Prava manjinskih zajednica i status Kosova

Pristina, 14.04.2001.

"Polozaj nacionalnih manjina na Kosovu je jos uvek daleko od prihvatljivog", konstatovali su predstavnici Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS) i predstavnici Visokog komesarijata za izbeglice OUN (UNHCR), nakon objavljivanja Izvestaja o polozaju manjina u periodu od oktobra 2000-te do februara 2001 godine. Sef Misije OEBS-a na Kosovu, ambasador Dan Everts je rekao da je "glavna vest ovog Izvestaja sto nema nikakve dobre vesti". Iako je pre oktobra prosle godine zabelezeno jedno "svetlo" razdoblje polozaja nealbanskih zajednica na Kosovu, stvari su iznova krenule nizbrdo. Ubistvo cetiri pripadnika zajednice Askalija u centralnom Kosovu, prilikom pokusaja da se vrate svojim kucama, predstavljao je jos jedan pocetak nasilnog perioda koji je okoncan ubistvom najmanje deset pripadnika srpske zajednice u napadu teledirigovanom bombom na putnicki autobus, na granicnom prelazu izmedu Srbije i Kosova, kod sela Merdare u opstini Podujevo.

Ovakvo stanje je sve aktere involvirane na Kosovu stavilo pred dilemom - sta dalje uraditi. Ambasador Everts tvrdi da se ovo pitanje, tj., bezbednost nacionalnih i manjinskih zajednica na Kosovu, ne moze resiti vojnim i policijskim sredstvima, vec da treba traziti druge oblike delovanja i drugacije bezbedonosne aranzmane. Pomenuti Izvestaj je objavljen upravo kada je u Pristini zavrsavao sa radom Okrugli sto organizovan od strane Projekta za etnicke odnose iz New Yorka, na kojem su ucestvovali predstavnici svih nacionalnih zajednica na Kosovu, gde je glavna tema razgovora bila odnos Albanaca prema njihovim susedima. Moderator tih razgovora i predsednik Projekta za etnicke odnose, Allain Kassof, se nasao po ko zna koji put medu albanskim i srpskim predstavnicima u nastojanju da se pronadu moguce zajednicke tacke u uspostavljanju poverenja medu njima.

Aprila meseca 1997. godine, nesto manje od godinu dana od izbijanja rata na Kosovu, gospodin Kassof je pozvao na zajednickom neformalnom sastanku u New Yorku predstavnike kosovskih Albanaca i tadasnje srpske opozicije. Gospodin Kassof nakon cetiri godine kaze da su dogadaji iz 1999. godine, rat i velike psihicke i moralne stete stvorile situaciju u kojoj se moze govoriti samo o mogucnostima obnove odnosa izmedu Albanaca i Srba, ako je to uopste moguce, ali u potpuno drugacijim okolnostima. Za gospodina Kassofa je jasno da Albanci nece prihvatiti da se vrate u federaciju u kojoj dominiraju Srbi i po njemu se sada postavlja pitanje - kako ce se ovaj projekat saradnje ostvariti sa Srbima koji zive na Kosovu i onima koji zele da se vrate. U prvom redu, prema gospodinu Kassofu, ovo pitanje zahteva primenu, prvenstveno od strane Albanaca, nekoliko promena. Prvo, bila bi potrebna jedna veoma snazna deklaracija kosovskih lidera, ukljucujuci i Rugovu i Thacija, da ce Srbi biti dobrodosli i zasticeni ne samo u njihovim enklavama, vec i u samom kosovskom drustvu. Ipak, samo to ne bi bilo dovoljno zbog cinjenice sto se tu radi o pristupu samog stanovnistva. Novi pristup bi trebao da usvoji i zvanicni Beograd, posebno u obliku signala koje treba poslati ovdasnjoj srpskoj populaciji. Neko u Beogradu, napokon, treba da prizna realnost i ono sto se desilo na Kosovu. S druge strane, i ovdasnji Srbi bi trebalo da posalju svoj signal da su spremni da prihvate ovo novostvoreno stanje. Nista od ovoga se jos uvek nije desilo i to je, po njemu, jedan od razloga zbog cega na Kosovu i dalje postoji nesigurnost oko mogucnosti buduceg suzivota.

Ali, ipak, sve stvari nisu tako mracne. Pre godinu dana u Budimpesti je odrzan prvi susret na temu - Albanci i njihovi susedi. Bio je to prvi susret Albanaca i Srba nakon rata i obe su strane vec tada izrazile "spremnost" za pronalazenje prihvatljivog resenja za njihove probleme, ali koje ne bi znacilo i povratak na status quo. Na sledecem susretu, odrzanom u Atini, diskusije su postale konkretnije, a na ovom poslednjem susretu odrzanom u Pristini, otvoreno je i kosovsko poglavlje ovih rasprava, koje su se uglavnom ticale stvaranja potrebnih uslova i razmatranja nacina da se Srbi privole da ucestvuju na opstim izborima, sto bi, prema ucesnicima u raspravi, predstavljalo i veoma znacajan psiholoski korak za njih, ali i ohrabrivanje za sve one koji streme izgradnji jednog novog Kosova. Time se, ipak, ne resava status Kosova, ali ni status Srba koji tu zive, iako bi to predstavljalo korak prema definisanijoj buducnosti. Gospodin Kassof je misljenja da postoji spremnost kod obeju strana da se uradi ono sto je potrebno i pravedno, ali da one ne znaju kako da to urade. One su ogranicene svojim mentalitetima, bliskom istorijom, kao i nesigurnoscu u pogledu rezultata u buducnosti. Medutim, po njemu, oni vec "sada govore ono sto treba i to je veoma znacajan korak. Problem po sebi, sada, predstavlja prevodenje ove dobre volje u konkretno delovanje".

Predstavnici kosovskih Albanaca su ubedeni da bi resenje definitivnog statusa Kosova resilo sve teskoce i probleme u meduetnickim odnosima. Medutim, medunarodne diplomate i analiticari su misljenja da vazi upravo suprotno pravilo. Medu njima je i gospodin Kassof koji kaze da je pre resavanja definitivnog statusa Kosova potrebno resiti meduetnicke odnose. To iz razloga sto bi i medunarodna zajednica bila spremnija da ide u bilo kojem pravcu, ukoliko se na Kosovu obezbedi meduetnicka harmonija. Po njemu, sto se ovaj problem vise bude odugovlacio, utoliko ce se vise odlagati i odredivanje definitivnog statusa Kosova.

AIM Pristina, Besnik BALA