Zlatna Palma ili NATO?

Slovenija i NATO

Znate li da u Sloveniji ima onih koji imaju veoma kritički stav na "shopping and fucking" sa NATO paktom?

Ljubljana, 29.04.2001.

Ulazak Slovenije na velika vrata NATO pakta kao da svakim danom postaje sve važniji cilj slovenačke spoljne politike. U odnosu na NATO, izvesnu prednost medju potencijalnim savezima svakako uživa učlanjenje u Evropsku Uniju. Otkako je ponovo počeo da se bliži novi rok za saopštenje sledećih dobitnika članstva, sve je intenzivnija kampanja Drnovšekove administracije za učlanjenje u NATO pakt. Brojni okrugli stolovi, saopštenja, predavanja i slični projekti do sada nisu ponukali neku posebnu reakciju javnosti, koja sa uobičajenom dozom nezainteresovanosti prati ceo proces. A kada je kampanja krenula da se zahuktava, desilo se nešto neočekivano - najednom se tu i tamo pojavljuju komentari veoma uticajnih "medijskih vodja", koji do sada rečenom pitanju nisu poklanjali mnogo pažnje ili su se držali po strani.

Stvar je postala ozbiljna kada je Slovenija postala deo Partnerstva za mir 30. marta 1994. Godine. Tog dana je tadašnji i sadašnji premijer Janez Drnovšek potpisao dokumente za pristup toj organizaciji. Većina se uistinu nadala da je to odskočna daska za NATO, pošto je približavanje zapadnoevropskim vojnim integracijama strateški cilj Slovenije još od osdamostaljenja.

Do 1991. godine su bile aktuelne i neke druge opcije, npr. demilitarizacija (inicijativu je potpisao čak i predsednik Slovenije Milan Kučan) odnosno - neutralnost. Posle vojnih sukoba koji su prilikom raspada SFRJ počeli baš na tlu Slovenije - sve to pada u zaborav.

NATO zapravo nije bio prioritetan cilj Slovenije sve do 1995. godine kada postaje jasno da će se ta organizacija uskoro širiti na istok. Od tada nadalje počinje agresivna medijska i diplomatska kampanja za učlanjenje, koja do sada uprkos naporima i obećanjima nije dala željene rezultate. Sloveniji krajem 1997. godine (zajedno sa Rumunijom, čiji je sponzor bila Francuska) izmiče učlanjenje - ni jedna ni druga nisu primljene u NATO. Pored geostrateških razloga najveći razlog za neuspeh Slovenije je bio, prema procenama NATO stručnjaka - loša ocena Slovenačke vojske (mali broj vojnika, tehnički slabo opremljena vojska, kratak vojni rok, nepoznavanje jezika)...

Posle 1997. godine Slovenija počinje da povećava procenat BDP za vojsku i ispravlja ono što su joj zamerili strani vojni eksperti. Započela je i intenzivnija saradnja sa članicama NATO i Partnerstva za mir (PfP, 28 članica). U okviru PfP trenutno teče oko 2000 projekata, od velikih vežbi do stručnih seminara, od čega je ponešto sprovedeno i u Sloveniji. Možda najveća operacija do sada su bili manevri NATO saveza novembra 1998. godine. Tada je fingiran rat izmedju "Farmalandie" i "Fatrlandie" u kojoj su vojnici snaga za brze intervencije NATO-a - pripremajući se za intervencije na Balkanu - prvi put u istoriji ovog pakta vežbali van teritorije država članica.

Vežba snaga NATO pakta, nazvana "vojna vežba NATO saveza i slovenačke vojske - CAE '98 (Cooperative Adventure Exchange)" održana je u južnoj slovenačkoj pokrajini, Dolenjskoj, a manevri su zvanično okončani 2. decembra 1998. godine. Poslednji dan zajedničkog egzercira nadgledao je i tadašnji glavnokomandujući NATO-a za Evropu Vesli Klark, zajedno sa 55 vojnih atašea i ambasadora. U vežbi je učestvovalo (približno) 2.300 vojnih vozila, koja su noć i dan jurila rejonom u kome je vežba sprovodjena. Pored toga, u vežbi je učestvovalo i 550 vozila britanske vojske koja su stigla trajektom preko luke Kopar, dok su ostali vojnici, njih 6.000 iz 18 država, došli u Sloveniju preko svih graničnih prelaza i aerodroma. Svrha vežbe je bila "forsirana upotreba sile" u "višenacionalnom području" što je bilo opisano i kao "vežba za Kosovo". Nije se krilo ni zašto je izabrana Slovenija.

"Slovenija je, zahvaljujući sličnoj konfiguraciji terena i poznavanju prilika u regionu izabrana da bude poligon za uvežbavanje budućih akcija NATO-a na Balkanu. To se odnosi na Bosnu, Makedoniju i, pre svega - Kosovo," objasnio je tada komandant akcije. Što se tiče ostalih aktivnosti sa partnerima iz NATO zemalja, dovoljno je spomenuti samo nekoliko poslednjih dogadjaja. U Sloveniji je krajem prošle godine (22.12.2000.) otvoren "simulacioni centar" za uvežbavanje regruta, utemeljen na nemačkoj i američkoj opremi. Otvoren je i sličan centar za učenje stranih jezika. Krajem oktobra 2000. godine su slovenački i američki ronioci u Piranskom zalivu tražili ostatke neeksplodiranih bombi, dok je istovremeno na Bledu organizovana štabna vežba "kriznog menadžmenta" - "Cooperative Aura" u kojoj su saradjivali oficiri 17 članica NATO-a i Partnerstva za mir. Krajem oktobra je Slovenija u Briselu predstavila svoj okvirni plan za članstvo u NATO-u (MAP). Tom prilikom su državni sekretari Bojan Pograjc i Mitja Drobnič (ovaj drugi je inače bio prvi slovenački diplomata zvanično poslat u Beograd posle pobede DOS-a) komentarisali i "situaciju u SRJ". U poslednjih nekoliko meseci došlo je do više susreta slovenačkih čelnika sa NATO zvaničnicima. Janša se potkraj svog mandata ministra vojnog u Washingtonu sreo sa američkim ministrom odbrane Wiliamom Cohenom a u Sloveniju su došli vrhovni komandant NATO snaga za Evropu Joseph Ralston i predsednik vojnog odbora NATO saveza Guido Venturini. Takvih susreta bilo je na desetine. Početkom godine je, npr. Sloveniju posetio (i od Kučana dobio orden "časni znak slobode", inače najveći slovenački orden) i bivši šef NATO-a Wesley Clark.

Slovenija učestvuje u još jednom vojnom projektu - zajedno sa Italijom i Madjarskom čini zajedničku "trilateralnu" brigadu MLF. Njena jedinica SICON stacionirana je u sastavu plavih kaciga na Kipru, a slovenački vojnici su (kada ne štrajkuju, tražeći više apanaže) uključeni i u sastav medjunarodnih trupa u Bosni (sanitet, helikopteri), kao i na Kosovu. Možda najveći (u svakom slučaju - najpametniji) potez Slovenije na vojnom planu bilo je formiranje i upravljanje Medjunarodnim fondom za razminiranje (ITF) koji već godinama čisti minska polja u Bosni.

Što se odnosa prema NATO-u tiče, poslednja istraživanja javnog mnenja pokazuju da ulazak u NATO podržava 52 % gradjana Slovenije. Najveći protivnici ulaska u NATO su grupa NEUTRO i neke manje partije. U Sloveniji nije ostala nezapažena ni činjenica da Rusija negativno ocenjuje širenje NATO saveza i da se izmedju NATO-a i PfP na jednoj strani, i Rusije, na drugoj, produbljuju antagonizmi stvaranjem raznih vojnih "saveza". Podaci o tome (podrobnija anliza je na Stratforu) potvrdjuju rečeno. NATO je s Ukrajinom proširio svoj savez GUAM u GUUAM (Gruzija, Uzbekistan, Ukrajina, Armenija, Moldavija) dok Rusija pomaže Grčkoj (raketama S-300 na Kritu i TOR-M1 na Kipru), kao i Armeniji, Belorusiji i nekim drugim članicama ZND. Grčka je čak potpisala i vojni sporazum sa Armenijom (poput Turske sa Makedonijom, Albanijom, Bosnom itd.). Sve to je davalo sliku o nekakvim novim vojnim blokovima, u kojima su SRJ do sada videli na "ruskoj" strani. Taj utisak o stvaranju blokova možda u najvećoj meri sprečava veće oduševljenje Slovenaca za ulazak u NATO, koji se zvanično prikazuje kao potpuno benigna mašinerija namenjena pre svega kao "podrška" mirnom rešavanju sporova.

Procenat BDP koji se odvaja za vojsku naredne godine bi trebalo da se poveća na 1,87 odsto. To je samo početak; do 2010. godine taj postotak će zbog potreba za novom vojnom opremom narasti do 2,3 % BDP. Što se mladih i vojske u Sloveniji tiče, prema poslednjem istraživanju za profesiju oficira ili vojnika je "veoma zainteresovano" svega 8,5 % mladih a "dosta zainteresovanih" je 15,3 %. Oko 66 % muškaraca želi da služi vojni rok >sa oružjem<, a 14 % bez oružja, prijavljujući se za bebisitere, kuvare i ostali društveno koristan rad u okviru programa "prigovora savesti".

Intenzivnija kampanja za NATO sada smeta ne samo onima koji uopšte ne žele da nose oružje, nego i nekim intelektualcima, koji ulazak Slovenije u NATO shvataju kao opasnu avanturu koja bi državu mogla da uvuče u daleke sukobe, što je u suprotnosti sa svime što je Slovenija proklamovala do sada. Jedan od najljućih komentara na tu temu u Subotnom prilogu Dela je nedavno objavio dramski reditelj Dušan Jovanović. "Moja komšinica je već peti put pala na vozačkom ispitu ali je odlučna da ga polaže toliko puta dok ga ne položi. Isto kao i Slovenija na prijemnom ispitu za NATO. Neka košta šta košta, neka traje, koliko traje! Dr Aleš Bebler, naš instruktor za shopping and fucking sa Atlanskim savezom, kao paradajz pocrveni u licu ako se u razgovoru o tome pomene popravni ispit. Nato ga neopisivo rajca, pali. On bi više voleo da ga dotakne jedan robusno vragolast pogled lorda Robertsona, nego da kresne najlepšu Ukrajinku na svetu. Zato na okruglim stolovima raspreda kako je Natov osiromašeni uranijum zapravo zdraviji za bubrege i krv nego obogaćen černobilski. To je argumentacija tipa - kako će nam porasti ugled kada budemo i mi bombardovali Severnu Koreju. Svi će nam zavideti i čestitati! A onaj ko tvrdi da to nije istina, sigurno je levičar, pripadnik zelenih ili Srbin," zapisao je u komentaru pod naslovom "Zlatna palma ili Nato" Dušan Jovanović. Ako je suditi na osnovu ovogodišnjeg takmičenja najboljih slovenačkih filmova - izgleda da će se pre desiti NATO.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)