Ukidanje jednakosti

Slovenija i EU

Jedva da je prošlo četiri godine od poslednje izmene slovenačkog Ustava a evropski zvaničnici su se na inicijativu Rima i Brisela dosetili da poslednja intervencija ipak nije dovoljna; zato je službenoj Ljubljani sugerisano da još malo menja Ustav, na šta su nadležna parlamentarna tela taj predlog (parafirala ga je vlada Janeza Drnovšeka) ekspresno potvrdila.

Ljubljana, 28.03.2001.

Švedska do jula predsedava Evropskoj Uniji; to je bio razlog što je švedska ministarka inostranih poslova obišla Ljubljanu i tom prilikom domaćinima uručila neočekivan zahtev - da Slovenija pre zvaničnog i punopravnog članstva u Evropskoj Uniji koriguje svoje zakonodavstvo, koje uredjuje promet nekretninama za strance (naravno - samo za one iz EU). Tako je na Sloveniji ostalo da ukine princip reciprociteta i ponovo piše ne samo zakone, nego i 68. član Ustava, koji definiše promet nekretninama u Sloveniji.

Vest ne bi bila ništa posebno da pre svega četiri godine slovenačka administracija nije bila prisiljena da menja zakone i Ustav, a sve posle žestokih pritisaka iz Rima i Brisela, uz teške reči u parlamentu. Do tada je slovenački Ustav ograničavao kupoprodaju nekretnina strancima, odnosno - istim je u potpunosti onemogućavao kupovinu zemljišta.

"Stranci mogu da steknu pravo vlasništva nekretnine u skladu sa uslovima koje odredjuje zakon. Stranci ne mogu da steknu pravo vlasništva na zemljište, izuzev ako nije u pitanju nasledstvo i uslov reciprociteta." A uslov reciprociteta je značio da će se Slovenija ponašati prema došljacima iz zemalja EU jednako kao druge države prema njenim gradjanima. Dakle, ako u nekoj državi slovenački državljanin može da nasledjuje, onda se prema načelu reciprociteta isto odobrava i gradjaninu rečene zemlje. Takav i slični zakoni u državama nastalim na području nekadašnje SFR Jugoslavije bili su, blago rečeno, jedan od uzroka za jagmu za više državljanstava, jer je samo sticanje dvojnog ili multipli državljanstva obezbedjivalo ostvarenje pojedinačnih prava. Pojedinci su samo tako mogli da osiguraju nasledstvo (kad su u pitanju nekretnine) u nekada bratskim republikama, medju kojima posle ratova nije ostala ni jedna pravna spona. Izuzetak su bili oni koji su posedovali nekretnine u Sloveniji još iz vremena pre donošenja novih zakona; u tom slučaju sa njima slobodno raspolažu i dalje.

Ovakvo rešenje nije bilo po ukusu nekim gradjanima EU. To su pre svega "ezuli" ili "optanti", nekadašnji stanovnici delova Slovenije (i današnje Hrvatske) koji su posle 1945. godine morali da izaberu čiji će državljani biti. Većina se odlučila za italijansko državljanstvo zbog čega su morali da napuste svoje domove, sve na osnovu mirovnogu ugovora izmedju Italije i Jugoslavije. Jer, teritorije na kojima su se zatekli potonji optanti pripale su posle rata Jugoslaviji, a danas su deo Slovenije i Hrvatske. Posle raspada Jugoslavije nekadašnji stanari poželeli su da novonastale države raskrste sa komunističkom prošlošću i vrate im njihovo predratno vlasništvo. Svojevremeno su morali da napuste ili u bescenje prodaju posede; sad ih žele nazad, a ako to baš ne ide (a nije, pošto su prava novih vlasnika štitili ugovori, svojevremeno potpisani uizmedju Italije i Jugoslavije) onda su tražili da im se omogući da ciljne nekretnine bar kupe. Pritisak ezula i njihovih organizacija uzdrmao je italijansku desnicu, desnica vladu, a italijanska vlada Brisel; Brisel je povukao kočnice i pregovori o pridruženom članstvu Slovenije sa EU zastali su za čitave tri godine!

Tokom tog trogodišnjeg zastoja Italija je pritiskala na Sloveniju i umalo odnela značajnu diplomatsku pobedu. Tada je Lojze Peterle u svojstvu ministra spoljnih poslova Slovenije potpisao Oglejski sporazum čija je četvrta tačka predvidjala pravo preče prodaje nekretnina gradjanima Italije na celoj teritoriji Slovenije! Jednostavno rečeno, Italijani bi polagali pravo ne samo na stotinak nekretnina u uskom priobalnom pojasu (gde su nekada živeli), već bi mogli da računaju i na oko sedam hiljada nekretnina na području koje se proteže sve do Postojne, jedva 50 kilometara od Ljubljane, pa i šire. Čime je Slovenija praktično progutala reviziju ne samo Osimskog nego i pariskog Mirovnog ugovora. Italija je, naime, veštom formulacijom Oglejskog sporazuma dala na znanje da ni u kom slučaju ne želi da se ograniči na povraćaj imovine svojih državljana samo u zoni B (polovina nekada sporne teritorije oko Trsta) već da reflektuje na celu teritoriju Slovenije, odnosno, bar na pokrajinu Primorske koja je u Drugom svetskom ratu bila oslobodjena od italijanske okupacije i kasnije priključena Jugoslaviji.

Da sve bude zanimljivije, taj deo imovine je umećem diplomata Titove Jugoslavije bio u potpunosti otplaćen Italiji, prebijanjem ratne odštete. Drugim rečima, da je slovenačka vlada podržala Peterleov izbor i ratifikovala "Oglejski sporazum", obavezala bi se da po hitnom postupku (i to pre definitivnog potpisivanja ugovora o pridruženom članstvu u Evropskoj Uniji), izmeni Ustav, sačini popis imetka Italijana u Sloveniji i usvoji moratorijum na promet tih nekretnina. Taj sporazum je kasnije odbačen od strane slovenačke vlade.

Nešto pravičnije diplomatsko rešenje nastalog spora doneo je docnije u Ljubljanu Havijer Solana; u čast države iz koje potiče, 13. prilog Ugovora o pridruženom članstvu Slovenije i EU narodski je prozvan "španskim kompromisom". Suština kompromisa je bio slovenački pristanak da u toku od tri godine otvori svoje tržište nekretnina za sve gradjane EU (bez obzira na eventualno primanje u članstvo), s tim da bi u medjuvremenu nekretnine mogli da kupuju svi nekadašnji "stanovnici Slovenije" koji su na njenoj teritoriji boravili bar tri godine. Dakle, i "optanti". Rim i Brisel bili su zadovoljni.

Utoliko veće čudjenje danas - kako to da ni evropske diplomate, niti njihovi slovenački partneri pre četiri godine nisu jednom zauvek utvrdili kakvu formulaciju staviti u nove zakone i Ustav? Sada se, naime, pokazalo spornim što je slovenački Ustav i posle "evropskog friziranja" zadržao formulaciju o "reciprocitetu". Do sada se to nikome nije činilo sporno, pošto je reciprocitet deo prakse u medjunarodnim odnosima. "Do nedavno ni najbolje obavešteni nisu slutili da bi opet trebalo menjati Ustav u vezi prodaje nekretnina strancima", izveštava zaprepašćeni dopisnik Dela iz Brosela, posle saopštenja švedske ministarke.

Zašto je reciprocitet najednom postao problem? Neke države (poput Danske) uspele su prilikom ulaska u EU da isposluju od Brisela drugačiji tretman od onog koji se sad nudi novim članicama. Tako je Danska zadržala stroge zabrane za prodaju nekretnina u pograničnom području, kako to zemljište ne bi postalo lak plen za bogate Nemce koji u Danskoj vide destinaciju za kupovinu vikendica. U tom kontekstu, ukoliko bi Sloveniji prošao paragraf o "reciprocitetu" prilikom ulaska u EU, to bi značilo da bi države tipa Danske imale razloga da se osete "diskriminisanim", pošto njihovi državljani ne bi smeli da kupuju nekretnine u Sloveniji (kao ni Slovenci u Danskoj).

Šok posle posete švedske ministarke je bio kratkog roka; a onda je Drnovšekova vlada uzela stvar u svoje ruke i odlučila da odreaguje odgovorno i ekspeditivno. I hrabro predložila novu promenu već menjanog 68. člana Ustava. Ministar za evropske poslove Igor Bavčar i vodja tima za pregovore sa EU Janez Potočnik predložili su da parlamentarni odbori potvrde vladin predlog ("u interesu pridruživanja EU"), što je u najkraćem roku i učinjeno.

Cela priča ima i svoje naravoučenije; retko kad se odnosi izmedju država u modernom svetu pokažu u ovako ogoljenom obliku. Nekada bi tome rekli protektorat, vazalstvo ili, finije, ograničenje suvereniteta. Istoričari i ekonomisti su ih proučavali uglavnom na primerima bivših afričkih i latinsko-američkih kolonija. Danas su odnosi neravnopravnosti većim delom prikriveni i nevidljivi, upakovani u zakonitosti tržišta, pravila standardizacije, otvorenost komunikacija i normi koje se moraju srezati prema "evropskim standardima". Gotovo su nepoznati slučajevi kada klub privilegovanih država tako jasno, čak i formalno zahteva od druge da pristane na neravnopravnost i ukidanje zaštitinih faktora tipa reciprociteta; pa još da ta država pristane na tražene uslove brzo i bez rasprave. "Samostalnost je funkcija veličine," upozoravao je pre osamostaljenja Slovenije pokojni dr Aleksandar Bajt. Zbog takvih izjava je pretučen u Tivoliju. Batine, medjutim, nisu utišale njegove reči, a tek danas se vidi koliko je bio u pravu. Deset godina posle osamostaljenja Slovenije ovdašnjim političarima su usta i dalje puna samostalnosti, dok najviši akt i zakone ove države menjaju k'o po tekućoj traci. Baš onako kako se prohte nekoj članici Evropske Unije.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)