NAJTEŽI SLUČAJ REGIONA

Srbija:

Piše: Drago Brdar (Beograd)

Era Miloševićeve vladavine i sistematske destrukcije za Srbiju se završila katastrofalno. Na početku tranzicije imala je visok tranzicioni rejting, kao deo bivše SFRJ koja je bila forit ekonomskih promena medju zemljama nekadašnjeg istoćnog bloka. Posle Miloševića medjutim od toga nije ostalo gotovo ništa.

"Srbija je najteži tranzicioni slučaj na Balkanu" - ocenio je poznati stručnjak za regionalnu tranziciju dr Vladimir Gligorov, istraživač Bečkog instituta za medjunarodna ekonomska istraživanja, na seminaru Alternativne informativne mreže (AIM), posvećenom tranzicionim perspektivama jugoistoka Evrope.

Ekonomski gubitak Miloševićeve Srbije, meren nivoom društvenog proizvoda, Gligorov procenjuje na oko 60% društvenog proizvoda ostvarivanog krajem prethodne decenije. Procene lokalnih eksperata ne poklapaju se sasvim, ali i ne odstupaju mnogo. Branko Dragaš, savetnik budućeg srpskog premijera Zorana Djindjića, utvrdio je da je Srbija u 1999. godini ostvarila bruto društveni proizvod od 11 milijardi dolara, što bi, prema računicama drugih eksperata, odogovaralo gubitku polovine BDP. Ukupno je Srbija, prema njegovom mišljenju, u proteklih 11 godina ostala prikraćena za 216 milijardi dolara.

Snažna dezindustrijalizacija

U Srbiji bez Kosova živi 10,683 miliona stanovnika na prostoru od oko 91.500 kvadratnih kilometara. Njeno stanovništvo uvećava još najmanje 618 hiljada izbeglica iz Bosne i Hrecegovine i Hrvatske i 230 hiljada interno raseljenih Srba s Kosova.

Prema podacima grupe nezavisnih eksperata - G 17, u periodu od 1990 - 1999. godine jugoslovenska privreda (bez Kosova), u čijem pokazateljima privreda Srbije zauzima oko 95% udela, imala je prosečan godišnji pad od oko 7%. Zbog toga se bruto društveni proizvod (BDP) na kraju 1999. spustio na oko 50% BDP iz 1990. godine, a GDP (Gross domestic production) po stanovniku početkom 2000, prema proceni beogradske konsultantske kuće CES MEKON, na nešto iznad 40% GDP iz druge polovine 80-tih, odnosno sa 2.800, na 1.200 dolara po stanovniku. Polovina društvenog proizvoda ostvarivana je u sivoj ekonomiji, koja je bila jedino sredstvo preživljavanja značajnog dela stanovništva, ali i izvor enormnog bogaćenja manjeg broja povlašćenih pripadnika bivšeg režima.

Ekonomski ekspetrti ovo razdoblje dele na tri perioda sa bitno različitim trendovima u kretanjima GDP. U prvom, od 1989-93. GDP je konstantno opadao i dostigao minimum u 1993. od 41% GDP iz 1989. U periodu od 1994-98. GDP je povećan kumulativno za 27%, odnosno 5% godišnje, tako da se realno u l998. podigaona 52% GDP iz 1989. Zbog NATO bombardovanja u 1999. GDP je opao za 19%, na 41,5% onog iz 1989.

Tokom celog perioda medjunarodna zajednica je prema Srbiji primenjivala sankcije različitog intenziteta. Zbog nedostataka svežeg kapitala, obrtnih sredstava i investicija, uz gubitak tržišta i zastarelih postrojenja, kretanja BDP u takvim uslovima potpuno verno pratila je industrijska proizvodnja. Ogromi problemi koji su u to vreme stvoreni produbili su recesiju i doveli do deindustrijalizacije. Do 1999. godine proizvodnja u mnogim industrijskim sektorima pala je na svega nekoliko procenata u odnosu na 1989. godinu, tako da se učešće industrije u ukupnom društvenom proizvodu spustilo za račun poljoprivrede. Tom trendu jedino su odeleli elektroprivreda i, do 2000. godine, proizvodnja nafte. Stepen iskorišćenosti kapaciteta u industriji pao je sa 75% u 1989. na 35% u 1999. Zbog intenzivnog dezinvestiranja znatan deo kapaciteta je tehnološki zastareo i bez dodatnih investicija njegova profitabilna upotreba nije moguća.

Značajnije sistemske promene nisu pokrenute, tako da privreda i dalje počiva na društvenoj i državnoj svojini i problematičnom motivacionom sistemu. Prave privatizacije nije bilo, iako je režim simulirao nameru da je izvede. Zbog vrlo sporog, pa čak i reverziblinog procesa privatizacije svojinska struktura GDP je promenjena znatno manje nego u drugim zemljama tranzicije. Srpska industrija je, prema ocenama G 17, u 1999. dostigla svega jednu trećinu proizvodnje od pre 10 godina. Za 11 meseci 2000. industrijska proizvodnja u Srbji niža je 6% nego u istom periodu prethodne godine.

Iako je privreda doživela snažnu degradaciju, zaposlenost u ovom periodu nije mnogo smanjena - svega 10%. U SRJ je registrovano približno 760.000 nezaposlenih. To daje stopu od 25%, treću najvišu stopu u Evropi posle Bosne i Makedonije, a tu je još i višak zaposlenih koji se procenjuje na 30-40%. Prema zvaničnoj statistici, nezaposlenost je stalno rasla, ali ne srazmerno drugim indikatorima. Registrovana stopa nezaposlenosti medjutim daleko je od stvarne. Broj ljudi koji se nalaze na plaćenom odsustvu, odnosno fiktivno zaposlenih, izuzetno je visok od 30 - 40% ukupno zaposlenih. G 17 procenjuje da se stvarna nezaposlenost kreće oko 32%, što znači da je svaki treći radno-sposobni stanovnik bez posla.

Enormne razmere siromaštva

Zbog liberalnog režima penzionisanja broj penzionera je izuzetno porastao, godišnje po 3 - 4%, tako da se odnos zaposlenih i penzionera stalno pogoršavao. Krajem osamdesetih na tri zaposlena bio je jedan penzioner, a krajem devedestih taj odnos je bio 1,7:1.

Siromaštvo je dostiglo enormne razmere, kako u odnosu na osamdesete, tako i u odnosu na prilike u regionu. Stručnjaci CES MEKONA procenjuje da oko 35% stanovništva živi ispod regionalne linije siromaštva, te da se isto toliko nalazi tek neznatno iznad te linije. Više od dve trećine zaposlenih ima zaradu ispod prosečne. Prosečna plata u decembru 1990. iznosila je 752 DM, u periodu od 1994-98. pala je na 170 DM, u 1999. zbog enormne depresijacije kursa dinara samo 80 DM. U decembru 1993. zarade su bile na najnižem nivou - 21 DM.

Deceniju propadanja stanovništvo je preživljavalo prihodima iz sive ekonomije. Procenjuje se da su zajedno sa tim prihodima prosečna primanja u domaćinstvu 2,5 puta veća od prosečne zarade. U novembru 2000. godine za potrošačku korpu od 9326 dinara (311 DM ) trebalo je izdvojiti 2,86 prosečne plate.

U najtežem ekonomskom položaju je preko milion korisnika humanitarne pomoći (12% stanovništva SRJ bez Kosova) koja se distribuira preko Crvenog kursta. Medju njima je 618 hiljada izbeglica i deo interno raseljenih stanovnika sa Kosova, 312 hiljada socijalno ugroženih gradjana i 100.000 hiljada korsinika usluga narodnih kuhinja.

Uz manje prekide cela decenija protekla je u znaku velike cenovne nestabilnosti. Period od 1989. do 1994. godine obeležen je sa dve hiperinflacije. Druga hiperinflacija je trajala preko dvadeset meseci u kojima je čak 20 puta mesečna stopa inflacije bila je veća od 50%. U svojoj metastazi, januara 1994, mesečna stopa rasta cena dostigla je 3,13x108, 60% dnevno ili 2% na sat, tako da mesečne plate nisu bile dovoljne za dnevno preživljavanje Po ukupnom rastu cena Srbija, zajedno sa Crnom Gorom našla se na drugom mestu u svetu po ukupnom rastu cena i na trećem mestu po trajanju inflacije. Hiperinflacija je uništila generacijama akumulirano bogatstvo. Samo delimično bila je posledica raspada države, rata, tranzicije privrednog sistema, spoljnoekonomskih šokova, a u velikoj meri izazivana je manipulacijama režima kako bi se stvorila mogućnost za redistribuciju bogatstva.

Hiperinflacija je bila prekinuta primenom ortodoksnog programa, koji je imao relativni uspeh u prvoj fazi primene - do oktobra 1994. godine. Zbog namernog podsticanja i tolerisanja finansijske nediscipline, izbegavanja strukturnih promena i privatizacije, nakon toga ponovo je došlo do negativnih tendencija, da bi tokom poslednjih šest godina inflacija oscilirala na godišnjem nivou od 50%. Privreda je zbog dugotrajnog iskustva sa inflacijom i izraženih inflatornih očekivanja, uspostavila izuzetno kratak time lag izmedu kretanja novca, cena i proizvodnje. Bivši režim frizirao je statističke podatke, pa je zbog toga za 2000. godinu službeno objavljena inflacija od ll3,7%, a eksperti sumnjaju da je bila znatno veća.

Drugu hiperinflaciju i inflatorne tendencije tokom cele decenije ekonomisti u tehničkom smislu pripisuju monetizaciji velikih unutrašnjih deficita. Podaci o fiskalnom deficitu se ne objavljuju, a njegovu sadašnju vrednost eksperti procenjuju na 4-4,5% GDP. Javni dug države prema procenama CES MEKONA iznosi ukupno 6,618 milijardi USD (65% GDP), od čega je spoljne dug države 2,2 milijarde, a unutrašnji 4,4 milijarde USD. Neizmirene obaveze države pocenjenene su na 164 miliona dolara, obaveze državnim organima, Narodnoj banci Jugoslavije, loklanim jedinicama samouprave i poslovnim banakama - 417 mliona USD, obaveze vanprivrede prema bankama 47 miliona USD. Najveći deo javnog duga krajem 1990. činile su devizne obaveze - deponovana devizna štednja i dugovi države inostranim poveriocima. Poslednjih godina ovaj deo duga rastao je uglavnom samo zbog pripisa kamata. Krajem 1999. deponovana devizna štednja iznosila 3,8 milijardi USD, a spoljni dugovi države po nelociranom dugu (izračunati na osnovu kvote MMF) 2,2 milijarde USD.

Javni sektor je u osnovi potpuno devastiran. Učešće javnih prihoda, rashoda i deficita u društvenom proizvodu je netransparetno, struktura prihod i rashoda je deformisana, tokom čitavog perioda gomilana su dugovanja države prema penzionerima, korisnicima socijalne zaštite, zaposlenima u javnom sektoru, kao i javni dugovi velikih preduzeća državi, a tu je takodje i snažna poreska evazija. Porski sistem je bio prekomerno centralizovan, nepravičan, netransparentan i nestabilan.

Njkorumpiranija na svetu

Gubici domaćih preduzeća prema proceni CES MEKONA iznose 2,4 milijarde USD u 1998. ili 15% GDP, a kumulativni nepokriveni gubici 9,6 milijardi USD ili 28% procenjene vrednosti kapitala. Kratkoročni dugovi privrede iznose 229 milijardi dinara, što je 23% više od GDP. Veći deo dugova je dospeo ali se ne servisira, tako da je permanentno blokirano 27 hiljada firmi. Njihove obaveze iznose dve milijarde dolara. Nelikvidnost se kroz mrežu dužničko-poverilačkih odnosa širi iz jezgra nesolventnih predueća na značajan deo celokupne privrede.

Kolika je stvarna vrednost spoljnog duga zvanično objavljenih podataka nema. Procene se kreću od 11,5 do 18 milijardi USD, što je u svakom slučaju više od procenjenog BDP.

Kroz ceo period provlači se problema hroničnog trgovinskog deficita, koji se u velikoj meri preslikavao u deficit platnog bilansa. Kumulativno se procenje na oko 15 milijardi USD. Teškoća sa preciznijim utvrdjivanjem ovog deficita je što deo trgovinskih transakcija nije registrovan realno - uvoz i izvoz su umanjivani.Spoljnotrgovinska razmena tokom čitave decenije odvijala se u komplikovanom sistemu uvoznih dozvola. Pristup trgovini "strateškim" proizvodima bio je rezervisan za povlašćene.

Privatizacija je takodje prošla razne faze, a od 1998. na snazi je model insajderske(unutrašnje) i neobavezne transformacije. Do sada je na temelju tog modela procesom vlasničke transformacije obuhvaćeno oko 500, od približno 7000 preduzeća predvidjenih za ovaj proces.

Bankarski sektor transformisan je u akcionarska društva na početku ovog perioda. Pravog akcionarstva u banka medjutim nema. Akcionari su stara društvena preduzeća u kojima još nije obavljena svojinska transformacija. To su ujedno u najveći dužnici banaka, tako da bankarski sektor i dalje funkcioniše kao servis dužnika. Banke posluje sa krajnje problematičnim bilansima koji su odraz nedostatka poverenja štediša nastalog zbog zamrzavanja sredstava devizne štednje (koja u 1999. godini iznosi 6,7 milijardi DEM), kao i negativnog iskustva gradana sa piramidalnim šemama. Od oko 90 banaka u Srbiji, samo je nekoliko relevantnih, a prema najnovijim stranim ekspertskim nalazima tek osam ispunjava zakonske kriterijume za poslovanje.

Tržišta kapitala, deviza i novca ne postoje ili su skoro u potpunosti izmeštena na crno tržište. Na Beogradskoj berzi, rekonstituisanoj novembra l989. godine, trguje se kratkoročnim hartijama od vrednosti, a akcijama samo u retkim slučajevima i to u primarnoj trgovini. Do sada je u sekundarnoj trgovini obavljena samo prodaje akcija iz privatizacije jedne firme.

Prema istraživanju Transparency international-a, Jugoslavija je u protekloj godini bila najkorumpiranija evropska zemlja. Ovakva pozicija objašnjava se izuzetno velikim učešćem sive ekonomije, koja sa sobom nosi poresku evaziju i korupciju, ali i velikim diskrecionim pravima nadležnih postojanjem takozvane položajne rente.