NEMOGUĆA EKVIDISTANCA TIRANE IZMEĐU PODGORICE I BEOGRADA

Tirana, 30.04.2001.

Crnogorski predsednik, Milo Đukanović, verovatno je dugo čekao na telegram sa čestitkama za njegovu pobedu na parlamentarnim izborima od 22 aprila od strane jednog od njegovih malobrojnih saveznika u Jugoistočnoj Evropi, Albanije. Ali telegram nije poslat i ova činjenica, smeštena u okvir posebnih odnosa koje su Tirana i Podgorica gradile dugo među sobom, predstavlja taj veoma teški položaj u kojem se Albanija aktuelno nalazi u njenim odnosima između Podgorice i Beograda.

U stvari, i reagovanja zvaničnika u Tirani oko izbora u Crnoj Gori bila su veoma rezervisana i neuobičajena, ako se ima u vidu stav kojeg se Tirana pridržavala u znak podrške za politiku predsednika Mila Đukanovića. Ministar inostranih poslova Paskal Milo, našavši se u gradu Skadru, na granici sa Crnom Gorom, na dan crnogorskih parlamentarnih izbora, izrazio je odlučnost Albanije da sarađuje sa svakom crnogorskom vladom koja će se stvarati nakon ovih izbora. Nijedan visoki zvaničnik ili političar u Albaniji nije pozdravio pobedu koalicije Mila Đukanovića kao pobedu kursa nezavisnosti, koji je Tirana podržavala otvoreno i zvanično, barem do 25 oktobra 2000 godine, kada je predsednik Albanije Rexhep Mejdani izjavio na Samitu zemalja Jugoistočne Evrope u Skoplju, u prisustvu novog jugoslovenskog predsednika Koštunice, da je Albanija za Crnu Goru i Kosovo kao nezavisne jedinice ili entitete. Istovremeno, zvanična Tirana je stalno ohrabrivala albansku manjinu u Crnoj Gori da sarađuje i glasa za Đukanovićevu koaliciju i njegovu politiku demokratskih reformi i nezavisnosti. Međutim, crnogorski parlamentarni izbori su se odvijali i jednoj novoj međunarodnoj klimi i u ovom, po nju, teškom trenutku, Tirana je nastojala da pronađe neku srednju formulu kako bi zadovoljila i starog saveznika Đukanovića, i tradicionalne zapadne saveznike koji su izneli nova upozorenja protiv nezavisnosti Crne Gore. Tokom njegove posete Švedskoj, 26 aprila, albanski ministar inostranih poslova je samo poželeo da razvoji u Crnoj Gori budu podržani od strane slobodno izražene volje naroda u toj zemlji i da budu u interesu očuvanja bezbednosti i stabilnosti u regionu.

Ono što čini još interesantnijim ovo odsustvo jasnih reakcija od strane albanskih zvaničnika je činjenica što se i albanska opozicija kretala manje više istom linijom ustručavanja sa vladom i nije pokazivala neki veliki javni entuzijazam zbog pobede Đukanovićeve koalicije. Sekretar za međunarodne odnose pri Demokratskoj partiji, Besnik Mustafaj, je 23 aprila čak pozdravio pobedu Đukanovića kao pobedu za desni centar, iako ideološka pozicija crnogorske koalicije koja je dobila izbore predstavlja najbeznačajniju stvar za albansku politiku. I predstavnik DP, koristeći srednje formule, takođe je zatražio nastavak konstruktivnog duha od strane političkih snaga u Crnoj Gori, kako bi putem demokratskih standarda obezbedili integraciju u evropsku porodicu. U tom duhu je ocenio izbore i predstavnik jedne druge opozicione partije, Tritan Shehu, bivši ministar inostranih poslova i sekretar za međunarodne odnose u Demokratskoj partiji.

Očito je da postoji izvesno ustručavanje, posebno od strane pozicije, u smislu izražavanja otvorenog stava u znak podrške kursu i namerama predsednika Đukanovića za sticanje nezavisnosti. To ne dolazi zbog činjenice što su pozicija i opozicija u Albaniji promenile stav prema crnogorskom predsedniku i njegovom kursu demokratskih reformi i hodu prema nezavisnosti. U stvari, kako pozicija, tako i opozicija u Albaniji su bile saglasne u albanskoj podršci za predsednika Đukanovića i njegova nastojanja za odvajanje Crne Gore od jugoslovenske federacije. Vlade oba krila u Tirani su tokom vladavine Miloševića sledile selektivnu politiku prema Crnoj Gori u odnosu na Srbiju.

Sve je bilo lako za zvaničnu Tiranu kada je federaciju vodio predsednik Milošević, optužen kao međunarodni ratni zločinac. Čak se može reći da su Albanija i Crna Gora uspele da stvore jedan poseban status njihovih međudržavnih odnosa, izazivajući tako i Beograd. Februara 2000 godine potpisan je bilateralni sporazum za ukidanje viza za sve vrste pasoša između Albanije i Crne Gore, a aprila 2000 godine potpisan je i Memorandum razumevanja u oblasti privrede, trgovine i kulturne razmene između dve zemlje. U tom sklopu osnovana je i Zajednička albansko-crnogorska komisija za primenu tog Memoranduma. Ministri inostranih poslova su razmenili i zvanične posete u aprilu i novembru prošle godine i Crna Gora je otvorila granični prelaz u Božaj (Hani i Hotit), koji povezuje Albaniju i Crnu Goru, i koji je bio blokiran nekoliko godina. Takođe, obe strane su se usaglasile da otvore još dva nova granična prelaza između dve zemlje, u Vrmošu i u Murićanu.

O posebnoj ulozi koju je Albanija pridavala odnosima sa Crnom Gorom govori i organizovanje po prvi puta trilateralnog samita između premijera Albanije Ilira Mete, Crne Gore Filipa Vujanovića i makedonskog premijera Ljupča Georgijevskog u Ohridu, u Makedoniji, januara 2000 godine, i kasnije još jednog samita sva tri premijera u Draču, u Albaniji, jula 2000 godine. Takođe, Albanija je snažno podržala učešće Crne Gore u projektima i međunarodnim susretima u sklopu Pakta za stabilnost.

Međutim, promena režima u Beogradu i posebno ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa između Albanije i SR Jugoslavije, januara ove godine, stavile su zvaničnu Tiranu ne samo u jedan delikatan, već i težak položaj u smislu držanja nekakve ekvidistance u njenim odnosima između Podgorice i Beograda. Dolazak na vlasti u Beogradu jednog režima koji se smatra demokratskim od strane zapadnih zemalja, stvorio je nepovoljniju klimu za pružanje podrške Đukanovićevim namerama za osamostaljenje Crne Gore. U isto vreme, Tirana je morala imati u vidu da sada ima diplomatske odnose sa jednom državom koja se zove jugoslovenska federacija, i gde svaki javni stav prema jednom delu federacije može imati efekata u odnosima između Albanije i SR Jugoslavije.

Međutim, ovo nije glavni faktor koji je uticao na to da se Tirana pokaže rezervisanijom u izražavanju podrške prema Crnoj Gori. Kao glavni faktor kočenja treba smatrati stav Zapada, Evropske Unije i SAD, koji su požurili da nakon izbora od 22 aprila zatraže od predsednika Đukanovića da ne žuri i ne preduzme jednostrane akcije, već da vidi demokratsku Crnu Goru u jednoj demokratskoj Jugoslaviji. Tirana nije usvojila ovu zapadnu formulu i teško da će je usvojiti zbog unutrašnjih političkih okolnosti, ali na jedan ili drugi način ona se oseća nemoćnom da se odvaja od stava zapadnih država protiv crnogorske nezavisnosti. Zato, i ne bivajući realno u potpunosti saglasna sa Crnom Gorom pod Srbijom, ona je izabrala ćutanje kao stav kojim, iako ne udovoljava ni Podgorici a ni Beogradu, barem ne daje povoda ni jednom ni drugom glavnom gradu da je optuže za pristrasnost.

AIM Tirana, Arian LEKA