Spoljni pritisak-unutrasnja nemoc

Dvodnevna poseta americkog drzavnog sekretara Kolina Pauela Makedoniji je vrh spoljnog pokusaja da se ovdasnjim politicarima stavi na znanje sto trebaju ciniti. Oni pak i dalje ne mogu definirati odakle treba poci i sto treba uciniti da bi se zemlja izvukla iz najdublje krize koju je imala u svojoj desetgodisnjoj nezavisnosti.

AIM Skopje, 16.04.2001

Nakon slavljenickog potpisivanja Sporazuma o saradnji i asocijaciji u Luksemburgu, Makedonija je dobila i drugi snazan spoljni komplementaran poticaj da se suoci sa najozbilljijom krizom koja dovodi u pitanje i njen opstanak kako nezavisne drzave.

Americki drzavni sekretar Kolin Pauel se tokom dvodnevne posete Skopju susreo se sa makedonskim drzavnim vrhom, svim relevantnim politicarima u zemlji, sa albanskim politicarima iz Kosova i pretstavnicima civilne administracije OUN i inicirao i odrzao susret sa ministrima spoljnih poslova Jugoistocne Evrope na kojem su prisustvovali ministri Albanije, BiH, Bugarske, Grcke, Hrvatske, SR Jugoslavije, Madjarske, Rumunije, Slovenije i domacina Makedonije. On je vojnicki precizno porucio sto administracija najmocnije svetske sile misli o dogadjajima koji mogu zapaliti region.

Ministri spoljnih poslova iz regiona su se uglavnom slozili oko onoga sto je Pauel htoe od njih cuti: poddrzali su prisustvo i angazovanje SAD u regionu, podrzali teritorijalni integritet Makedonije i napore makedonske vlade da proporcionalno odgovori nasilju u odbrani vladavine prava. Podrsku su dobili i napori za pocetak sireg politickog dijaloga o jacanju multietnicke saradnje, data je poddrska stavovima Kontakt grupe iz Pariza o dogadjajima u regionu, Rezolucijama 1244 i 1345 Saveta bezbednosti OUN... i stavaljen slag na politicke stavove deklaracijom da "manjine ne trebaju biti izvor konflikata, vec saradnje i poverenja u regionu".

Pauel je kosovskim politicarima porucio da "osude nasilje, jer u suprotnom narod Kosova ce izgubiti medjunarodnu podrsku".

Ovdasnjim politicarima je preneo potpunu podrsku SAD teritorijalnom integritetu Makedonije, odao priznanje Vladi radi proporcionalne upotrebe sile u borbi protiv ekstremista.

Na pres konferenciji, odgovarajuci na pitanje o etnickoj pozadini konflikta u Makedoniji Pauel je odgovorio: "Priroda nasilja u Makedoniji od pre nekoliko nedelja bila je rezultat ekstremista koji su dosli u zemlju ili koji su vec bili u njoj. Pokusavali su destabilizirati zemlju na jedan neadekvatan, neshfatljiv nacin. Oni su preduzeli nasilnicka dejstva protiv demokratske zemlje koja ozbiljno radi da bi prevazisla razlike koje postoje u tom demokratskom drustvu. I ovakva akcija mora se osuditi nezavisno od toga dali je na etnickoj, multietnickoj bazi, ali potice iz Makedonije ili odrazava neke druge sto su dosli preko granice sa kosovom".

S druge strane, Pauel je izjavio da je na susretima s ovdasnjim politicarima "prisustvovao dobroj debati o razlikama koje postoje", te zatrazio od njih "da budu konkretni i da ne govore generalno, nakon cega su sva teska pitanja, kao upotreba jezika, obrazovanje, adekvatno ucesce u drustvu, bili stavljeni na sto".

Poseta Paula regionu i poruke u odnosu na krizu u i oko Makedonije, pored toga sto je americki drzavni sekretar izjavio da SAD moraju biti obazrivije u odnosu na povlacenje svojih vojnika iz regiona, stavile su na znanje svim stranama upletenim u krizu sto aministracija SAD ocekuje od njih.

Za razliku od izjave predsednika Busa date nakon zavrsetka evrosamita u Stokholmu, u jeku kriza u Makedoniji, koja je sadrzala samo podrsku makedonskim vlastima, Pauel je ovom prilikom bio znatno izbalansiraniji i konkretniji. S jedne strane osuda upotrebe sile, s druge jasna poruka u odnosu na sadrzaj dijaloga.

Makedonski predsednik Boris Trajkovski i nije krio zadovoljstvo posetom Pauela. On licno je i dobio poziv a postei SAD i da se susretne sa predsednikom Busom pocetkom maja.

Ali predsednik Trajkovski, koji je vec odrzao 4 susreta sa politickim liderima Makedonije u vezi krize u Makedoniji, svakako ne moze biti zadovoljan pozitivnim efektima koje su ovi susreti dosad producirali. Susreti zasad bezuspesno pokusavaju se prikazati kao postojanje makedonsko-albanskog dijaloga kojeg medjunarodna zajednica uporno zahteva. Sam predsednik, suocen i otporom partija da prisustvuju susretima sa nedefiniranom platformom, sto se ogleda i u faktu da na zadnjoj sesiji dve partije nisu ni dosle, a ostale su najmanje pretstavljali njihovi lideri, pokusava da stvar spase time sto je promovirao ideju o stvaranju sekretarijata. Ovaj bi sekretarijat obuhvatao eksperte, dobropoznate ljude iz javnosti i sl. koji bi prethodno razmatale konkretna pitanja iz intersa medjuetnickog dijaloga, neformalno davala svoje misljenje o tome o kojima bi se nakon toga raspravljalo na susretima predsednika sa politickim liderima.

Prvu dilemu koja je ova ideja nametnula, a koju su predocili uglavnom makedonske opozicione politicke partije, tice se utiska da predsednik Trajkovski tako stvara paralenu struktuturu onoj institucija sistema u kojoj bi se donosila resenja za pitanja bitna po drzavu.

Drugu dilemu namecu najave sastava sekretarijata kojeg bi Trajkovski predlozio. S jedne strane stice se utisak da makedonski deo sekretarijata sacinjavaju "nezavisni intelektualci", zapravo ljudi koji su i zasad neformalno slovili kao savetodavci predsednika Trajkovskog u vezi krize, da zapravo ideja o sekretarijatu u biti jeste samo njihovo oficijaliziranje. Takav sastav makedonskog dela sekretarijata gotovo unapred pravi nemogucim ravnopravnu raspravu u okviru sekretarijata, pa i nije cudo sto predlagac i njegovi zasad neformalni savetnici nemaju pravi odgovor na pitanje ko ce sastavljati albanski deo sekretarijata, jer tesko je poverovati da ce ozbiljni albanski kandidati za to pristati da budu deo "sminkerskog" u sustinu uvredljivog po njih sastava sekretarijata.

S druge strane, vlada i parlament, institucije sistema u kojima bi medjuetnicki dijalog trebao biti najdelotvorniji, muku muce same sa sobom. Sistem je paraliziran zamrznutim interkoaliciskim odnosima, u kojima sada je uocnljiva i duboka medjuetnicka polarizacije. I VMRO-DPMNE i DPA, i njihovi lideri Ljubco Georgievski i Arben Xhfaeri, korak po korak odustaju od teorije "relaksiranih medjuetnickih odnosa" i trude se da budu blizi etno-centricnim pogledima u okviru svojih etnickih grupa. Za Xhaferija je to gotovo jedina sansa da sebe i svoju partiju spase potpunog debakla u ocima svoje izborne baze, za Georgievskog pak da u "partriotstvu" drzi korak sa makedonskim delom opozicije.

Ideja o siroj koalicionoj vladi, koja bi zamenila aktuelnu Ljubco Georgievskog, zasad samo amortizira tenzije izmedju opozicije i pozicije. Lider makedonskog dela opozicije SDSM i bivsi premijer Branko Crvenkovski poentu stavljaju na tome da bi nova vlada trebala ukljuciti pretstavnike relevantnih politickih partija i raditi samo na jednom cilju - sto skorijem odrzavanju vanrednih parlamentarnih izbora bez mogucnosti da sadasnja koalicija jos jedan put nakon predsednickih i lokalnih izbora demonstrira svoju umesnost falsificiranja izbora. DPA, cini se i u vanrednim izborima vidi sansu da u nedostatku bolje infrastrukturno organizirane partije i praznine koja je nastala u pogledu politickog reprezenta Albanaca dobije vise od onoga sto joj po realnom rejtingu sledi. DPA i Xhaferi tako jos vise produbljuju jaz i gotovo cimeniraju pat poziciju unutar vladine i parlamentarne koalicije i cine ju gotovo nefukcionalnom.

Tako, politicki tokovi unutar Makedonije kao da dobijaju karakter zacaranog kruga. Naravno, vreme ne radi u prilog politickog izlaska iz najdublje krize u kojoj se Makedonija nasla u svojoj desetgodisnjoj nezavisnosti.

AIM SKOPJE

ISO RUSI