Od Višegrada do Vilniusa

Slovenija i bezbednost

Vreme leči sve; oni koji nekada nisu hteli ni za živu glavu u "Višegradsku grupu", danas su oduševljeni članovi "Vilniuške grupe".

Ljubljana, 24.04.2001.

"To je bila greška. Nismo hteli da se pridružimo 'Višegrajskoj grupi' zato što nam se činilo da bi to bilo ispod časti. Mi, na kraju krajeva, nikada nismo bili u Varšavskom paktu. A kada smo shvatili da smo napravili grešku - već je bilo kasno." To mi je pre nekoliko meseci poverio jedan od visokih slovenačkih diplomata, ambasador u jednoj od velikih država sveta, kada se pre odlaska na novu dužnost u diplomatiji na kratko zadržao u Ljubljani. Ta gorčina iskusnog diplomate je bila prvo čega sam se setio kada je štampač izbacio najnovije "saopštenje za javnost" slovenačkog Ministarstva inostranih poslova.

"Na Brdu kod Kranja je danas, 23. aprila 2001. godine, održan sastanak političkih direktora ministarstava spoljnih poslova 'Vilniuške grupe', koju pored Slovenije čine Albanija, Bugarska, Estonija, Latvija, Litva, Makedonija, Rumunija i Slovačka. Na sastanku su bili prisutni i predstavnici Češke, Madjarske, Poljske i Hrvatske, kao i američkog odbora za Nato... Uvodni govor je održao ministar spoljnih poslova Republike Slovenije dr Dimitrij Rupel. Ministar Rupel je podvukao značaj 'Vilniuške grupe' u zajedničkim nastojanjima i jačanju imidža država-kandidata za članstvo u Nato-u... Ministar Rupel je istakao odlučnost Slovenije da se prilagodi uslovima za članstvo u NATO-u. Pozdravio je prisustvo predstavnika susedne Hrvatske, koji su prvi put učestvovali na sastanku 'Vilniuške grupe' u statusu pomatrača...." pisalo je u saopštenju koje je po završetku sastanka uručeno medijima.

Nije teško shvatiti o čemu se radi. U skladu sa izrekom da se onaj "koga je zmija ujela i guštera se boji" Slovenija, koja je jednom već izvisila za članstvo u NATO paktu (prilikom proširenja 1998. godine) sada se rado, zajedno sa ostalim državama kandidatima, organizuje i pridružuje svakojakim grupama i asocijacijama. Surova istina je da malo ko u Sloveniji može iz prve da locira u kojoj državi je grad Vilnius, a većina gradjana bi pre polomila jezik nego pravilno izgovorila ime najnovijeg slovenačkog diplomatskog poduhvata. Još do pre tri godine bi slično saopštenje u Sloveniji bilo dočekano salvama smeha. Slovenija u paktu sa baltičkim državama, Albanijom, Makedonijom i još nekim bivšim članicama Varšavskog pakta?

"Vilniuška grupa", medjutim, dokazuje da je sve moguće i podložno promenama. Politički kurs je danas jasan, umnogome prilagodljiviji nego što je bio slučaj samo koju godinu unazad. Kada su lansirane, na primer, inicijative "SECI" i "Pakt stabilnosti", Slovenija se sve do poslednjeg trenutka opirala i jednoj i drugoj, jer joj je isuviše mirisalo ne neku novu, suptilnu zamku sve ne bi li se ponovo vezala za "Balkan". Istina je da stanovnici Slovenije nemaju problem da izgovore reč "Zagreb" i bolje poznaju svet južnije od Kupe nego većinu "Vilniuških" država, isto kao što je fakat da je Slovenija pre koju godinu jedva ušla u Pakt za stabilnost, pa i to tek posle molbe koja se ne može odbiti - na pritisak Vašingtona.

Pa čak i tada, kada su signali iz SAD bili najjači, nije splasla želja za izbegavanjem ulaska u Pakt za stabilnost i pragmatizam je jedva nadjačao aspiracije političara sklonih emocionalnim odlukama. Sve je pratila vruća rasprava u slovenačkom parlamentu. Opšte mesto svih rasprava je bio strah da će Slovenija ponovo biti uterana u neku asocijaciju u kojoj većinu čine države nastale raspadom nekadašnje SFR Jugoslavije. Konačno je pobedilo mnenje da je "saradnja Slovenije u jugoistočnoj Evropi možda i korisna", što ne znači da "smeštanje Slovenije u nestabilnu zonu jugoistočne Evrope dolazi u obzir!". Pronadjen je i kompromis (na predlog Udružene liste, reformisanih komunista Boruta Pahora) prema kome zvanična Ljubljana pristaje na saradnju u Paktu, ali samo u svojstvu "demokratske i stabilne srednje-evropske države" koja je "kandidat za punopravno članstvo u Evropskoj Uniji". Vašington je, naravno, već navikao na široke formilacije na ovim prostorima (posle natezanja oko imena Makedonije je sve postalo moguće) i želja službene Ljubljane je ispoštovana, samo da se zaokruži Pakt. Da umire savest pred domaćim biračima, slovenački poslanici su na kraju jednoglasno odlučili i obznanili da su "neprihvatljivi svi potezi" koji bi "Sloveniju institucionalno ili politički gurali u društvo jugoistočne Evrope". Rečeno, učinjeno. Slovenija se pridružila Paktu za stabilnost.

Saznanje o učešću slovenačkog političkog vrha u još jednoj pro-NATO tvorevini otvara, medjutim, neslućene opcije. Tako da ukoliko sutra Slovenija postane stalni član Transatlantske federacije Južnopacifičkih država - to sigurno više ne bi zbunilo nikoga. Spretno sročeno saopštenje o nuždi za saradnjom "u cilju jačanja mira i bezbednosti u tom delu sveta", kao i raspoznavanju Slovenije u njenim naporima da udje u NATO, sigurno bi bio dovoljan argument za spokoj većine gradjana.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)