Vojska traži saradnju

SRJ i NATO

Dimenzije promena u Srbiji vidljive su i iz činjenice da ni inicijativa Ministarstva odbrane o skorom pristupanju Jugoslavije Partnerstvu za mir, niti sve bolja saradnja Vojske Jugoslavije i NATO ne izaziva nikakav odijum javnosti – iako su ožiljci bombardovanja 1999. još sveži

AIM, Beograd, 1. 4. 2001.

Na iznenadjenje javnosti, Ministarstvo odbrane SRJ nedavno je najavilo da će predložiti Saveznoj vladi pristupanje Jugoslavije Partnerstvu za mir. Čudjenje nije izazvano samom idejom ulaska u Partnerstvo. "Piloti" te vrste se već neko vreme puštaju u javnost: eksperti za medjunarodne odnose i odbranu u medijima pozitivno govore o tom programu, razni instituti organizuju okrugle stolove na kojima se objašnjavaju ciljevi Partnerstva. "Politika" je još 20.oktobra prošle godine – dve nedelje posle detronizacije Miloševića - citirala anonimnog predstavnika NATO-a da bi Alijansa pozdravila uključenje SRJ u program Partnerstvo za mir.

Neočekivano je – ali samo na prvi pogled – da se baš Ministarstvo odbrane oglasilo sa takvom inicijativom koju je odmah, da ne bude zabune, podržao i Generalštab Vojske Jugoslavije.

Ni to, medjutim, nije nimalo neobjašnjivo. NATO i Vojska Jugoslavije – u obrtu koji je do pre pola godine spadao u domen čiste naučne fantastike – su zadnjih meseci postali ne samo korektni, nego u momentima čak i bliski saradnici. Kad je pre nekoliko nedelja počeo ulazak jugoslovenske vojske i policije u kopnenu zonu bezbednosti na administrativnoj granici Srbije i Kosova, jedan britanski oficir izjavio je kratko londonskim medijima da "nema nikakvih problema" u saradnji sa VJ. Izvori u VJ izjavljuju beogradskim medijima da je saradnja sa Kfor "sasvim korektna". Izveštavajući o ulasku pripadnika VJ u Kopnenu zonu bezbednosti, "Glas javnosti" je čak objavio fotografiju jugoslovenskih i italijanskih vojnika kako nazdravljaju konzervama piva u blizini granice Kosova i Crne Gore. Konačno, Džordž Robertson, generalni sekretar NATO izjavio je pre nekoliko dana u Rimu da "odnosi SRJ i NATO svakim danom postaju sve bliži".

Dimenzije promena u Srbiji vidljive su i iz toga što ni iznenadna ljubav VJ i NATO, ni pristupanje ideje o pristupanju Partnerstvu – nisu izazvali nikakav odijum u javnosti, uprkos tome što su ožiljici od NATO bombardovanja 1999. još sveži. I dalje bi se samo svećom mogli tražiti oni koji bi nešto dobro rekli o NATO-u, ali ogromna većina gradjana prihvata saradnju s njima kao neminovnost.

Šta bi, dakle, Jugoslaviji moglo doneti članstvo u programu Partnerstva za mir, koji je na američku inicijativu usvojen 1994.godine u Briselu na sastanku šefova država ili vlada članica NATO? To je očigledno već iz samih ciljeva programa, koji treba da podstakne veću saradnju između NATO i zemalja članica Partnerstva za mir u oblasti finansiranja odbrane, planiranja, združenih vojnih vežbi i osposobljavanja te zemlje da dejstvuju sa NATO snagama u operacijama održavanja mira i humanitarnim misijama. Strateški ciljevi Partnerstva su da doprinese proširenju i jačanju političke i vojne saradnje u Evropi, proširenju evropske stabilnosti na istok, umanjenju pretnji miru i izgradnji boljih odnosa sa bivšim komunističkim zemljama putem praktične saradnje i privrženosti demokratskim principima.

Najveće sumnje stručnjaka u vezi smisla pristupanja Partnerstvu javile su se posle pogleda na makedonsko iskustvo. Makedonija je, kao što je poznato, jedna od 28 članica Partnerstva – ali ipak nije primećeno da joj je iko od saveznika značajnije pritekao u pomoć kad su se naoružani albanski ekstremisti sa Kosova rasporedili po selima severne i zapadne Makedonije, tražeći federalizaciju te države.

Pravila Partnerstva su tu ipak sasvim jasna: članstvo u programu omogućuje članici da se konsultuje sa NATO ako smatra da je njena bezbednost ugrožena, ali to ne podrazumeva nikakve bezbednosne garancije od strane NATO. Severnoatlantska alijansa, naime, ne preuzima obaveze koje ima prema svojim članicama, već samo pruža mogućnost konsultacija, eventualnih preporuka i pružanja one pomoći koja je inače predviđena programom Partnerstva za mir.

Drugi argument koji se iznosi protiv pristupanja tom programu je – novac. Navodno, reč je o skupoj zabavi koju bankrotirana država jednostavno ne može da plati. Članice su naime, same da finansiraju svoje učešće u akcijama Partnerstva.

Branislav Ivković, visoki funkcioner Miloševićeve Socijalističke partije Srbije izjavio je tako da se "jedna bivša socijalistička zemlja zadužila 11,5 milijardi dolara da bi postala članica Partnerstva". Spoljnopolitički savetnik jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, naprotiv, tvrdi da od svih zemalja u ovom savezu, nijedna dosad nije bankrotirala.

Konkretno, cena ulaska zavisi od izabranog programa, jer članica ne mora da prihvati sve programe i aktivnosti Partnerstva. Svaka članica, naime, pojedinačno sklapa sa NATO-om individualni partnerski program koji načelno treba da obuhvati demokratsku civilnu kontrolu vojske, otvaranje u oblasti planiranja odbrane i kreiranju budžeta i razvijanje tzv. interoperabilnosti sa snagama NATO.

Mišljenje je, medjutim, da je svaki korak SRJ izvan desetogodišnje izolacije – dobra vest. Članice Partnerstva, izmedju ostalog, mogu postaviti svoje stalne predstavnike u Komandi NATO u Briselu i u ćeliji za koordinaciju partnestva u Vrhovnoj komandi savezničkih snaga u Evropi (SHAPE) u Monsu u Belgiji. To im pruža mogućnost da budu u toku svih odluka u vezi sa Partnerstvom za mir, a i da se bliže upoznaju sa događanjima u ovim visokim komandama NATO. VJ bi, pored toga, stekla mogućnost da školuje kadrove, eventualno dobije sredstva veze i druga sredstva, možda i neki manji kredit za obuku i prilagodjavanje sistemima komandovanja i koordinacije u NATO- sve zajedno, obnovu nekad žive saradnje sa zapadnim vojskama.

Sam NATO je izgleda raspoložen da svog dojučerašnjeg arhi-neprijatelja pripusti u Partnerstvo. "NATO je spreman da radi s Beogradom kako bi se Jugoslavija pridružila programu Partnerstvo za mir", izjavio je u Briselu specijalni izaslanik generalnog sekretara NATO Piter Fejt. Pri tom je ponovio neminovnu zapadnu mantru: Jugoslavija će prethodno morati da ispuni uslov saradnje sa Haškim tribunalom.

Roksanda Ninčić (AIM)