Čelna mesta u najtežim resorima

Žene i vlast

AIM, Beograd, 11. 3. 2001

Posle saveznih, lokalnih i konačno republičkih izbora održanih prošle godine, žene u Srbiji nisu bile zadovoljne krajnjim rezultatom. Smatrale su da ih je malo u medju parlamentarcima i u vladama sobzirom na to da čine 52 odsto biračkog tela. U saveznoj vladi ni jedan resor ne vodi žena, a na prste se mogu izbrojati i u saveznom parlamentu. Situaciju kao da su želeli da poprave time što su pomoćnici dvojice ministara žene i što je prvi put u istoriji našeg naroda, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova dama.

Nešto bolja situacija je u republičkoj skupštini gde od 250 poslanika ima 27 žena - 24 iz DOS, zahvaljujući i tome što su im, poštujući zahtev Ženske mreže da se obezbedi mesto za 30 odsto žena u parlamentu Srbije, neki lideri DOS, poput Vuka Obradovića i Žarka Koraća, ustupili svoje mandate- jedna je iz SPS i dve iz SRS. Ako je izbor žena na dva od pet podpredsedničkih mesta u srpskom parlamentu (Gordane Čomić i Nataše Mičić) i rezultat odijuma javnosti povodom broja žena u novoizabranoj vlasti, to se sigurno ne može reći i za samo dva ministarska mesta u Vladi Srbije koja su dobile Gordana Matković, resor socijalne politike i Marija Rašeta-Vukosavljević telekomunikacije. Reč je o izuzetno osetljivim resorima, u kojima će teško biti ostvarljiv pomak, iz kojih su se muškarci po svoj prilici izmakli, sobzirom na siromaštvo Srbije, korpuciju, i sve ostalo što prati zemlju koja kreće od nule.

Ono što je, medjutim, izostalo prilikom konstituisanja skupština i izbora vlade, obilato je, čini se "nadoknadjeno" dodelom ženama nekih od najvažnijih ali i najosetljivijih funkcija u državi. Tako je Srbija dobila svoju prvu ženu rektora, prvog viceguvernera centralne banke, prvog predsednika Vrhovnog suda i okružnog suda u Beogradu, prvu ženu predsednika opštine u jednoj opštini kakva je Novi Pazar. Na mestu potpredsednika Skupštine grada Niša, takodje je žena, kao i na mestu podpredsednika vojvodjanske skupštine. Narodski rečeno, mnogi vrući kropmpiri stavljeni su u ženske ruke.

Od pet univerziteta, prištinski je ostao za neka druga vremena, na čelo tri su imenovane žene: profesor dr Marija Bogdanović, prva žena rektor u 163 godine dugoj istoriji Beogradskog univerziteta, profesor dr Milena Dragićević-Šešić rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu i profesor dr Fuada Stanković rektor univerzitzeta u Novom Sadu. Iza sve tri sjajne biografije. Od studentskih do profesorskih dana i brojna naučna dela i priznanja. Pred njima kao i njihovim koleginicama, dekanima na na fakultetima za fizičku hemiju, organizacione nauke, poljoprivredu i veterinarsku medicinu na Beogradskom univerzitetu, i od četiri, na tri fakulteta Univerziteta umetnosti (fakultetu dramskih, primenjenih umetnost i likovnih) kao i na Pravnom fakultetu u Nišu i Tehnološkom u Novom Sadu, osim dokazivanja na ličnom planu, još uvek nužnog u našem društvu kada je o ženama reč, stoji i veoma krupan zadatak aktivnog učestvovanja u reformi univerziteta. Drugim rečima da dokazuju da mogu ako ne uspešnije, ono bar isto tako uspešno kao i njihove kolege da istovremeno vidaju rane koje je Univerzitetu naneo “Šešelj-Bojićev zakon” iz jula 1998. godine i, rvajući se sa brojnim materijalnim ograničenjima, prave koncepte modernog visokoškolskog obrazovanja, otvaraju se prema evropskim i svetskim univerzitetima i menjaju u hodu svest studenata ali i profesora kod kojih je duboko uvraženo shvatanje da se sve može uraditi preko veze novcem. Težak zadatak od čije uspešnosti zavisi sudbina mnogih narednih generacija ne samo u sferi obrazovanja nego u društvu uopšte.To što je lako postignuta opšta saglasnost kada je reč o novom Zakonu o univerzitetu o tome da je stanje teško, promene neophodne, a svetska iskustva veoma korisna i nužna, ne znači da će put do dobrog zakona o visokom školstvu i boljeg materijalnog položaja univerziteta i profesora, biti kratak i lak.

Isto kao što je dug put koji će morati da predju predsednik Vrhovnog suda Srbije Leposava Karamarković i njene koleginice izabrane na mesta predsednika Okružnog suda u Beogradu Vida Petrović-Škero ili predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu Gordana Mihailović."Drago mi je što niko od vas nije imao ni jednu konkretnu primedbu na predložene kandidate.To samo pokazuje da smo predložili prave ličnosti, stručne, kompententne i spremne da se uhvate u koštac sa reorganizacijom pravosudja," rekao je posle višesatne, na momente potpuno besprimerne skupštinske rasprave o razrešenju i postavljanju sudija, ministar pravde u Vladi Srbije Vladan Batić. Kakvog posla su se prihvatile u ovoj oblasti predstavnice lepšeg pola, možda najbolje govori detalj da će Drugi okružni sud biti taj gde se utvrdjuje krivica bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića u vezi kuće na Dedinju, i da li samo u vezi toga?! Ne treba zaboraviti ni to da će se pred ovim deliocima pravde vrlo brzo naći mnogi predmeti koji će tražiti osim visokog stepena znanja i veliku dozu profesionalne odlučnosti i lične hrabrosti, jer svakako neće biti lako suditi onima koji su do juče zauzimali ključne funkcije u državi a koristili ih isključivo radi svoje lične koristi. Potpuno svesna da je prihvatila ozbiljnu i odgovornu dužnost, Leposova Karamarković, prva žena na dužnosti predsednika Vrhovnog suda u istoriji srpskog pravosudja, istakla je da je spremna da sve svoje snage iskoristi i pomogne pravosudju da bude bolje, da se zaista sudi zakonito, da se brzo i efikasno ostvari pravda. Privremeno imenovanje dve žene na mesta starešina opštinskih tužilaštva u Beogradu, Ljiljane Bogdanović u drugom i Gordane Čolić u trećem, upotpunjuje trenutnu sliku u pravosudju, a kako uskoro ističe rok za izbor novog republičkog tužioca, kao i okružnih i opštinskih sudova, neće biti nikakvo posebno iznenadjenje ako mediji ponovo budu zabeležili da je ".prvi put u istoriji srpskog tužilaštva izabrana žena".

Kao što su zabeležili, i da je u situaciji kada je još žena predsednik opštine retkost u Srbiji "prvi put u istoriji Sandžaka na čelu jedne opštine žena". Reč je o Vasviji Gusinac, profesoru engleskog jezika, bivšem šefu kabineta dr Sulejmana Ugljanina koja je izabrana za predsednika opštine Novi Pazar. Pošto je vlast osvojila "Lista za Sandžak" a budući da se zemlja otvara prema Evropi i ostalom svetu, neko ko je proteklih godina imao kontakta sa tim svetom, kao što je slučaj sa Vasviijom Gusinac, imao je objektivno velike šanse. Pa ipak, njen izbor je izgleda i za nju samu predstavljao iznenadjenja, sobzirom da dobro zna u kakavoj sredini živi. Otuda verovatno i njena reakcija: "Čestitala sam predlagačima na hrabrosti da tako odgovorne poslove povere ženi. Jer, ovde to nije bio slučaj poslednjih 500 godina iako su žene odgovornije od muškaraca" kaže Gusinac. Da li će uskoro i Beograd dobiti svoju prvu damu-predloženu Radmilu Hrustanović iz gradjanskog saveza, ostaje da se vidi.Tek posle odlaska Milana St.Protića, mesto gradonačelnika je ostalo upražnjeno a glavni kandidat je ova odlučna pravnica, odbornik Skupštine grada. Ona, istina, neće biti prva žena u istoriji Beograda na tom mestu, jer je pre nje to bila dr Slobodanka Gruden, no svakako joj neće biti ni malo lako da se suoči sa stanjem u metropoli koja to ni po čemu nije, osim po željama svojih gradjana.

Ni malo ne može biti lako ni novoizabranom Komesaru za izbeglice Sandri Rašković-Ivić, ili ministru za socijalna pitanja Srbije Gordani Matković, da se suočavaju sa bedom kojoj su svakodnevni svedoci, bilo da je reč o izbeglicama bilo o ostalim gradjanima Srbije. U njihovoj nadležnosti je da nadju neka rešenja, iako, kako kaže Gordana Matković "država nema sredstava da pomogne svima koji su ugroženi". Njih ima mnogo. Svaki treći stanovnik Srbije živi ispod granice siromaštva,a dobijanjem jugoslovenskog državljanstva pravo na socijalnu zaštitu države steći će i veliki broj izbeglica. Oko 300.000 lica, ili svaka sedma porodica, primalac je neke vrste socijalne pomoći trenutno u republici. A objektivno, ta pomoć bi bila potrebna duplo većem broju lica jer, dve trećine penzionera prima penzije koje su ispod proseka republike. Kako pronaći pare, kako život tih ljudi učiniti makar nešto humanijim, pitanje je sa kojim se svakog jutra bude ove dve žene u čijim rukama je sudbina od najmladjih do najstarijih sugradjana koji ne mogu bez pomoći da prežive. Nimalo zahvalna uloga koju su na sebe preuzele, nadajući se da će svojim znanjem, profesionalnošću kao i razumevanjem i solidarnošću bogatijeg sveta, uspeti da, ako ne trajno, zbog ogromne bede celog društva, reše probleme bar mnogo bolje nego predhodna vlast. Ako im u tom poslu "pomogne" i viceguverner Vesna Arsić, prva žena na tom mestu u istoriji Narodne banke Jugoslavije, koja je prilikom imenovanja izjavila da svoj izbor smatra "priznanjem baznom i to privatnom bankarstvu odakle dolazi" a da očekuje da će da dokaže svoju umešnost jedino ukoliko "Narodna banka Jugoslavije bude u mogućnosti da radi u svojim ustavnim okvirima kao samostalna institucija".

Žene su očigledno, veoma svesne odgovornosti koju su preuzele. To što će njihova imena ući u istoriju srpskog društva po tome što su bile prve koje su zauzimale neke važne funkcije u društvu, za njih je manje bitno. Rukovode veoma osetljivim, problematičnim ili najsiromašnijim resorima. Za sada se ne pojavljuju mnogo u javnosti i ne daju neodmerene izjave.

Tatjana Stanković (AIM)