Raslojavanje DOS-a ?

Politička scena Srbije

AIM, Beograd, 8. 4. 2001.

Veze unutar široke koalicije koja je prošle jeseni srušila totalitarni režim Slobodana Miloševića u Srbiji ovih dana su na ozbiljnom preispitivanju. Snaga, nerazumno trošena na sitnu kadrovsku kombinatoriku, kao da nestaje. Šest polurevolucionarnih meseci uzbudjenja je prošlo - stiglo je proleće, tradicionalno loš period za srbijansku vlast (svaku), sa njim i socijalna kriza, koja nužno dovodi do apatije i raslojavanja.

Ono što se danas u Srbiji naziva opozicijom zapravo i ne postoji. Parlamentarna opozicija je kriminalizovana, čak otvoreno zločinačka, i u do te mere lošem stanju da ne valja računati s njom. Od autonomnih gradjanskih inicijativa, partnera u rušenju Miloševićevog režima, neke se još uvek "drže", ali je njihov uticaj posle formiranja vlade Srbije, krajem januara, u opadanju. Univerzitet se ne snalazi. Preostaju mediji, koji imaju poteškoća sa uspostavljanjem orijentacije. DOS možda i nije namerno stvorio politički primat. Biće da je samo nasledio komotan totalitarni model.

Vladajuća koalicija (DOS) nikada nije bila programski usaglašena, niti je pretendovala na to. Pre su se trudili da budu anti-miloševićevska korporacija, s kojom će se većina glasača identifikovati. Njihova kampanja nošena je na načelnim obećanjima, nikako ideologiji, jer Srbija stalno odlaže nužnost prerastanja u moderno političko društvo (njena diktatura i pored dva-tri originalna detalja, bila je u suštini starovremenska i kompilatorska). Sad, u normalnoj državi, prave partije bi, u nejasnoj situaciji, sele i utvrdile program prihvatljiv za najveći deo, neke bi ostale u vlasti, neke bi prešle u opoziciju. Problem sa Srbijom je što ona nije država, a kamoli da ima partije u pravom smislu. Postoji samo nešto što se naziva partijama, grupe ljudi koje se drže zajedno po osnovu interesa.

Nije slučajno da u političkoj igri dominiraju DS i DSS, koje su pronašle dobitnu kombinaciju. Prvu predvodi srbijanski premijer Zoran Djindjić, drugu federalni predsednik Vojislav Koštunica, i raslojavanje u DOS-u se vrši po toj liniji.

Dva nedavne sednice glavnih odbora pomenutih partija obznanile su strategije: Koštunica je prošle nedelje u Beogradu nedvosmisleno govorio o planovima za napuštanje koalicije, te pripremama za nove izbore. On je to pravdao verovatnim odlaskom Crne Gore iz federacije i promenjenim okolnostima u samoj Srbiji. Inicirajući kampanju za promenu ustava, federalni predsednik nije mogao da zaobidje razlike unutar DOS "oko suštinskih pitanja". Sa druge strane, Djindjić je ove nedelje u banji Koviljači umirivao članove svog glavnog odbora rečima da "sve dobro funkcioniše". Moglo se samo naslutiti da su oba lidera govorili o istoj stvari.

Dvojica lidera svesno su izabrala da prećute medjusobnu kompeticiju, pošto ličnost poput Koštunice, koja se predstavlja kao moralista i legalista, nije mogla da dopusti sebi da poziva na raskol iz ličnih pobuda, niti je ličnost poput Djindjića, koja se predstavlja kao efikasni menadžer, mogla da braneći DOS dopusti sebi da otvoreno govori o neuspesima.

Nije tajna da je Koštunica nezadovoljan što je Djindjićeva zvezda trenutno u usponu. Federalni predsednik je put do popularnosti gradio na medjunarodnom planu, promovišući nove pro-demokratske vlasti, dok se srbijanski premijer uhvatio u koštac sa unutrašnjim problemima. Koštunicin put bio je daleko lakši, no posle kratkog perioda nekritičke zaljubljenosti u promene u Srbiji, sa Zapada su počeli stizati odredjeni zahtevi. Iz dana u dan postajalo je jasnije da federalni predsednik možda nije pravi partner i njegov je rejting, koji je u jednom trenutku dostigao fantastičnih 91 odsto, počeo strmoglavo padati. Šest meseci posle 5. oktobra, Koštunica poziva na raskol u DOS i nove izbore pokušavajući da svoju i dalje najveću popularnost proširi na DSS.

Ne može se medjutim, poreći da se stvari ovih dana odvijaju onako kako Djindjić to želi. Postalo je izvesno da Crna Gora i formalno odlazi iz Jugoslavije, čime nazovi federacija i sve federalne funkcije gube na značaju. Njegova vlada uspela je da izadje na kraj sa prvim talasom štrajkova i predstoji joj kratak period socijalnog zatišja. Koštunicu su na Zapadu počeli nazivati političarem prošlosti. Srbijanski premijer je onaj koji trenutno vuče konce, dok federalnog predsednika sa zakašnjenjem obaveštavaju o glavnim dogadjajima, naročito kada se radi o hapšenju osoba optuženih za ratne zločine koja su Koštunici sudeći po javnim izjavama specijalno antipatična...

Nije tajna da je nalog za hapšenje Slobodana Miloševića izdat za vreme posete federalnog predsednika Ženevi, gde je morao prisustvovati skupu koji ga verovatno nije previše zanimao, konferenciji UN o ljudskim pravima. I, sastanak lidera DOS sazvan u subotu, u Palati federacije, na Koštuničinu inicijativu, da bi se kriza razrešila, završen je Djindjićevim uspehom. "Sve što je započeto, mora se završiti," rekao je federalni predsednik, a Srbija i svet počeli su aplaudirati, ne shvatajući da federalni predsednik to verovatno ne bi ni započinjao. Dan kasnije, Milošević je uhapšen. Predao se Djindjićevom zameniku Čedi Jovanoviću i mediji, koji su najviše postavljali pitanje raskola u DOS, dobijaju novu veliku temu.

Paradoksalno, upravo će hapšenje zajedničkog protivnika presudno uticati na odnos federalnog predsednika i srbijanskog premijera. Ako tužilaštvo uspe da sastavi iole solidnu optužnicu, ona će staviti Miloševića iza rešetaka zauvek, otvoriće put za izručenje Haškom tribunalu, a sve na čemu je Koštunica gradio imidž otploviće nepovratno niz reku zaborava. Najpre će se postaviti pitanje uloge vojske u opstruiranju hapšenja i odgovornosti problematičnog načelnika generalštaba generala Nebojše Pavkovića, do skora desne ruke svrgnutog diktatora, što je uvod u preispitivanje predstave o Koštunici kao o velikom zaštitniku. Konačno, hapšenjem Miloševića, SPS će verovatno nestati, a njegove bivše pristalice koje su omasovile DSS, neće dobiti potporu u "hardlajnerima", niti je za verovati da bi poslanici SPS jednog dana mogli podržati DSS pri nekom glasanju u parlamentu. Da se Milošević bar njemu lično predao, sve bi izgledalo drugačije. Ovako se srbijanski premijer približava momentu u kojem će postati najpopularniji političar, momentu koji će najaviti novo preispitivanje razloga za postojanje DOS.

Zašto Koštunici nije potreban Djindjić, jasno je kao dan: pored njega izgleda loše, neefikasno. Zašto je Djindjiću još uvek potreban Koštunica, pa i to je jasno: pored njega izgleda bolje, nekako umerenije. Uostalom, najnoviji rezultati istraživanja javnog mnjenja, radjeni pre Miloševićevog hapšenja, kažu da federalni predsednik ima podršku 27 odsto glasača, a srbijanski premijer 18. Djindjić, koji uživa glas političara koji vodi računa o tim stvarima, sigurno neće izabrati da napusti Koštunicu, dok ne stekne prednost, možda čak ni tada. Zadatak DOS, ono za šta je dobio mandat od gradjana, je izvodjenje korenitih političkih reformi, a to je teško izvesti bez makar formalnog zajedništva. Iskustvo Hrvatske, gde je pobednička koalicija starija nekih desetak meseci, svedoči da su, uprkos velikim razlikama, veze u vladi vrlo jake.

Medjutim, sve zavisi od okolnosti. Unutar DOS postoje razne varnice: oko izbora ministra zdravlja, predsednika upravnog odbora "Telekoma", direktora Fonda za zdravstveno osiguranje, gradonačelnika Beograda, etc. I one ozbiljnije: oko statusa Vojvodine, odnosa Srbije i Crne Gore, odnosa sa Republikom Srpskom, etc. Pojedine frakcije jedva čekaju cepanje DOS. Otvoreni sukob, kad do njega dodje, ne mora da se okreće oko nekog suštinskog političkog pitanja. On vrlo često izbije oko neke marginalne stvari u vezi koje jedna od sukobljenih strana proceni da može da otvori bitku.

Bojan al Pinto-Brkić (AIM)