OPKLADA U STRPLJENJE TIRANE

Tirana, 17.05.2001.

Neki analitičari u albanskom glavnom gradu su se međusobno kladili u vezi sa pitanjem koliko može još da traje strpljenje Tirane u odnosu na razvoj dramatičnih događaja u Makedoniji, dok se u Skoplju zapaža sve snažnija tendencija da se na jedan ili drugi način implicira i Albanija. Kada je 1 maja nekoliko nepoznatih napadača pucalo iz vatrenog oružja na albansku ambasadu u Skoplju i nekoliko metaka ušlo unutar zgrade u kojoj se nalazio jedan diplomata, - a to se dešavalo sutradan nakon talasa rušenja 60 lokala u vlasništvu Albanaca u gradu Bitolju, - albanski mediji su velikom brzinom javili da je jedna protestna nota uručena otpravniku poslova makedonske ambasade u Tirani. U stvari nikakva protestna nota nije uručena, ni povodom prvog ni povodom drugog događaja, iako je makedonski diplomata pozvan u Ministarstvu inostranih poslova.

Tirana nije reagovala ni kada je predsednik parlamentarne grupe partije koja vodi vladajuću makedonsku koaliciju, VMRO-DPMNE, D. Gligorovski zatražio hermetično zatvaranje granice između Albanije i Makedonije, ni kada je jedan dnevnik u Skoplju obavestio 4 maja da je jedna grupa naoružanih pobunjenika ušla iz Albanije u Makedoniju u gradu Debru i da se, nakon razmene oružane vatre sa makedonskom policijom, ponovo povukla u Albaniju.

Međutim, optužbe Skoplja su dostigle vrhunac 6 maja kada je makedonski premijer Ljupčo Georgijevski na indirektan način optužio Abaniju, izjavljujući da ako se pojave oružani konflikti i u okolini Debra, na granici sa Albanijom, onda je tu svakako implicirana i Albanija. Iako je već po prvi put premijer Makedinje iznosio takvu optužbu, nikakva nota niti zvanična replika se nije čula u Tirani. Premijer Albanije Ilir Meta u svom govoru održanom na 5 Kongresu Socijalističke partije koji je održan upravo 6 maja u Tirani, samo je zatražio od Skoplja ''civilizaciju krize a njenu militarizaciju''. Jedino direktno zvanično reagovanje bilo je saopštenje Ministarstva javnog reda Albanije izdato 3 maja, kojim se opovrgavaju vesti albanske štampe da su se tri divizije albanske vojske, Elbasana, Korče i Debra, približile granici sa Makedonijom.

Jasno je da zvanična Tirana plaća unutrašnju političku ili izbornu cenu svojom politikom strpljenja u vezi sa makedonskom krizom. Sada je ne samo trenutak kulminacije krize u Makedioniji, već i vreme početka predizborne kampanje za parlamentarne izbore koji si zakazani za 24 jun u Albaniji. Makedonska kriza je već sada postala deo političkog i predizbornog duela u Albaniji. Izvestan broj partija, i posebno one opozicione, ne samo da su iznele nezadovoljstvo zbog politike strpljenja koju je sledila Vlada, već su je i oštro kritikovale. Posebno nakon demoliranja albanskih lokala u Bitolju, napada protiv albanske ambasade i ofazive makedonske vojske protiv gerilaca u selima oko Kumanova, kritike na račun Vlade su postale još oštrije. Vođa opozicije, bivši predsednik Berisha, je 3 maja kritikovao potpunu nekoherentnost albanske vlade u njenom stavu oko razvoja u Makedoniji. I bivši ministar inostranih poslova i sekretarza međunarodne odnose u Demokratskoj partiji, Tritan Shehu, zatražio je od Vlade da bude jasnija u njenim stavovima. Predsednik Komisije za spoljne poslove albanskog Parlamenta, Sabri Godo, je takođe uputio kritike na račun onoga što je on nazvao ''mucanjem Vlade'', podsećajući na zvanične reakcije ministarstava inostranih poslova Grčke i Bugarske povodom događaja u Bitolji.

Uporedo sa povećanjem kritika od strane opzicionih partija, konstatuje se i nezadovoljstvo u porastu albanskih političkih partija u Prištini u odnosu na stavove zvanične Tirane prema krizi u Makedoniji. Na 5 Kongresu Socijalističke partije Albanije, koja je na čelu vladajuće koalicije u zemlji, nije došao ni jedan od glavnih političkih lidera albanskih partija na Kosovu. Međutim, izgleda da ni to nije pokolebalo Tiranu u njenoj liniji strpljenja.

U težem položaju izgleda da je Tirana u odnosu na albanske političke partije u Makedoniji. Albanski zvaničnici su otvoreno istupili u odbranu saradnje i učešća albanskih partija u vladi i u parlamentu. Čak, albanska je Vlada, na zahtev makedonskog premijera Georgijevskog, bila veoma aktivna u nastojanjima da se ubede albanske političke partije da učestvuju u novoj vladi stvorenoj na širokoj osnovi u Makedoniji. Međutim, među raznim albanskim političarima u Makedoniji su se mogli zapaziti izvesni znaci nezadovoljstva prema avakvoj politici strpljenja Tirane. Ovo nezadovoljstvo je veće u redovima onoga što sebe naziva Oslobodilačkom nacionalnom vojskom, čije su snage i akcije odlučno osuđivane od samog početka od strane zvanične Tirane.

Tako, na prvi pogled izgleda kao da će Tirana do kraja makedonske krize slediti ovakvu politiku strpljenja. U stvari, ako se analiziraju stavovi i politika koje je vođena u odnosu na razvoj događaja u Makedoniji, postaje jasno da je politika strpljenja albanske Vlade zasnovana na određenoj računici. To se tiče procene koje je zvanična Tirana uradila u vezi sa svim faktorima i unutrašnjim i spoljnim akterima uključenim u makedonsku krizu. Takva procena je odlučujuće uticala na to da se ona pridruži još na početku i odlučno stavovima i politici Evropske Unije i NATO-a u vezi sa tim događajima. Između cene u odnosima sa albanskim političkim partijama na Kosovu i u Makedoniji i cene u odnosima sa Evropskom Unijom i NATO-om, albanska je vlada naravno odabrala da plati prvu. Ona zna da bi posledice koje bi mogle nastupiti zbog zauzimanja stava u suprotnosti sa politikom Evropske Unije i NATO-a bile mnogo veće po politiku i stremljenje Albanije da potpiše Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji sa Evropskom Unijom. To je olakšano i zbog činjenice što bi i sama opozicija, uprkos nekim kritikama, napokon, napravila isti izbor kao i Vlada. Tako, čini se da će opkladu o tome dali će i dalje trajati strpljenje u vezi sa makedonskom krizom dobiti oni koji su se kladili na strpljenje.

AIM Tirana, Arjan LEKA