Bitka za upražnjena mesta

Kadrovska politika

AIM, Beograd. 23. 3. 2001

Politika ili struka. Na to pitanje se najčešće stvari svedu, kada se pomene kadrovska politika nove vlasti u Srbiji, koja sve više počinje mnogima da smeta. Ako je javnost još imala razumevanja za to što se klinički psiholog bavi telekomunikacijama, lekar odbranom ili matematičar saobraćajem, ako je bila uzdržana kod preraspodele funkcija u republičkoj vladi, ili odlaska nekih istaknutih opozicionih lidera na mesta ambasadora u svetu, kako vreme promiče sve je manje tolerantana što se u kadrovskoj politici ništa bitnije ne menja. Šta više, postaje sve očitije ponavljanje grešaka predhodnog režima u kome je pripadnost političkoj partiji bila odlučujuća. Sada je tome samo pridodat još i kriterij nagradjivanje za višegodišnje opoziciono delovanje. Ako uz to ide i stručnost,odlično.

"Sigurno da postoji opasnost da se bivša opozicija ukotvi u uske partijske interese i da vlast shvate kao instrument dominacije.Vlast je jedna mogućnost, šansa da učestvujete u javnom životu i od ljudi koji su u institucijama vlasti, zavisi kuda će da krenu i koju će opciju prihvatiti. Nikome ne bih dao tapiju unapred, pa čak ni dojučerašnjoj opoziciji, jer tu ima različitih političkih opcija", kaže dr Trivo Inđić, sociolog. Potpredsednik Demokratskog centra Desimir Tošić na čitav problem gleda slično: "Partija na vlasti se kod nas već decenijama doživljava kao organizacija za unapređenje lične egzistencije, pa i u sadašnjoj vlasti ima gramzivosti za položaje. Neki se svake nedelje prosto nude za razna mesta. Ako jedna ponuda nije prihvaćena, kandiduju se za drugu. Pogotovo su rukovodeća mesta mnogima postala opsesija".

Savetnik srpskog premijera Branko Dragaš smatra da "oni koji su, igrom slučaja, uzjahali oktobarski talas narodnog nezadovoljstva, sebe danas smatraju prvoborcima i halapljivo grabe upražnjenu vlast, ne shvatajući da nisu tu dospeli zbog svojih ličnih kvaliteta ili sposobnosti, već zbog tektonskog poremećaja koji se dogodio. Svoju malu, često i beznačajnu, ulogu u svenarodnoj pobuni ne treba zato da ističu suviše i smatraju da im po nekom pravu pripada kao nagrada ambasadorsko, direktorsko ili neko drugo rukovodeće mesto? Da bismo izašli iz katastrofe u kojoj se nalazimo, da bi smo zaradili u oštroj konkurenciji drugih država, trebaju nam pravi igrači. Partijski monopoli ne mogu napraviti menadžere za to tržište. Partije samo izbacuju prvoborce".

Ovdašnji tek ustoličeni političari, na sve češće primedbe javnosti na kadrovsku politiku odgovaraju da se politika ne može odvojiti od struke i da problemi jedino nastaju ako se polirička pripadnost koristi za zloupotrebu položaja. Priznaju da sva kadrovska rešenja nisu najbolja, ali da u novoj vlasti nema pomenutih zolupotreba niti izvlačenja ličnog i partijskog profita.

To mišljenje ne deli ovdašnja javnost, pogotovu u unutrašnjosti Srbije, gde su borbe za rukovodeća mesta mnogo transparentnije nego u prestonici.U želji da smene ljude starog režima sa svih rukovodećih mesta, koalicini partneri unutar DOS, dokazujući koja je od partija jača, postavljaju rudarskog inženjera na mesto direktora Centra za kulturu, trgovca na mesta direktora lokalnog glasila, spikerku na mesto direktora tv stanice samo zato što "to mesto njima pripada".Te grabeži nema kada je reč o vrućim mestima u privredi.

Postavljanje sudija i tužioca opštinskih i okružnih sudova prava je mora, jer u manjim sredinama nije lako pronaći dobre kadrove a još pripadnike partija na vlasti. Naročito je to teško u onim sredinama gde su do skora vladali socijalisti a opozicija je bila slaba. Tu do punog izražaja dolaze "prevrtači".Oni koji su do juče stajali uz SPS ili JUL, a sada bi lako mogli da se preorijentišu na stranu neke od partija DOS kako bi sačuvali stečene funkcije. Nekima u DOS to smeta, drugima ne. Za sada su jedino demokratska stranaka i gradjanski savez ograničili prijem bivših članova SPS i JUL u sovje redove.

Ništa lakša situacija nije ni u mnogim domovima zdravlja ili školama, gde rukovodeći kadar postavlja republička uprava, ali gde se, iako po zakonu nije nadležan da predlaže ili bira direktora, formalno pojavljuju sidnikati, iza kojih najčešće stoje pojedine političke partije kao glavni kadrovici, organizujući štrajkove ukoliko njihovo rešenje ne dobije zeleno svetlo. Obično se tada javnost polariše: na one koji postavljanje rukovodilaca državnih ustanova bez izjašnjavanja zaposlenih, i uvažavanja onoga što oni izglasaju ocenjuju nedemokratskim činom i, kako kaže, "već viđenim ".Drugi pak,smatraju da se iza navodnog zalaganja za demokratičnost kriju i samoupravne navike, koje su, pak, nešto "već davno viđeno".

Ovome svakako doprinosi činjenica da se barem za sada u našoj zemlji ne razmišlja o mogućnosti donošenja zakona o lustraciji kojim bi se regulisalo profesionalno pročišćavanje svih javnih funkcija. Ispitalo, da li su dosadašnji nosioci javnih i profesionalnih funkcija časno i profesionalno obavljali svoju dužnost ili ne. Profesor prava i poslanik u Skupštini Srbije Dragor Hiber podseća da su u Češkoj sve sudije bile podvrgnute reizboru i samo je oko 40 odsto njih prošlo taj pretres a u Istočnoj Nemačkoj je na univerzitetu došlo do pročišćavanja i samo je jedna trećina profesora zadovoljila kriterijume.

Sudija Zoran Ivošević smatra da u ritualu čišćenja nove države od grešnika ranijeg režima ne mogu biti paušalno "očišćeni" svi koji su upražnjavali, podržavali ili simpatisali raniju političku opciju, već samo oni koji su, svojim činjenjem ili nečinjenjem, uzrokovali nastanak osnova odgovornosti ". I tu, kaže, vlada lična, a ne kolektivna odgovornost: " Lustracija nije samo složen nego i suptilan poduhvat, koji zahteva vreme i strpljenje. U zemljama tranzicije još traje. Poljska, na primer, ima čitavu mrežu komisija za ispitivanje grehova prošlosti. Čak je i jedan Leh Valensa bio podvrgnut ritualu lustracije. Ustanovljeno je da je pripadao mehanizmu državne bezbednosti ranijeg režima, ali da nikom nije naneo nikakvo zlo. I ostao je čitav."

Dragan Veselinov, ministar poljprivrede u Vladi Srbije i profesor univerziteta na optužbe odgovara ovako: "Lako je reći zašto ne uzmete nestranačke ličnosti. Mnoga mesta su nudjena takvima ali malo njih hoće da se prihvati neke funkcije jer ne žele da se angažuju u politici".on procenjuje da je u pitanju kukavičluk, "jer sada je vreme u kome je znanje svakog pojedinca itekako potrebno, a svako ko misli da može da radi bilo koji posao bez kontrole politike grdno se vara" ...

Najčešće se sve u praksi za sada svede na rečenicu "nećemo polit-upravnike, nećemo na rukovodećim mestima nekompetentne ličnosti, nećemo iste ljude na više funkcija". Da toga ne bi bilo na scenu bi morao da stupi još jedan kriterij kadrovske politike -lična odgovornost, lični moral ljudi koji prihvataju ponudjene funkcije bez obzira na školske kvalifikacije,iskustvo, znanje, organizacione sposobnosti. Javnost do sada nije imala prilike, osim u slučaju novinara Miroslava Filipovića kome je nudjeno mesto u Vladi Srbije u sektoru informisanja, da čuje da je neko odbio ponudjenu funkciju. Da je rekao ne, jer misli da nije dorastao onome što njegova partija od njega na tom mestu očekuje, ili što se to što njegova partija od njega očekuje, kosi sa njegovim ličnim integritetom. Kada srpski političari nauče da kažu bar tri ključne rečenice, "ne znam", "ne mogu" i "pogrešio sam", kada u svojim glavama iskorene misao da im neka funkcija daje pravo na svemoć i da mogu da ovladaju svime, kažu analitičari političkog markentiga, onda će doći do stvarnih promena. Kada se to dogodi, onda će kao i svuda u svetu postojati i kod nas dve vrste ljudi koji se bave politikom. Profesionalci, koji se ponašaju shodno pravilima struke, kao nevidljivi ljudi državnog aparata čiji je imidž da budu neprepoznatljivi, i javni političari koji izlaze na tržište, kao menadžeri političkih ideja i često manekeni izloženi očima javnosti koji moraju da zadovolje njenu radoznalost. Iza tih fasada moraće da stoje moralno čisti političari, nepotkupljivi i bez sklonosti ka korupciji i kriminalu a tada neće biti više bitno pitati se- politika ili stručnost. Dotle, dok još ceo glomazni mehanizam kadrovskih promena očito i dalje deluje po ustaljenom automatizmu bez obzira na političke posledice nezadovoljstva izgubljenog poverenja, koji se neminovno javljaju kod građanstva, kontrola funkcija države i samokontrola u lustraciji, prva su velika iskušenja nove vlasti.

Tatjana Stanković (AIM)