Čiji su poslanici
Sto dana novog srpskog parlamenta
**Dok se vlast hvali da su njeni poslanici uradili više za sto dana nego
prethodni sastav za tri godine, zbivanja u Skupštini Srbije izazivaju različite ocene, koje se kreću od podrške pa do sumnje da je parlament na visini zadatka. Prva konstatacija zasniva se obavljenoj poreskoj reformi, a druga na padu poverenja javnosti u parlament, koje se svelo na skromnih 32 procenata podrške.
AIM, Beograd, 10. 5. 2001.
Pritisnut teškim nasledjem neimaštine, nasledjene od prethodnog režima i velikim reformskim obavezama srpski parlament se našao u nezavidnoj situaciji da gradnju nove "kuće" mora da započne od krova. Po redosledu stvari i, uz poštovanje procedure, koja spada u neizbežnu dimenziju demokratije, pod udar promena najpre je trebao da dodje republički Ustav, na čijim bi se novim temeljima obavile društvena i privredna reforma. Na predlog Vlade skupštia Srbije krenula je obrnutim putem, pa uslove za prelazak u kapitalizam postavlja na socijalističkim temeljima postojećeg Ustava, koji osim privatne priznaje i postojanje državne i društvene imovine.
I pored takvog pristupa malo je onih koji su spremni da srpskom parlamentu to pripišu kao minus u njegovoj stodnevnoj praksi, smatrajući da novi sastav ima pravo da mu se i tako krupne stvari progledaju kroz prste, a sve u cilju bržeg ekonomskog oporavka, što je, za sredinu u kojoj trećina stanovništva živi ispod granice siromaštva, a
još toliko naginje da se spusti ispod kritične crte, predstavlja glavni kriterij za ocenu uspešnosti. Poslednji podaci pokazuju da je u prva tri
meseca standard realno porastao za 6,1 procenata u odnosu na isto prošlogodišnje razdoblje.
Možda je za Vladu i skupštinsku većinu ovaj podatak vredan pohvale, ali većina gradjana nije osetila da se dogodio ovaj statistički podatak. Zahvaljujući direktnim TV prenosima skupštinskih zasedanja javnost je spremnija da rad parlamenta ocenjuje na osnovu neposrednih utisaka, koji nisu nimalo povoljni, a to pokazuju i najnovije ankete prema kojima
je poverenje u republički parlament pao na svega 32 procenata. Za najviši organ vlasti to je poražavajući podatak.
Ovakvo raspoloženje javnosti prema svojim izabranicima jedni vide u destruktivnom ponašanju opozicije, dok drugi smatraju da najveći deo odgovornosti snosi parlamentarna većina, zbog njene uloge "gazde u kući". Kod mnogih preovladava utisak da se nova vlast nije snašla, pa je
početak njene vladavine prošao u znaku prilagodjavanja novoj ulozi. Opozicija, koja je pretežno sastavljena od predstavnika prethodnog režima nastojala je da tu slabost većine prikaže kao njenu nesposobnost,
ali, s obzirom na njenu kompromitirajuću prošlost, u tome ne uspeva.
Koalcija DOS-a, koja u srpskom parlamentu ima dvotrećinsku većinu našla se u ugodnom, ali, istovremeno i u opasnom položaju. Kompromoritana opozicija stvorila je kod vladajuće većine osećanje da nema oponenta u parlamnetu, pogotovu što se suprostavljanje opozicionih poslanika svelo na izazivanje incidatnih situacija. Postojeća komocija, medjutim, preti da ugrozi i samu većinu.
Stodnevno iskustvo novog parlamenta otvorilo je prostor za pitanja kako vlada većina. Njoj se zamera što se sednice često prekidaju zbog nedostatka kvoruma, kojeg sama pozicija može da obezbedi. Njeni poslanici, medjutim se zaglavljuju na izlaznim vratima kada govore predstavnici opozocionih stranaka. Ovakvo ponašanje svojih poslanika pozicija objašnjava njihovom netrpeljivošću prema opoziciji i nespremnosti da ih slušaju. Možda u tome ima istine, ali ovakvo ponašanje šteti poziciji, jer se u javnosti stvara utisak da njeni poslanici ne razumeju o čemu se vodi parlamentarna debata, pa im je ugodnije da svoju poslaničku obavezu "odrade" u hodnicima ili restoranu, nego u klupama.
Mnogi su skloni da u takvom ponašanju poslanika DOS-a vide da se njihova jedina uloga sastoji prihvaćanju vladinih zakonskih projekata, čime se prisustvo pretvara u obavljanju posla glasačke mašine, tim pre što poslanici pozicije vrlo retko izlaze za skupštinskom govornicom. Ovakva praksa objašnjava se nastojanjem da se uštedi na vremenu, ali istovremeno baca senku na način kako obavljaju svoju poslaničku obavezu.
U javnosti se sve češće postavlja pitanje čiji su, zapravo, poslanici. Da li onih koji su ih izabrali ili političkih stranaka kojima pripadaju. Po sadašnjoj izbornoj proceduri biračko telo daje poverenje političkim strankama, a one odlučuju ko će iz njihovih redova da udje u parlament. U tako postavljenom izbornom postupku pojedini analitičari parlamentarnog života vide opasnost da demokratija počinje i završava se na izborima, tim pre što se biračko telo, uglavnom, opredeljuje prema
liderima stranaka, dok ostale članove partije gotovo da i ne poznaje. Ukoliko ne propuste da skupštinsku govornicu iskoriste za individualnu promociju oni će i posle četvorogodišnjeg poslaničkog mandata da ostanu u anonimnosti. U isto vreme javnosti se već smučilo da nekoliko ministara ide od jedne do druge TV stanice kontaminirajući gledalište svojim mišljenjima, poznatim i "pticama na grani".
Ovakva praksa premestila je poslaničku odgovornost iz parlamenta u njegovu političku stranku i pretvorila ga u skupštinskog statistu koji zna gde treba da ide po svoje mišljenje. Iz neposrednog kontakta s poslanicima vidljivo je da oni nisu došli "prazne glave", ali je njihova
obaveza da, barem zasad, zastupaju stavove koji se formiraju u predsedništvu DOS-a, sastavljenom od lidera stranaka, ukupljenih u toj mnogobrojnoj koaliciji. Povremena iskakanja iz koloseka pokazuju da tolika koalcija nije sastavljena od istomišljenika i da ovoj grupaciji predstoji razvrstavanje po političkim programima svojih stranaka. Procena je lidera DOS-a da za tako nešto još nisu sazreli uslovi, a ona je posledica straha da bi podele u njemu otvorile prostor za veće delovanje
opozicije.
U stvarnosti opozicija, koje bi se vlast, s razlogom, plašila ne postoji, tako da DOS-u ukoliko želi da izbegne opasnost da ga vlast ne pokvari mora sam sebi da stvori opoziciju. Ćutanje javnosti može da se, u ovom trenutku, objasni kao znak podrške, ali i da predstavlja svojevrsno trpljenje, koje je podložno trošenju.
Ratomir Petković (AIM)