Lov na bogataše

Izazov novih vlasti

Trinaest godina Miloševićeve vlasti dovelo je do granica bede devet desetina stanovništva Srbije. Šta će demokratske vlasti učiniti sa nekoliko hiljada onih koji su se istovremeno neverovatno obogatili?

AIM, Beograd, 6. 5. 2001.

Novinari i urednici medija u Srbiji već nedeljama potežu i one najteže, za stani-pani situacije ostavljene i negovane veze. Cilj je domoći se famoznog spiska 200 najbogatijih pojedinaca i preduzeća koji su to postali u vreme Miloševićeve vladavine. Povod nervoznoj potrazi je predstojeće usvajanje Zakona o jednokratnom oporezivanju ekstra profita i ekstra imovine stečene pod posebnim uslovima, dostupnim samo odabranim građanima i poslovnim ljudima. Ukratko, onima koji su, boreći se navodno za interese naroda i države, osvanuli kao bogataši usred naroda dovedenog do prosjačkog štapa i u do temelja razorenoj državi. Narodna skupština Srbije trebalo bi da predlog razmatra i zakon usvoji do kraja aprila, ukoliko se sadašnja opstrukcija rada - koju u mnogo većoj meri vode radikali Vojislava Šešelja nego dojučerašnji vlastodršci, socijalisti Slobodana Miloševića - ne produži u večnost.

Uostalom, radikali mogu da galame: njihovo stvarno učešće u Miloševićevoj vlasti bilo je ograničeno i strogo kontrolisano, pa tako i mogućnost da se probiju u prve redove novih bogataša. Osim toga, udarna serija hapšenja, istraga i krivičnih prijava za sada je usmerena prvenstveno na socijaliste i "julovce"; Vojislavu Šešelju prepušteno je da slobodno protestuje i demonstrira zbog oduzimanja blindiranog džipa koji je, navodno, dobio od MUP-a Srbije, ovaj od Mihalja Kertesa, bivšeg direktora Savezne uprave carina i "ministra za narod", dok je prvobitno pripadao - Amerikancu Vilijemu Vokeru, šefu posmatračke misije OEBS-a na Kosovu i Metohiji do početka NATO bombardovanja 1999. godine.

Većina onih čija bi se bogatstvo, poslovi i imovina mogla naći na meti novih vlasti ne oglašava se u javnosti. Priče o njihovim pokušajima da uspostave, obnove ili učvrste veze sa novom upravljačkom garniturom funkcioneri vlasti ne osporavaju, ali se o njima takođe retko izjašnjavaju.

Potpredsednik vlade Srbije Vuk Obradović zadužen je "za korupciju"; tačnije, od rukovodi radom vladine komisije za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja, čije je delo i predlog zakona o jednokratnom oporezivanju ekstra profita i imovine stečenih od

1. januara 1989. do danas. U jednoj od poslednjih izjava za javnost, demantovao je postojanje famoznog "spiska 200", ističući da relevatne procene govore da je u tom periodu nacionalno bogatstvo "preliveno" u vlasništvo oko 7000 porodica, dok je najveći deo završio je u rukama oko dve stotine ljudi. Prema tome, eventualni spisak obuhvatao bi mnogo više od samo 200 imena.

Obradović često ističe da deo ogromnih bogatstava i imovine nije rezultat kršenja zakona, nego korišćenja privilegija koje su biznismeni bliski Miloševićevoj vlasti uživali i štedro koristili. Komisija za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja obradila je u dva meseca rada dvadesetak slučajeva sumnjivih privatizacija, poslovnih i finansijskih transakcija: Vuk Obradović priznaje da su njegove procene o dve-tri stotine miliona maraka koje bi trebalo vratiti građanima/državi višestruko nadmašene i, posle prvih iskustava, sklon je da govori o tri do pet milijardi maraka koje će biti naplaćene primenom novog zakona. Čak i ta očekivanja mogla bi se pokazati skromnim, ukoliko su tačne procene da je za vreme Miloševićeve vladavine država opljačkana za iznos koji se kreće u rasponu od nekoliko do 30 milijardi dolara.

Na prošlonedeljnoj konferenciji za štampu, guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić je, s karakterističnom otvorenošću, pomenuo slučaj Dragana Tomića, generalnog direktora fabrike "Simpo" iz Vranja, postavljajući pitanje otkud njegovom sinu 35 miliona maraka za kupovinu železare "Skopje", a ženi novac za kupovinu robne kuće u Pragu. Gospođa Tomić je demantovala da je vlasnica robne kuće; što se železare tiče, pitanje još visi u vazduhu.

Slična pitanja za mnoštvo "poslovnih imperija" i "uspešnih preduzeća" može postaviti svako ko je u protekloj deceniji bio svedok njihovog stvaranja iz ničega, tj. prisvajanjem društvenog bogatstva. Današnji premijer Zoran Đinđić svojevremeno je osuđen za "klevetu" Mirka Marjanovića, zbog "poslovnih poteza" kojima je, kao Miloševićev predsednik vlade Srbije, sebi kao generalnom direktoru "Progresa" dodeljivao dozvole za prodaju državnih rezervi žita i uvoz nafte i derivata. Predsednik "Delta holdinga" u svojoj karijeri uspešnog biznismena ima i nejasnu "epizodu" prodaje zaliha automobilskih guma kruševačkog "Trajala"... I tako dalje, i tome slično, sve do patriota tipa Željka Ražnjatovića Arkana kome su načelnici državne bezbednosti dodeljivali benzinske pumpe, ili Marka Miloševića, kome je banalna činjenica što je predsednikov sin bila dovoljna kvalifikacija za bavljenje bescarinskom trgovinom.

Miloševićeva pravila bogaćenja bila su jednostavna i jasna: poređenje sa mafijom u tom smislu nije nikakvo preterivanje. Predlog zakona o jednokratnom oporezivanju ekstra profita i imovine ima 26 paragrafa; makar zbog te sažetosti zaslužuje pažnju. Načelno, on se tiče svih koji su imovinu sticali pod uslovima nedostupnim običnim građanima počev od

1. januara1989. Posebno su nabrojani najčešće korišćeni načini za ono što se ponekad naziva srpskom verzijom prvobitne akumulacije kapitala.

Kao bankarski stručnjak i nacionalni lider koji je, istovremeno optužujući druge, uvežbavao sopstvene sposobnosti upadima u platni sistem SFRJ pre no što će se raspasti, Milošević je tokom svoje vladavine omogućavao selektivni pristup primarnoj emisiji novca. Najbanalnije: povlašćeni korisnici su tovare i tovare bezvrednog papira menjali za devizne rezerve građana; rafinirano: fiktivni novac omogućavao je stvarne transakcije koje su tokom hiperinflacije 1993. i dugogodišnjih, rutinskih kursnih "vikend-udara" priviligevovanim posrednicima obezbedio nesmetano bogaćenje. Ako ne u udžbenike ekonomije, hiperinflacija iz 1993. po tome je ušla u knjige najbizarnijih rekorda. Oktobarska košava te godine raznosila je, kao opalo lišće, novac po ulicama Beograda. Takva slika srušila bi uverljivost bilo kog filma ili romana; u Srbiji, građani su je gledali godinama.

Privilegovani korisnici kupovali su od države tvrdu valutu po zvaničnom kursu, koji se tokom protekle decenije kretao u rasponu od 1:3 do 1:45, omogućavajući srazmerno vredne "finansijske transakcije". Jedna od omiljenih bila je avansno plaćanje uvoza, fiktivnog dakako: povlašćeni uvoznik strateških roba na taj način je jednostavno mogao da sklanja novac u inostranstvo. Znalo se ko može da uvozi i distribuira akcizne proizvode - naftu, cigarete, alkohol i kafu - bez plaćanja carina, uvoznih dažbina, akciza i poreza; kao i ko ima pristup robama na režimu kontingenata odnosno uvozno-izvoznih kvota. Domaći "privredni giganti" bili su oslobođeni plaćanja dažbina i uplaćivanja pazara; ono što se blago naziva skrivanjem prihoda praktično je značilo da neko može za račun države - i svoj sopstveni - da prodaje borski bakar i zlato, feronikl, olovo i srebro iz Trepče, ili šta god drugo ako je u "interesu države". Tako su, naročito poslednjih godina Miloševićevog režima, robne rezerve praktično uništene; ozbiljna glad izbegnuta je samo zahvaljujući rodnim godinama.

Listu načina na koji su se vrhovi vlasti bogatili pljačkajući sanovništvo dopunjavaju zloupotreba javnih fondova, sredstava javnih preduzeća, budžeta ili socijalnog osiguranja. Dokopati se mesta direktora, tj. biti dovoljno blizu Miloševiću i, kasnije, njegovoj supruzi, omogućavalo je najfantastičnije mogućnosti. Tako je uništen fond penzija i razoren sistem zdravstvene zaštite: primer je naveden samo zato što je sa ta dva poteza većina građana Srbije doslovno gurnuta preko ivice bede. "Uspešni privrednici" nekažnjeno su mogli da "upravljaju" sredstvima solidarnosti, taksama na poslovne transakcije i doprinosima solidarnosti za zemljotrese. Tako su, gotovo preko noći, privatizovana preduzeća, "kupovane" ili dobijane kuće i stanovi, poslovni prostor i krediti za njih. Najzad, posebno povlašćeni mogli su, za razliku od običnog sveta, da povuku "oplođeni" kapital iz propalih - i upravo zbog toga osnovanih - paradržavnih banaka, kao što su prethodno koristili posebne kanale za pristup novcu iz Miloševićevog zajma za preporod Srbije. Bez ili sa fiktivnom obavezom vraćanja, naravno.

Zakonom o jednokratnom porezu na ekstra profit i imovinu predviđeno je da u svim pomenutim slučajevima stopa poreza iznosi od 30 do 90 odsto, zavisno od veličine ostvarenog profita i stečene imovine (u rasponu od 100 hiljada do 10 ili više miliona maraka). Najviša stopa automatski će se primenjivati i na stambene površine veće od 120 kvadratnih metara, što nikome ko je video luksuzne kvartove braće Karić i drugih "uspešnih biznismena" na Dedinju, vile i kuće u drugim elitnim delovima Beograda ili "vikendice" po unutrašnjosti bilo kog od dojučerašnjih vlastodržaca

• ne može biti sporno. Pitanje je, kao i uvek, da li će nove vlasti osim dobrih namera imati i dovoljno snage za sprovođenje zakona.

Nova zgrada RTV "Pink" na Dedinju dobila je nagradu za arhitekturu, sticajem okolnosti istovremeno sa objavljivanjem podatka da ne odgovara građevinskoj dozvoli. Naknadno je ustanovljeno da su investitori u zdanje "ugradili" 1500 kvadratnih metara viška. Država bi sada trebalo da odluči hoće li nagrađenu kič-skalameriju da ruši ili legalizuje naplatom oko šest miliona maraka tržišne vrednosti viška prostora. U banalnijim slučajevima Dragana Antića, dojučerašnjeg direktora "Politike" - koji je za dve-tri godine postao vlasnik četiri elitna stana, ne otplativši ni jedan od ne zna se kako dobijenih kredita - ili Vlajka Stojiljkovića, bivšeg ministra unutrašnjih poslova, koji stanuje u kući površine 420 kvm, odnosno ogromnog broja sličnih primera, stvari će, mogućno je, biri rešavane nekom vrstom nacionalizacije ili prodaje u korist državne kase.

U svakom slučaju, ističu Vuk Obadović i Mlađan Dinkić - čija je uloga u razotkrivanju sivih tokova novca bukvalno neprocenjiva - zakon će sankcionisati samo one koji su u sticanju bogatstva koristili svoj privilegovani položaj i, u tom msilu, može im pomoći da - pošto plate "ekstra" porez - svoje poslovne sposobnosti dokazuju na legalan način, poštujući pravila koja važe za sve. Za one koji su se obogatili kršenjem zakona, nadležno je pravosuđe. S obzirom na stepen korupcije koju je SR Jugoslaviju doveo na neslavno drugo mesto u svetu, a društvo u celini rastočio do osnove, namera zakonodavca da u čišćenje krene od glave, teško se može dovoditi u sumnju. Pitanje je, naravno, koliko će u tome pokazati upornosti i, čuje se ovih dana pitanje, hoće li ista merila primeniti i na članove vladajuće kalicije, među kojima takođe ima uspešnih biznismena, na čelu za premiejrom Zoranom Đinđićem i ministrom unutrašnjih poslova, Dušanom Mihajlovićem.

Aleksandar Ćirić (AIM)