NATO uzeo, NATO vraća

Jug Srbije

Ako se početak povratka jugoslovenskih i srpskih snaga u kopnenu zonu bezbednosti i ne može smatrati spektakularnim vojnim uspehom, reč je o politički važnom – pod Miloševićem nezamislivom – koraku: o vraćanju poverenja izmedju NATO i SRJ

AIM, Beograd, 17. 3. 2001.

Suočen sa širenjem akcija naoružanih Albanaca sa juga Srbije u Makedoniju, NATO je odlučio: jugoslovenskim i srpskim snagama bezbednosti dopušta se povratak u zasad sasvim mali deo kopnene zone bezbednosti koja se proteže sa srpske strane administrativne granice Srbije i Kosova. Ta pet kilometara široka zona uspostavljena je Kumanovskim sporazumom kojim je u junu 1999. okončano NATO bombardovanje u cilju razdvajanja jugoslovenskih i snaga Alijanse, i u njoj je bilo dozvoljeno patroliranje samo lako naoržanim policajcima.

Gledano iz vojnog ugla, sporazum potpisan 12. marta o ulasku novoformiranih Združenih vojnih (rasporedjenih na granici) i policijskih (angažovanih u naseljenim mestima) snaga nije spektakularan. Prvo, zasad im je dozvoljeno da se rasporede duž pet kilometara granice Srbije i Makedonije (tzv. sektor C – istok), a kopnena zona bezbednosti dugačka je nešto manje od 400 kilometara. Drugo, NATO odluku nije doneo da bi se zaštitila teritorija Srbije od napada esktremnih Albanaca organizovanih u Oslobodilačku vojsku Preševa, Bujanovica i Medvedje, nego da bi se sprečio ulazak tih jedinica u Makedoniju, odnosno presekle njihove linije snabdevanja. Ulazak jugoslovenske vojske i srpske policije dopušten je prevashodno zato da se na tim poslovima ne bi morale angažovati jedinice Kfor i - ne daj Bože - pretrpele neku žrtvu. Uz to, jugoslovenske vlasti – oličene u dr Nebojši Čoviću, predsedniku Koordinacionog tela vlada Srbije i SRJ za oblast Preševa, Bujanovca i Medvedje – morale su da pristanu na niz uslova, ograničenja i kontrola.

Nisu dopuštena oklopna vozila, višecevni raketni bacači, protivtenkovsko naoružanje, helikopteri i mine, nema ulaska u naseljena mesta. Prema izjavi Karla Kabidjoza, glavnokomandujućeg snaga Kfor, jugoslovenske snage naoružane su "najslabije moguće"- a pri tome se nalaze u okruženju naoružanih albanskih jedinica.

Kao "potez dobre volje" i "posebnu meru uspostavljanja poverenja", VJ je sa položaja oko Bujanovca dislocirala tenkove i tešku artiljeriju na mirnodopske lokacije. Ulazak trupa su iz helikoptera nadgledali pripadnici Kfor (za nadgledanje su bile zadužene britanske jedinice; "nema problema u saradnju sa VJ", izjavio je novinarima jedan britanski kapetan), zatim posmatrači EU, vojni ataše američke ambasade u Beogradu... Šta jeste dozvoljeno? Združene snage vojske i policije mogu na napade da odgovaraju minobacačima, odnosno da intervenišu protiv terorista u saradnji sa komandom Kfor i uz podršku artiljerije iz pozadine. Predstavnici NATO su saopštili da će jugoslovenski vojnici komande primati iz Beograda, ali da će biti pod prismotrom timova Zapadne vojne alijanse i EU.

Medjutim, pošto je ulazak jugoslovenskih snaga na taj komadić sopstvene teritorije prošao bez ikakvih problema, u sedištu NATO u Briselu najavljen je skori povratak jugoslovenskih snaga i u druge delove kopnene zone bezbednosti - verovatno posle početka pregovora o političkom rešenju krize, mada jedno nije uslovljeno drugim. Združene snage vojske i policije ući će, najverovatnije do 20. marta, u Sektor C- zapad, na granici sa Albanijom, a zatim i u ceo sektor A, od albanske granice do Medvedje. Medjutim, sektor B – za Srbiju najvažniji – stići će na red tek na kraju. Reč je o delu zone izmedju Preševa i Bujanovca, gde je najveća koncentracija albanskih ekstremista.

Iako se sporazum o prekidu vatre na jugu Srbije, potpisan kad i sporazum o ulasku vojske i policije u zonu, zasad poštuje – malo ko veruje da će takvo stanje dugo potrajati. Već i prvi korak "faznog i uslovljenog " povratka jedinica VJ u kopnenu zonu bezbednosti izaziva nepodeljeni otpor predstavnika Albanaca na jugu Srbije, na Kosovu i u Tirani. Bivši lider rasformirane OVK Hašim Tači upozorio je da se "svako približavanje jugoslovenskih jedinica granicama Kosova negativno ocenjuje".

Ako se i ne može smatrati nekim posebnim vojnim uspehom, početak vraćanja jugoslovenskih i srpskih snaga u Zonu je politički vrlo značajan za nove vlasti u Beogradu. Ono znači nešto što je pod Slobodanom Miloševićem bilo sasvim nezamislivo: povratak poverenja izmedju NATO i snaga bezbednosti SRJ. Sporazumu je prethodila i nepodeljena podrška koju je mirovni plan Nebojše Čovića dobio u od strane Vašingtona, Evropske unije i zapadne Alijanse. Najavljeno je otvaranje Birao NATO u Beogradu, važni zapadni faktori od američkog državnog sekretara Kolina Pauela preko Havijera Soilana naniže puni su reč hvale za "uzdržanost" i "strpljenje" SRJ, uprkos provokacijama s kojima su suočeni.

Ekstremni Albanci su, s druge strane, suočeni sa izjavama ovog tipa : "Nismo došli na Kosovo da bi albanskim ekstremistima pružili bezbedno utočište i da bi oni vojnom silom mogli da promovišu ekstremne stavove" (specijalni američki izaslanik za Balkan Džejms Perdju); "albanski pobunjenici moraju nestati" iz kopnene zone bezbednosti na jugu Srbije (Alber Roan, generalni sekretar austrijskog Ministarstva spoljnih poslova); medjunarodna zajednica treba "već jednom konačno" da odluči da interveniše protiv albanskih ekstremista (Jirži Dinstbir, specijalni izaslanik UN za ljudska prava).

Priča o jugu Srbije, medjutim, ni izdaleka nije završena. Za nekoliko dana trebalo bi da počnu pregovori o mirnom rešenju krize na tom području, a još ni u naznakama nema saglasnosti srpske i albanske strane o mestu održavanja pregovora ( Albanci bi da ih "izmeste" iz Srbije, Beograd neće ni da čuje), ni o sastavu pregovaračkih timova (Albanci hoće da njihovu delegaciju predvode komandanti Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medvedje, Beograd kaže da neće da pregovara s teroristima – a da, osim toga, ni njihovi komandanti neće pregovarati). Politički ciljevi su dijametralno suprotni: Albanci žele da i pomenute tri opštine na jugu Srbije, gde živi oko 70 hiljada njihovih sunarodnika, oružanim akcijama izdvoje iz Srbije, vlasti u Beogradu hoće da smire to područje i neće ni da čuju ni za kakav specijalni status. Tek treba da se dobije odgovor na najvažnije pitanje: šta tačno hoće SAD i Evropa, odnosno NATO? Specijalni izaslanik generalnog sekretara NATO Piter Fejt odigrao je ključnu ulogu u sklapanju primirja i sporazuma o ulasku jugoslvoenskih snaga u zonu bezbednosti. Njegova uloga u predstojećim pregovrima o mirnom rešenju krize može biti samo još veća. Ako i jeste činjenica da je u NATO znatno splaslo oduševljenje svojim ratnim saveznicima iz vremena bombardovanja SRJ, to još ne znači da će sad promeniti strane – a u konfliktu o kakvom je reč je nemoguće ostati neutralan.

Zasad su se opredelili da – daju pare. Američka organizacija USAID obezbedilan je skoro 700 hiljada dolara za najpraktičnije namene: u Preševu će biti sprovedene cevi i pumpe za lokalne bunare, za kanalizacione projekte, za promenu stolarije u osnovnim školma, u Bujanovcu za asfaltiranje, ulično osvetljenje, transformatore Teško je, medjutim, zamisliti da će se samo tako obezbediti mir.

Roksanda Ninčić (AIM)