Puno zabrinutih za naftu

Posle Uredbe o kontroli uvoza nafte u Srbiju

Uredba Vlade Srbije o uspostavljanju državne kontrole nad uvozom nafte produbio je neslaganja izmedju legalista i ragmatičara, ali i izazvao burnu reakciju vlasnika privatnih benzinskih pumpi, koji su zatražili ostavku premijera Zorana Djindjić.

AIM, Beograd, 15. 3. 2001.

Uredba Vlade Srbije da se uvoz nafte može da obavlja jedino naftovodom zapretila je da ova lako zapaljiva sirovina izazove "požare" na više koloseka. Prvo je predsednik Skupštine Srbije Dragan Maršćinanin (DSS) zatražio od republičke Vlade da preispita svoju odluku za koju smatra da je suprotna Ustavu, koji zabranjuje stvaranje monopola u privrednnoj delatnosti. Premijer Zoran Djindjić glatko je odbio ovaj predlog, ali je u javnosti ostao utisak da je, inače, pritajeni sukob na liniji izmedju legalista, s jedne, i pragmatičara, s druge strane, produbio jaz izmedju glavnih koalicionih partnera u DOS-ovoj vlasti.

Pozivanje na ustavnost, koliko god je takav korak umesan, postaje istovremeno i deplasiran kada je poznato da se Srbija nezvanično nalazi u vanrednom stanju i da, zbog toga, mora da se brani svim sredstvima, te da nije uvek u prilici da se strogo pridržava ustavnog teksta, kome takodje osporavaju ustavnost. Srbija, naime, funkcioniše u federaciji sa Crnom Gorom, koja je, pored ostalog, uvela i drugačiju carinsku politiku, čime je privredna delatnost u Srbiji devodena u nezavidan položaj. Mehanizam carinske zaštite nije isti na svim graničnim prelazima. Zbog porozne propustljivosti crnogorske carine roba u Srbiju pretežno ulazi iz te republike, pa je nova vlast morala da uvede posebnu carinsku službu izmedju Srbije i Crne Gore.

Dodatnu zapaljivu dimenziju celoj stvari dali su vlasnici privatnih benzinskih pumpi, koji su u Vladinoj odluci videli opasnost za ugrožavanje svog dosadašnjeg posla. Predsednik srpskog parlamenta dao im je priliku da svoje nezadovoljstvo zamotaju u ustavnu oblandu i ohrabrio ih da, bez dlake na jeziku, zatraže ostavku premijera Vlade Srbije. Ove dve reakcije su pokazale da nafta može svoje lako zapaljivo svojstvo da prenese na politički teren, pa čak i više od toga, jer je Djindjićev kabinet dirnuo u jedan od najunosnijih poslova, i, oko kojeg postoje otvorene sumnje da se obavlja pod nelegalnim okolnostima. Vlada Srbije odlučila se na ovaj korak iz više razloga. Namera joj je da nad uvozom nafte uspostavi sopstvenu kontrolu i tako prekine švercerske kanale, a efikasnom naplatom akciza i poreza značajno pomogne republički budžet, koji nema dovoljno sredstava da podmiri potrebe prema obrazovanju, zdravstvu, socijalnim potrebama i za druge namene. Procena je da bi se efikasnom kontrolom uvoza nafte i naplatom poreza i akciza prihodi republičkog budžeta uveća-li za blizu 20 procenata. Prema dosadašnjim projekcijama ovogodišnji republički bužet trebao bi da iznosi oko 130 milijardi dinara.

Uredba je trebalo da posluži kao rešenje kojim se jednim potezom postižu višestruki efekti. Iskrsla je, medjutim, nevolja što se tom dokumnetu pripisuje neustavnost, jer uvodi monopolizam u ovoj oblasti, a tekstovi republičkog i saveznog ustava, nemaju sluha za monopolističko ponadjanje.

I dok republički ministar za ekonomiju i finansije Božidar Djelić tvrdi da Uredba ne uskraćuje pravo na slobodan uvoz, ali uvodi red na inače nesredjenom domaćem naftnom tržištu, ovaj dokument Vlade Srbije izazvao je polemiku koja prevazilazi okvire ustavnog spora o kojem tek treba da se izjasne ustavni sudovi.

U prethodnom režimu uvoz nafte obavljao se bez potrebne kontrole nadležnih državnih službi tako da je prodaja i preprodaja išla dobrim delom posebnim kanalima. Upućeni tvrde da su poslovi s naftom bili toliko unosni da su izazivali česte obračune za prevlast u ovoj oblasti zbog čega su se gubile glave. Čak se i ubistvo visokog funkcionera JUL-a Zorana Todorovića vezuje za poslovanje s naftom.

Naftni poslovi spominju se i kao jedan od izvora rasprostranjene korupcionaške mreže na čijem iskorenjivanju radi posebni tim Vlade Srbije na čijem čelu se nalazi njen podpredsednik Vuk Obradović. Vlasnici privatnih benzinskih pumpi "peru ruke" od učešća u nedozvoljenim poslovima, tvrdeći da su dali veliki doprinos u snabdevanju Srbije benzinom u vreme sankcija, kada je legalan uvoz nafte i njenih derivata bio zabranjen. Spašavanje države od posledica koje bi nastale zbog nedostatka nafte privatnici smatraju svojim velikim doprinosom, pa najnoviju Uredba doživljavaju kao nekorektan potez prema njima koji su državi činili velike usluge i tako dokazivali svoju privrženost.

Uslovi pod kojima se nafta uvozila za vreme prethodnog režima ne odgovaraju novoj vlasti, koja je u svojoj predizbornoj kampanji obećala javnosti uvodjenje reda u svim oblastima društvenog života i na osnovu toga dobila ogromno poverenje biračkog tela. Podsećanje vlasnika privatnih pumpi za ranije zasluge ne dopiru do ušiju nove vlasti niti izaziva razumevanje u javnosti kojoj njihovo bogatstvo izaziva sumnju da je stečeno na legalan način. Čak i ako je tačna njihova tvrdnja da oni nemaju veze s nedozvoljenim poslovima u ovoj oblasti, njihova imovina pokazuje da, pomažući državi, nisu propustili priliku ni sebi da pomognu.

Ministar finansija Božidar Djelić u svojim javnim nastupima navodi brojne primere koji bacaju senku na poslove s naftom i izazivaju sumnje da je tu baš sve u redu. Prema njegovim rečima uvoz cisternama, kao i neefikasna carinska služba omogućavali su da najmanje jedna trećina uvezene nafte izbegne oporezivanje i plaćanje akciza. Zbog toga je budžet bio osetno zakinut. Prošlogodišnji budžetski deficit prelazi 13 milijardi dinara.

Uredba o nafti prevazilazi, po svom značaju, raspravu koliko je njen sadržaj u skladu s ustavima Srbije i Jugoslavije, jer je otvorila niz drugih "vrućih" pitanja koja traže odgovore od nove vlasti. Sporenje na liniji izmedju legalizma i pragmatizma shvaća se kao zamajavanje javnosti sve dok se ne uvede efikasno funkcionisanje države.

Ratomir Petković (AIM)