Nema podrške na reč

Muke srpske Vlade

Privredjivanje u Srbiji je i dalje na nizbrdici, a od Vlade se traži da donese mere koje bi taj proces zaustavile. Ona je, medjutim, nemoćna, jer još nije postigla konzensus u zemlji za stezanje kaiša, niti obezbedila stranu financijsku podršku.

AIM, Beograd, 25. 3. 2001.

Ubedjivanje je postalo glavna preokupacija premijera Vlade Zorana Djindjića, koji je poslednjih dana zaokupljen uveravanjem domaće javnosti da se bez sveopšteg konzesusa svih društvenih struktura ne može da sprovede najavljena reforma i ukazivanjem američkoj administraciji i zakonodavnoj vlasti, da nova vlast nije u mogućnosti da ispoštuje rokove koji su joj postavljeni u pogledu saradnje sa Haškim tribunalom, amnestiji albanskih političkih zatvorenika, te prekida pružanja pomoći vojsci Republike Srpske. Iako ulaže sve svoje sposobnosti srpski premijer nije siguran da će njegovi napori da daju očekivane ishode, a od njih, u dobroj meri zavisi opstanak, kako njegove vlade, tako i sudbina pobedničke koalicije.

Zato u velikom delu domaće javnosti postoji nerazumevanje prema komociji s kojom se nova vlast, posebno ona na federalnom nivou, odnosi prema obavezama koje su joj postavili spoljni faktori. U tom pogledu mnogi su skloni da joj pripišu osobine prethodnog režima, koji takodje nije imao sluha za zahteve sa strane, s obrazloženjem da na taj način brani nezavisnost države, da bi zaoštravanjem prilika, izazvanim zatvranjem očiju pred njima, kasnije bio prinudjen da pravi još veće ustupke.

Nova vlast se našla pred obavezom da sprovede opšte društvenu i privrednu reformu kako bi prekinula sve veze s prošlošću i u tom pogledu traži podršku u zemlji. Svesna da, za ostvarenje postavljenih ciljeva, nije dovoljno samo stezanje kaiša svojih gradjana njeni pogledi okrenuti su i prema medjunarodnim financijskim institucijama i državama koje u njima imaju najveći uticaj. Razumevanje domaćih činilaca je neizvesno zbog izuzetno teških ekonomsko-financijskih prilika u zemlji, a stav spoljnih faktora zavisi od spremnosti da se ispune postavljenih zahtevi.

I pored toga što izmedju nove demokratske vlasti u Srbiji i najuticajnih država sveta postoji istovetna želja, koja se zove raskid s Miloševićevim režimom, dijalog izmedju njih je prilično otežan, najviše zbog redosleda poteza koje treba povući. Dok srpske vlasti daju prednost ekonomskim pitanjima i za njihovo rešavanje traže neophodnu stranu pomoć, svesne da, u protivnom dobijeno poverenje može da bude dovedeno u pitanje, dotle oni koji trebaju da daju sredstva hoće prvo da vide raskid s prošlošću, pa tek onda da nastave s pružanjem podrške.

I dok je klatno ni tamo ni ovamo, stanovništvo se, u sve oštrijoj formi susreće s cenom koju treba da plati. Privredna delatnost u prvom tromesečju pokazuje daljnje znakove gubljenje daha, jer je proizvodnja ispod proseka u poslednje dve-tri godine. U isto vreme inflacija ispoljava znakove zabrinjavajućeg rasta. U prva tri meseca prešla je kritičnu granicu od 10 procenata, jer je taj okvir utvrdjen za celu ovu godinu.

U nameri da se prikažu i neki povoljni rezultati navodi se povećanje deviznih rezervi. Nažalost one nisu ostvarene povećanjem izvoza, već otkupom deviza od stanovništva, koje je, da bi podmirilo narasle troškove života moralo da počne s prodajom deviznih zaliha. U zvaničnim menjačnicama je otkupljeno blizu pola miliona DEM, ali je taj iznos znatno veći, jer je deo deviza otišao u sive kanale nad kojima financijske institucije nemaju uvida. Osetna poskupljenja do kojih je došlo zbog neizbežnog uspostavljanja cenovnog pariteta izmedju pojedinih roba, ali i zbog njihove male ponude, podmiruju se financijskim icrpljivanjem gradjana, jer je februarski izvoz bio za 38 procenata niži od trogodišnjeg proseka.

Ovakav razvoj dogadjaja izavao je seriju štrajkova, a to pokazuje, da u postojećim uslovima nova vlast teško da može da računa na sprovodjenje sveobuhvatne reforme bez osetnih društvenih potresa, čije se posledice, u ovom trenutku, ne mogu da sagledaju do kraja. Mnogi smatraju da se današnja vlast više održava zbog straha od povratka prethodnog režima, čije strahote stanovništvo još nije zaboravilo, nego nekim svojim lucidnim potezima, a pogotovo ne rezultatima, kojih još nema.

Budžet Srbije, kao ključni dokument koji pokazuje prilike u ekonomiji, najavljuje izuzetno tešku godinu za gradjane, ne samo zbog proširene poreske mreže od koje su se više uplašile male nego velike "ribe", već i saznanjem da u njemu nedostaje milijardu DEM za pokrivanje troškova koji iznose 4,3 milijarde DEM. Vlada je računala da će deo buždeta namenjen za pokrivanje socijalnih potreba da namiri od spoljnih donacija, ali njihov dotok polako presušuje. Sada se nade polažu u dodatne prihode do kojih treba da se dodje uvodjenjem poreza na ekstra profite onima koji su, uz naklonost prethodnog režima, došli do enormnog bogastva. I ovaj izvor je pod velikim znakom pitanja.

U javnosti je rasprostranjeno neraspoloženje prema nameri vlasti da se bogatašima ostavi deo priveligovano stečene imovine. Onaj koji je "preko noći" došao do 10 miliona DEM može da bude zadovoljan ako mu se ostavi milion. S tolikim bogastvom oni u predstojeću privatizaciju, koja će predstavljati ogromnu preraspodelu imovine kreću sa značajno povoljnije startne pozicije, koja im omogućava da uvećaju svoje bogastvo.

S tako predvidjenom startnom pozicijom u proces privatizacije Vlada gubi na uverljivosti kada tvrdi da je predloženi budžet pravičan, isto kao što postoji neizvesnost da će spoljni faktor da uvaži obrazloženje kako prekid s prethodnim režimom ne može da se obavi brže i efikasnije. I dok domaći privrednici za novi budžet tvrde da predstavlja stari sadržaj u novom pakovanju, jer bitnije ne rasterećuje privredu, tako i inostrani činioci traže rezultate, a ne obećanja. Izostanak blagovremeno ispoljene kooperativnosti samo usporava ostvarenje prioritetnih ciljeva, pre svega brzi ekonomski oporavak zemlje. Strpljenje gube, kako gradjani Srbije, tako i oni u u inostranstvu od čije pomoći zavisi hoće li se Srbija maknuti bar malo iz sirotinjskog brloga, koji joj je u nasledje ostavio decenisjki Miloševićev režim.

Ratomir Petković (AIM)