MUČAN PUT U KAPITALIZAM

Albanija:

Piše: Zef PRECI (Tirana)

Albanija ima oko 3,373 miliona stanovnika (prema INSTAT- Albanski Institut za statistiku) ili oko 3,94 miliona (prema uredima za civlno stanje). Druga cifra sadrži i broj emigranata. Stanovništvo Albanije ima stalan porast sa veoma visokim ritmom u dugom vremenskom periodu. Godišnji prosek porasta stanovništva u Albaniji u godinama od 1950 - 1999. približno 2,43%, što je dovelo do povećanja stanovništva više od tri puta. Površina Albanije je 28 748 km kvadratnih.

Kada je započela tranzicija prema tržišnoj privredi, u Albaniji su se suočila dva koncepta. Prvi je podržavao početak ovog procesa sa "nultog nivoa" i rušenje svega što se nasledivalo iz prethodnog sistema. Druga koncepcija je podržavala mišljenje da se proces tranzicije mora odvijati preko postepenih promena oslanjajući se na objektivne faktore, kao što su prirodna bogatstva, ljudski resusrsi, finansijska sredstva kojima je raspolagala zemlja.

Brutalni pad proizvodnje na početku

Ekonomska tranzicija počela je brutalnim padom nivoa industrijske proizvodnje: više od 40% u 1991. godini, a 60% u 1992. godini. Čitave grane industrije uopšte nisu funkcionisale. Istovremeno, zbog spontanog raspada bivših poljoprivrednih kooperativa i blokade državnog sistema snabdevanja inputa, poljoprivredna proizvodnja pala je za 24%.

Realni rast društvenog proizvoda u 1990. bio 10,5%, a u l999. 7,8%. Izvoz je l990. bio 231 milion dolara, uvoz 381 milona, dok je l999. izvoz bio 20, a uvoz 812 miliona dolara. Budžetski deficit l991. bio je 25% bruto nacionalnog dohotka, a u l992. dostigao 60% BDP. Veliki spoljni dug stvoren usled angažovanja Albanske nacionalne banke u pogrešnim valutnim transankcijama i usled deficita u valutnom platnom bilansu - 254 miliona dolara na kraju 1990. godine, 498 miliona dolara 1991. godine i oko 638 miliona doalar 1992. godine. Krajem 1992. godine nezaposleno je bilo 394 hiljade osoba ili 26,5% radne snage u zemlji.

Na kraju 1991. godine inflacija je bila 104%, a u aprilu 1992. godine 170%. U 1990-toj godini jedan dolara se menjao za 8,9 leka, decembra 1991. za 25 leka, a aprila 1992. godine jedan USD je dostigao 106,5 leka.

U periodu od 1995-1998. usledilo je pogoršanje pokazatelja makroekonomskog razvoja zemlje. U Albaniji su tada cvetale piramidalne sheme, koje su prouzrokovale osetan pad zainteresovanosti za rad, na gubitak interesa za investicije, na osetno snižavanje bankarskih depozita. Godina 1997. bila je godina duboke ekonomske krize izazvane padom piramidalnih shema. Zemlja je izgubila velike monetarne i materijalne vrednosti, zatvoreno je ili uništeno više preduzeća, oštećeni su mnogi domaći i inostrani investitori.

Do 1991. godine u Albaniji su postojale samo tri bankarske institucije: Banka albanske države, sa atributima centralne banke i trgovinske banke, Banka štednje, za prikupljanje slobodnih sredstava stanovništva koja su se ponovo deponovale u državnu banku, kao i Poljoprivredna banka za kreditiranje kooperativa i poljoprivrednih preduzeća.

U periodu april-maj 1992. godine postavljene su zakonske osnove za formulisanje monetarne politike, za stvaranje banaka i regulisanje njihove delatnosti. Ove osnove su postavljene usvajanjem Zakona o banci Albaniji i Zakona o bankarskom sistemu, aprila 1992. godine, gde se odredivao način organizovanja i funkcionisanja trgovinskih banaka. Tokom 1999. godine završene su procedure privatizacije Trgovinske nacionalne banke. Prema strategiji za privatizaciju banaka, započele su procedure pripreme i privatizaciju Banke štednje.

Glavno mesto u ostalim finansijskim tržištima u Albaniji zauzimaju osiguravajuće institucije. Sistemu osiguravanja pripadaju: INSIG (Institut državnih osiguranja), kao državni organizam koji aktuleno zauzima više od 95% tržišta osiguranja. Tokom 1999. godine, izdata je dozvola i za dva privatna instituta za osiguranje: SIGMA I SIGAL. Ove poslednje su u svojim prvim koracima, još uvek sa ograničenom mrežom, ali sa dobrim izgledima za budućnost.

Strana ulaganja regulisana su u Zakonu o stranim investicijama.Prema zakonu, strani investitori nemaju potrebe za prethodnom autorizacijom. Nijedan sektor albanske privrede nije zatvoren za strane investicije. Zakonom o albanskoj agenciji garancija Albanija preuzima na sebe zaštitu investicija od političkih opasnosti. Albanija se učlanila i u Multilateralnu agenciju ganarntovanja investicija (MIGA) i u Medunarodni centar za rešavanje nesporazuma u investicijama (ICSPD). Albanska Vlada je potpisala sporazum za podsticanje i zaštitu uzajamnih investicija sa oko 15 evropskih zemalja.

Strategija posle privatizacije

Krajem 1998. godine u Albaniji je bilo 3.094 zajedničkih preduzeća i u potpunosti inostrana, od kojih se većina bavi trgovinom i uslugama. U ovim preduzećima je zaposleno oko 26.700 radnika ili oko 24% radnika u privatnom sektoru. Većina čine mala preduzeća i samo mali deo njih ima više od deset radnika.

Liberalizacija spoljne trgovine je bila takoreći trenutna i totalna, posredstvom šok terapije. S druge strane, kao rezultat privatizacije malih i srednjih preduzeća aktuleno više od 80% ukupnog volumena spoljne trgovine realizuje privatni sektor. Glavni spoljno-trgovinski partner Albanije je EU, koja je 1998. godine predstavljala 85% ukupnog obima izvoza i uvoza.

U prvom kritičnom periodu tranzicije (1991), privatizacija je koncipirana kao način da se ukine državno vlasništvo. U tim uslovima nije napisan nijedan dokument kao realna strategija privatizacije izuzimajući srednjoročni program Vlade 1994-1996.

Glavni ciljevi strategije u ovom dokumentu bio je da je u l996. trebalo da se privatizuje najveći deo privrede zemlje. Medjutim, proces privatizacije je prekinut usled krize 1997. godine. Politički razvoj u zemlji je učinio da se nova strategija privatizacije usvoji marta 1998. godine. Osnovna ideja ove strategije bila je da sva državna preduzeća ili zajedničke kompanije u sektorima od posebne važnosti podležu privatizaciji i da se mogu privatizovati.

U prvim godinama tranzicije zakonski okvir je otvorio mogućnosti za strukturne promene i za privatizaciju državne imovine. Ipak, ovaj zakonski okvir nije bio dovoljno dobar da odgovori na brze političke i ekonomske promene, koje su se pojavile kao posledica stvaranja privatnog sektora i razvoja kapitalizma u Albaniji. Nekontrolisana migracija iz ruralnih u urbane zone, posebno prema Tirani, predstavlja jedan od glavnih fenomena tranzicije. Na ovaj način pojavila se nova radna snaga kao posledica niskog kulturnog i profesionalnog nivoa, a nemajući mogućnosti za legalan rad, mogli su da se zaposle samo u neformalnom sektoru.

Finasijski sistem zemlje je bio slab i nemoćan (nesposoban) da pomogne razvoj biznisa. Ekonomija Albanije je ekonomija keša. Oslanjajući se na mnoge studije, može se reći da 60% novca cirkuliše van bankarskog sistema. Nakon propasti piramidalnih shema, banke u Albaniji su se suočile sa nedostatkom poverenja javnosti i zbog nerazvijenog sistema plaćanja.

Neformalni izvor investiranja, posebno slanje novca od strane emigranata, pomogli su konsolidaciji kako formalnog preduzetništva, tako i onog neformalnog. Formalno preduzetništvo je povećalo izvore za svoj razvoj i širenje posredstvom nedeklarisanja prihoda. Aktuelno, neformalna ekonomija dominira u trgovini na malo,transport i gradevini.