Samo malo iz balkanske Pandorine kutije

Tirana, 24.03.2001.

Ministar inostranih poslova Albanije i predsedavajući po redu Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi Paskal Milo, nije uspeo da ubedi svoje balkanske kolege da potpišu zajedničku deklaraciju oko makedonske krize. Makedonija i Bugarska su se usprotivile deklaraciji u kojoj su se osuđivali postupci albanskih ekstremista i podržavao suverenitet Makedonije, tražilo se takođe da se silom zaustave oružana delovanja, terminologija koja se, kako se izgleda odnosila kako na albanske borce tako i makedonske vladine snage.

U isto vreme u Skoplju, tokom Samita predsednika parlamenata zemalja Balkana, potpredsednik albanskog parlamenta Namik Dokle je blokirao do poslednjeg trenutka završnu deklaraciju i pristao je da je potpiše samo kada su iz teksta skinute reference oko opasnosti od Velike Albanije.

Iako je stav Albanije bio odmeren i obazriv, makedonska kriza je izazvala dubok rascep u odnosima Tirane sa njenim balkanskim susedima. Mada i Tirana i susedi imaju isti stav u pogledu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Makedonije, sve se više ističu razlike u načinima kako pojedine strane gledaju na makedonsku krizu i puteve njenog rešavanja.

Svi su izgledi nakon ove krize ni Makedonija neće biti ona stara, kao što su bez obzira na rešenje, u svakom slučaju, odnosi između Albanaca i Makedonaca veoma uzdrmani, ali ni Balkan neće biti onaj pređašnji, pošto izgleda da su stare osobine oživele i da su novi paternalizmi podigli glavu. Jasno je, u Makedoniji se ukrštaju ne samo balkani koridori, već i interesi. U stvari, balkanska Pandorina kutija je malo pukla, ali na svu sreću još uvek nije otvorena.

U stvari, svi balkanski susedi su imali po neki otvoreni problem sa najmlađom državom na Balkanu. Grčka je imala pitanje njenog imena, odakle je i proistekao Rat oko imena (Name's War). Bugarska je imala problem jezika. Srbija je imala problem granice, Albanija problem Albanaca u Makedoniji koji sačinjavaju jednu trećinu stanovništva.

Pre devet godina, kada je Makedonija proglasila nezavisnost, Albanija je nakon Bugarske bila druga zemlja koja je požurila da prizna malu Republiku, a 1994. godine kada je Grčka uvela blokadu prema najmlađoj državi na Balkanu, Tirana je Skoplju ponudila albansku luku u Draču. Kako bi nadomestila blokadu Soluna.

Puščana paljba u Tanuševcu, a zatim i u Tetovu, nisu mogle a da ne bace senku na odnose između dve zemlje. Albanija je jasno osudila upotrebu oružja od strane gerilaca UCK, koje je etiketirala kao ekstremiste, ali u svakom slučaju je izbegla upotrebu termina ''teroristi'', toliko preferiran u Skoplju. Tirana ne želi ni ''jugoslavizaciju'' Makedonije, niti njenu ''libanizaciju''.

S druge strane, dok Skoplje (i ostali balanski susedi) govore o uvezenom konfliktu sa Kosova, za Tiranu koreni konflikta se nalaze unutar Makedonije, kod akumuliranog nezadovoljstva Albanaca tokom decenije postojanja Makedonije. Teorija ''kosovske agresije'' može poslužiti kao privremeni alibi, ali u krajnjoj istanci ona više liči na postupak nija koji gura glavu u pesak.

I dok su Skoplje i balkanski susedi uplašeni od fantazme Velike Albanije, u Tirani se ovo poglavlje smatra zatvorenim. I dok se srpski nacionalčizam pripremao u Beogradu, hrvatski nacionalizam u Zagrebu, albanski nacionalizam je nacionalizam koji ne dolazi iz Tirane, već sa periferija ili iz dijaspore.

Kada su se u prvim danima krize ministri inostranih poslova dveju zemalja Milo i Kerim susreli u albanskom gradu Peshkopia, bilo je teško razaznati razlike između Tirane i Skoplja.

''Albanija je dala punu podršku makedonskoj Vladi da preduzme mere u Tanuševcu i drugim mestima gde ekstremisti provociraju incidente. Poruka je da ništa neće štetiti odnosima između Albanije i Makedonije, pa ni ekstemisti'', rekao je Kerim.

Ali, premeštanjem krize u Tetovo i zaoštravanje oružanog konflikta, albanski stav je postao rezervisaniji. Dok Skoplje vidi rešenje u oružju, Tirana rešenje vidi u dijalogu.

Ne zapažaju se značajne promene u stavovima Vlade i opozicije u odnosu na makedonsku krizu. Ministar inostranih poslova Milo je izjavio da je ''Albanija mišljenja da se nasleđeni problemi iz prošlosti ne mogu rešiti oružjem, već samo konstruktivnim dijalogom među stranama''.

S druge strane, bivši predsednik Berisha, koji je zatražio angažovanje NATO u rešavanju konflikta je rekao da ''želi da podseti gospodina Trajkovskog da su Albanci glasali za njegovu i vlast gospodina Georgijevskog koji vlada zemljom zajedno sa Albancima''.

Za razliku od krize na Kosovu, kada je albanska teritorija postala pozadinom za UCK i kada je svojevrsni Ho Shi Min trail za transport oružja postojao na granici Albanije sa Kosovom, nema nijednog podatka da se to aktuelno dešava u slučaju makedonske krize. Dok su lideri Oslobodilačke vojske Kosova dolazili u Tiranu da se susretnu sa premijerom zemlje ili generalima NATO, lideri albanske gerile u Makedoniji su potpuno nepoznati u albanskom glavnom gradu.

Sigurno predsednik Trajkovski pamti da je novembra prošle godine bio primoran da telefonira redom predsedniku, premijeru, pa čak i rukovodiocima opozicionih partija u Tirani, kako bi od njih zatražio da utiču na albanske poslanike u makedonskom parlamentu kako bi podržali kabinet Georgijevskog kojem je pretio pad nakon odlaska Turpukovskog. Ali, ako Albanija ima ograničenog uticaja na političke lidere Albanaca u Makedoniji (socijalisti na vlasti imaju dobre veze sa Xhaferijem i ADP, demokrate u opoziciji sa Imarijem i PPD), ne može se govoriti o nekom njenom uticaju na gerilce.

U stvari, sve strane u Tirani se pribojavaju onoga što bi se moglo nazvati satanizacijom Albanaca, tačnije nepopravljivoj šteti imidža Albanaca i posebno neprijateljstvima prema Zapadu. Postoji strah da su oružane akcije albanskih gerilaca bile kontraproduktivne i da mogu posebno da štete budućnosti Kosova. Ali, s druge strane, štampa sve češće podvlači da su gerilci postigli prvi uspeh: Poslužili su kao katalizator za privlačenje pažnje međunarodne zajednice na potrebu poboljšanja statusa Albanaca u Makedoniji.

Aktuelno, Tirana ima malo mogućnosti da utiče na događaje. U stvari, ona je počela da broji prve izbeglice koje ipak ne traže više od transporta iz Qafa e Thanes za Morinu, tranzitni put dug 300 kilometara prema Kosovu. Strah od esklacije konflikta, što bi moglo da dovede do velikog talasa izbeglica, sve je više prisutan u Albaniji.

Test Makedonije je bio više nego dovoljan da bi se videla reakcija ostalih balkanskih suseda. Početkom makedonske krize, susedi su - izgleda kao magijom, ostavili za sobom međusobne nesporazume i pokazali su se spremnim da Makedoniji ponude trupe, oružje, helikoptere itd.

Ponuda bugarskog predsednika Stojanova da pošalje trupe u Makedoniji, zasigurno je nešto više od onoga što nikada nije postojalo: Balkanska solidarnost. U Tirani je zvučalo ili koa slavenska solidarnost ili kao bugarski paternalizam. Bez obzira na to što je bugarska socijalistička Vlada pokazala da ne podržava predlog čelnika države za slanje trupa, nejasno je šta je sadržavao vojni sporazum Georgijevski - Kostov od 7. marta. Albanski predsednik Meidani je odbio da dočeka bugarskog ministra odbrane u vreme njegove posete Tirani, jasan signal da Tirana ne gleda blagonaklono na uvlačenje nosa suseda u makedonsku krizu.

Takođe, ponuda Grčke da da Skoplju tri helikoptera je sa zabrinutošću primljeno u Tirani. Atina je zatražila da se helikopteri transportuju preko albanskog vazdušnog prostora, kako izgleda da bi se izmerio puls ovdašnjih zvaničnika. Nakon odsečnog odbijanja Tirane, Grci su izgleda odustali od afere sa helikopterima i bila je Ukrajina ta koja je poslala tri ili četiri helikoptera u pravcu Skoplja.

Tokom makedonske krize, albanski ministar inostranih poslova Milo i onaj srpski Svilanović, po prvi pit su se sreli u Beču. Nakon susreta je objavljena samo deklaracija sa uopštenim terminima u kojoj se govorilo o ''mirnom rešenju konflikta u Makedoniji'' i ''da se pozdravlja primirje u Preševskoj dolini''. Albanija i Jugoslavija tek što su iznova uspostavile diplomatske odnose. Tirana je sa sumnjom gledala na Sporazum o priznavanju granice između Makedonije i Jugoslavije i nisu bili malobrojni glasovi koji su taj Sporazum posmatrali kao još jedan elemenat više za zategnutost.

Makedonski test izgleda da je bio gorak za Albance. Kako je pisao poslednjih dana dnevnik Shekulli, ''umesto modela za sutrašnji Balkan, Makedonija dokazuje da je jabuka razdora za današnji Balkan''.

AIM Tirana, Remzi LANI