Mit je rodjen - ko che ga uljuljkivati!?

AIM Skoplje, 01. 04. 2001

Nakon svega shto se poslednjih dana dogadjalo u Makedoniji, teshko je predvideti kako che techi dalji razgovori izmedju etnickih Albanaca i etnickih Makedonaca. Ali, zato nije veliki problem da se i golim okom vide "rezultati" koje je iza sebe ostavio "instant rat" u najmalaF0oj drzhavi na Balkanu.

Etnicki Albanci i etnicki Makedonci u Makedoniji su, i pre pucnjave u Tetovu, medjusobno komunicirali kao dve udaljene obale. Medjutim, nakon Tanushevca i Share, njih razdvaja teshko premostiv ambis. Ako je pre ove krize postojalo neko kakvo- takvo premoshchivanje ove dve dijametralno udaljene kolektivne zhelje i ambicije - u protekloj deceniji partije oba etniteta su politicki dijalog vodile u Parlamentu - danas je ocigledno da nishta vishe nije kao ranije i da che za dalju komunikaciju i premoshchivanje dijametralnih stavova biti neophodni "pontonski mostovi". Pritom, vech sada je poznato da che takve "mostove" trebati da gradi medjunarodni faktor, da che biti za nuzhnu potrebu, pri cemu je njihova izgradnja uvek diskutabilna, ne zbog nosivosti, vech zbog cvrstine koja zavisi od "gradjevinskog materijala", koji mora da bude domachi.

Ako je dijalog neshto shto svi ocekuju i spominju u Makedoniji, postoji i neshto shto se vech smatra "zavrshenim poslom". A to je da je pucnjava naoruzhanih Albanaca, shto se tice institucionalne postavljenosti Makedonije, stvari dovela skoro tamo gde su bile 1991 godine, kada je ova drzhava obznanila svoje osamostaljivanje. Naime, bez obzira na to shto sva zvaninicna lica u Makedoniji govore suprotno, naoruzhani Albanci su za nekoliko dana uspeli da otvore sva pitanja koja politicke partije Albanaca u toku jedne decenije nisu mogle da postave na sto: od Ustava zemlje pa do lokalne uprave. Mozhda upravo zbog suocavanja sa vlastitom dosadashnjom nemochi i sa manipulisanjem sa nezadovoljstvom ovdashnjih Albanaca, postoje mnoga saznanja koja zvuce paradoksalno, ali chini se da nisu daleko od istine: da je najvechi protivnik ukljucivanja u pregovore i politickih reprezenata onih koji sebe nazivaju UCK (Oslobodilacka nacionalna armija) Arben Dzhaferi, celnik DPA (Demokratske partije Albanaca, koja je u koaliciji sa aktuelnom makedonskom Vladom Georgievskog).

I dok svi cekaju kada che otpoceti i u kakvom che se obliku odvijati dijalog, postaje sve jasnije da je pucnjava u Tanushevcu i na Shar Planini stavila kraj "dzhaferizmu" (Arben Dzhaferi, celnik Demokratske partije Albanaca) i " frckovizmu" (Ljubomir Frckovski, bivshi ministar policije i bivshi prvi diplomata Makedonije), u Makedoniji. Kraj dva politicka koncepta koji na prvi pogled izgledaju suprotstavljeni, ali ih u sushtini pokreche isti politicki "mehanizam": zhelja da se istovremeno bude gospodar i krize i njenog razreshenja! Jer, ako je Dzhaferi onaj koji je godinama radikalizovao ovdashnju albansku omladinu, ucechi je da treba izazivati krizu da bi se doshlo do reshavanja problema, s druge strane, u makedonski politiicki blok, Frckovski je patentirao princip: " Ne daj im nishta ako imash prostora da manipulishesh!". Pritom se Dzhaferi, u medjuvremenu, promovisao u "institucionalistu", da bi konacno meci u Tetovu leteli i iznad sedishta njegove partije. Heroj tudjih bitaka - kako je vech nazvan Dzhaferi u ovdashnjoj javnosti - ovoga puta bio je zatecen, nije imao dovoljno vremena da novonastalu situaciju okrene u svoju korist. Neshto se slicno dogadjalo i sa njegovim kolegama iz "frckovistickog" bloka, koji nakon shto su ispali zi partiskih kadrovskih kombinatorika, promovisali su se u "slobodnim mislecim ljudima. Da bi u novonastaloj situaciji postali najglasnijih bojovnika koji su postavili ultumatum Vladi i odbrojavali dane dokle Makedonija mora unishtiti "teroriste ". A kada je oruzhje utihnulo, ubrzano su trazhili prikljucak u ceone pregovaracke redove sa konkretnim predlozima o moguchim promenama Ustava i o tome da se treba prihvatiti "meko" medjunarodno posrednishtvo. Stoga je doshlo do paradoksalne situacije da se danashnji zahtev "frckovista" i onaj naoruzhanih Albanaca u mnogo cemu skoro izjednace: da se pocne sa pregovorima o svim otvorenim pitanjima! Kulminacija takog fenomena su javno iznetai stavovi o moguchnosti da se odbaci Preambula aktuelnog Ustava, po kojoj se Makedonija definishe kao drzhava etnickih Makedonaca i "ostalih gradjana". I to od koautora Ustava, cime se neizbezhno nameche pitanje: zar je moralo dochi do ovoga da bi ti "genijalci" shvatili ono shto neki vech deset godina ponavljaju - da je upravo Ustav generator medjuetnicke krize u Makedoniji.

Ovo samo josh jednom razotkriva ono shto je vech odavno poznato: Makedoniji nedostaju ozbiljni politicari i jasni politicki koncepti. Ona placha Ceh politickog diletantizma koji preovladjuje u makedonskom politickom bloku i "demokratskog lenjinizma", koji je u poslednje dve godine Arben Dzhaferi nametnuo albanskom stanovnishtvu u Makedoniji. On se prihvatio "projekta" da Albance zatvori u "plemensku zajednicu", u kojoj che on biti jedini neprikosnoveni "barjaktar". Stavio je pod svoju kontrolu medijume na albanskom jeziku, (ovih dana su se na drzhavnoj televiziji, u vestima na albanskom jeziku, culi i takvi komentari od kojh bi se stideo i Enver Hodzha), pretvorio je partiju u jedinstveni "zavod za zaposhljavanje" Albanaca, pri cemu je najvazhnija "diploma" partijska knjizhica. Razume se, u medjuvremenu su se celnici ove partije "modernizovali" govorechi ispred inostranih predstavnika ne ono shto misle, vech ono shto znaju da je prihvatljivo za ushi sagovornika sa Zapada. A, kuchi su pravili ono shto se moglo ocekivati od korumpirane politicke elite: zahtevi Albanaca su bili sredstvo za pazarenja sa koalicionim partnerima prilikom realizacije "shleperokracije" (biznis profita).

Ako je zbunjujuchi rat u Makedoniji demaskirao ovdashnje politicare, Ako je on otslikao njihovu nemoch da se ozbiljno bave i da reshe medjuetnicke odnose, bez sumnje je da je rat izneo na povrshinu i cinjenicu da su u ovoj zemlji multietnicke realnosti, svi centri odlucivanja u rukama samo jednog etniteta - etnickih Makedonaca. Odnosno, gledano iz ugla njihove etnicke ispunjenosti, drzhavne institucije (posebno komandni kadar i elitne jedinice policije i vojske ), ne otslikavaju multietnicku stvarnost Makedonije. Mozhda je upravo to doprinelo da zavrshetak vojnih operacija bude proprachen prekomernom euforijom u nekim medijumima na makedonskom jeziku, shto je rezultiralo dvojakim osechajem: kod etnickih Makedonaca osechaj pobednika, a kod Albanaca osechaj gubitnika!

Bilo kako bilo, sada kada je oruzhje utihnulo, poceo je drugi "rat", koji Makedoniji mozhe vishe nashtetiti nego ovaj pravi, koji je zasad zaustavljen. Onaj rovovski dvaju suprotstavljena sveta - etnickih Makedonaca i etnickih Albanaca. Rat koji se najvishe izrazhava kroz reakciju omladine. Dok su studenti sa makedonskim etnickim predznakom vech izrekli svoj stav da ih ne plashi nikakav rat i da su spremni da brane zemlju i Ustav ( znaci neche dozvoliti nikakve promene u ovom najvechem drzhavno-pravnom aktu), u naseljenim mestima gde zhive etnicki Albanci rastu simpatije prema UCK. Sve su ceshchi i grafiti po zidovima na kojima se velica makedonska policija i Armija ili pak UCK - u zavisnosti od etnicke pripadnosti tih koji kontrolishu zidove. Shto che rechi da je, na neki nacin, mit rodjen: slican onome nekadashnjem na Kosovu o "kolevci" i "Repulici". I ne samo zbog ovakve atmosfere, vech i zbog mnogo cega, poslednji dogadjaji podsechaju na to da ukoliko se odmah i efikasno ne bude delovalo u pravcu razreshenja medjuetnickih konflikata, Makedonija che morati da prodje mukotrpnim putem svoje "jugoslavizacije". Odnosno, od ovog trenutka buduchnost Makedonije zavisi od toga ko che i kako uljuljkivati vech stvoreni mit kod Albanaca da se Ustav mora promeniti, odnosno da Makedonija mora da bude ili cisto gradjanska drzhava ili binacionalna - makedonsko-albanska. Kao i to kod etnickih Makedonaca, da im je drzhava "sve shto imaju" i ne treba da " je dele" s nikim.

Sad i nije lako dati procene da li che "mit" biti proglashen "neupotrebljivim " ili che pak rasti i dobro se upotrebljavati. Sve che zavisiti od stepena spremnosti kod svih ovdashnjih etniteta da se Makedonija evropeizuje i da multietniku prihvati kao sudbinu od koje se ne mozhe pobechi. Naime, od toga koliko che ovdashnje politicke elite shfatiti da su Makedoniji potroshili vreme za pregovore, i da sada mogu da sednu i da naprave samo jedno - da se dogovore! Ukoliko produzhe sa "kupovinom vremena", kao shto je dosad bilo, onda je nesumljivo da che Makedonija ostati nestabilna zemlja u kojoj che se periodicno otvarati ista pitanja - ravnopravnost etnickih Albanaca! A, to je vech vidjeni film o tome kako drzhava postepeno ali sigurno truli iznutra, a da nije ugrozhena od spoljashnih faktora. I, uzalud che biti ovdashnjim politickim elitama da takvu "epidemiju" prikrivaju izmishljanjem unutrashnjih i spoljashnjih neprijatelja, konspirativnim zaverama ovih ili onih susednih i zapadnih "agresora".

AIM Skoplje

KIM MEHMETI