, s obzirom na stanje u kojem se nalazi, nije osposobljena za otvaranje prema inostranoj konkurenciji. Upozorenja su dolazila iz opozicionih redova, odnosno od onih stranaka koje su, dok su bile na vlasti, naginjale samoizolaciji. Takav pristup, koji je jugoslovensku privredu štitio od inostrane konkurencije, stvorio je od nje invalida, nesposobnog da u ekonomskoj trci računa na dobar plasman.

Jugoslovenska vlada je smelo skinula postojeću carinsku zaštitu s dosadašnjih 15 na 10 procenata s namerom da sa ostalim balkanskim državama, u dogledno vreme, sklopi sporazum o slobodnoj trgovini. Za sada takav sporazum postoji samo s Makedonijom. Prilikom masovne posete privrednika iz Hrvatske Beogradu sugerisano je da se sličan sporazum sklopi izmedju ove dve države, ali politički uslovi su još ispod nivoa, koje zahteva ekonomija.

Izmeću Jugoslavije i Hrvatske još postoje nerešena pitanja, koja opterećuju medjusobne političke odnose. U najkrupnija svakako spadaju deoba imovine bivše zajedničke države, tužba Hrvatske za naplatu ratne štete, i povratak izbeglih. I dok u Hrvatskoj još ne znaju kojoj ličnosti da povere ambasadorsko mesto u Beogradu, jer politika prema Jugoslaviji nije do kraja definisana, privrednici ove dve države već su razmenili posete, a pojedine firme kucaju na vrata susednog tržišta.

Zbog zamrlih ekonomskih odnosa izmedju Srbije i Hrvatske, čiji su društveni proizvodi sačinjavali dve trećine ukupne proizvedene vrednosti u nekadašnjoj zajedničkoj državi, postojeći autoput izmedju Beograda i Zagreba, za čiju je izgradnju potrošeno preko dve milijarde DEM, pretvoren je u mrtvi kapital, jer njime ne prodje ni jedan procenat vozila, koja su se tim pravcem kretala pre raspada zemlje. U sličnom je položaju i železnički pravac kojim su nekada na svaka tri minuta prolazili teretni i putnički vozovi.

Političke strukture strahuju da bi ekonomsko otvaranje moglo da posluži za integracije "druge vrste", pa, iz tih razloga, sputavaju svoje privrede na veću saradnju. Strahovanja da će otvaranje da šteti njihovim privredama predstavljaju za ekonmske stručnjake neubedljivo opravdanje, jer je njihov stepen razvijenosti na približno istom nivou, pa ako se takve privrede boje jedna od druge, kako tek treba da strahuju od onih koje su, u pogledu razvoja, otišle nekoliko decenija ispred.

Balkanske države spadaju u red najzaduženijih zemalja, a njihov razvoj je uslovljen dobijanjem novih zajmova. S proizvodnjom koja bi se oslanjala samo na domaće tržište one drastično smanjuju svoje mogućnosti za vraćanje kredita, čime se stvara prostor za počećanje njihovih dugova. Na taj način ekonomske prilike uticaće i na političku samostalnost, pa ispada, procenjuju upućeni, da političke strukture sputavanjem ekonomske saradnje seku granu na kojoj sede, tim pre što se istovremeno stvara i unustrašnje nezadvoljstvo velikog broja nezaposlenih. Samo u Jugoslačiji je oko 40 procenata radno sposobnog stanočništva bez stalnog zaposlenja.

Jugoslavija trenutno socijalni mir održava uz pomoć inostrane donatorske podrške, ali ako nove vlasti "zaborave" da je ekonomski oporavak zadatak broj jedan nezadovoljstvo medju stanovništvom predstavljaće potecijalno stalnu opasnost za otvoren sukob. Ni u ostalim balkanskim državama ekonomske prilike nisu mnogo bolje od jugoslovenskih.

Ratomir Petković (AIM)