Taoci nasilja

Priština, 9.03.2001.

Veoma oštre osude nakon najnovijeg izbijanja sukoba u selu Tanuševac I oko njega, na granici Makedonije sa Kosovom, delimično su I posledica krhkosti položaja Makedonije. Unutrašnje slabosti I odnosi, ne tako dobri sa susedima, posebno oko osporavanja makedonskog nacionalnog bića, u slučaju Makedonije se predstavljaju kao faktori njene stabilnosti. Bez sumnje da bi nemiri u ovoj zemlji implicirali sve susede. Tako, eventualno širenje konflikta bi bilo nezaustavljivo. Zato je očuvanje mira u Makedoniji apsolutno deklarisanje velikih sila. Razume se, treba uzeti u obzir I princip nemenjanja granica silom, koji je premisa stabilnosti međunarodnih odnosa.

Ovo bi trebalo da imaju u vidu svi Albanci I njihovi predstavnici, bez obzira na razmere implikacije, kao pojedinci ili kao male ili veće grupe I bez obzira na pravdanja koja se vezuju sa nezadovoljnom pozicijom Albanaca u Makedoniji i u Srbiji ili, pak, oko pitanja granica. U slučaju Makedonije, velike sile bezbednost države tretiraju kao preduslov za očuvanje mira. Sa ove tačke gledišta je lako predvideti da bi impliciranje Albanaca u ovom konfliktu moglo da ima veoma opasne posledice ne samo po Albance u Makedoniji, već na svim prostorima gde oni žive, a posebno na Kosovu. Zato, obazrivost u pogledu racionalnog ponašanja I procena trebale bi od svih da budu maksimalne.

Međutim, takva opreznost ne može da zamagli lančanu povezanost tokova u ovom delu Balkana I recipročnu uslovljenost događaja. Politički procesi na Kosovu beleže zaostoj još od jeseni prošle godine. Od tog vremena se odlaže kompletiranje zakonskog paketa o privredi, a tokom ove godine je bilo mnogo dvoumljenja u vezi sa pripremom okvira privremenog Ustava, nakon čega bi trebalo da se odredi I datum održavanja izbora na nivou Kosova. Nesigurnost biznisa stalno traje, a u bliskoj budućnosti treba računati I na mnogo oštrije socijalne nemire. U pozadini je preokupacija svih vezana za pitanje: Šta će se desiti sa Kosovom ili, bolje reći, sa njegovim statusom?

Nakon nekoliko nedelja Beograd i Skoplje su okončali pregovore oko uređivanja teritorijalnih sporova i oko određivanja granične linije. U pregovore su bili uključeni i teritorijalni sporovi koji su deo granične linije između Kosova i Makedonije. Od ranije je poznato da su ambicije za širenje u ovom delu granice imale I Makedonija I Srbija. Tokom poslednjih pregovora koji su završili Sporazumom, na Kosovu se govorilo da Makedonija zahteva značajne teritorijalne korekcije u regionu Kačanika, sa oko 10 i u regionu Dragaša sa oko 20 sela. Od uspostavljanja vlasti UNMIK-a u regionu Dragaša, bilo je čarki I povremenih premeštanja znakova pogranične linije. Pucnjave iz vatrenog oružja bilo je i ranije blizu sela Tanuševac koji se nalazi na makedonskoj strani, duž same granice sa Kosovom. Međutim, nije još uvek poznato da li je i ovaj region bio deo sporova i teritorijalnih sporazuma.

Pre i nakon ovih događaja, paralelno sa pripremama za pregovore, nastavljeni su povremeni, veoma oštri, konflikti u Preševskoj dolini. Nešto ranije je na Kosovu započeo i novi talas nasilja koje i dalje uzima živote Albanaca, Srba I drugih. Izvršioci ovih zlodela, kao I pre, ostaju nepoznati. Eksplozivna masa koja je uništila autobus koji je prevozio kosovske Srbe, koji su dolazili iz Srbije na Kosovo, bila je kulminacija mozaika zaoštravanja i konflikata na granici Kosovo - Makedonija i u Preševskoj dolini.

Ako se događaji predstavljaju na ovaj način, onda se samo po sebi nameće I pitanje - ko je taj ili ko su oni koji diriguju iz pozadine? U glavnim diplomatskim centrima, u Beogradu i u Skoplju prst je odmah uperen prema Albancima. U talasu osuda, retoričke specifikacije o albanskom ekstremizmu I terorizmu nisu uspeli da omekšaju uopštene stavove o krivici svih Albanaca, posebno onih kosovskih, kao glavnih podstrekača nemira u susednim zemljama i nasilja unutar samog Kosova. Na regionalnom Samitu održanom pre izvesnog vremena u Skoplju, teme sastanka su tretirane uglavnom iz perspektive koja Albance tretira kao destabilizirajući elemenat u ovom delu Balkana. U tom tonu su istupili I visoki predstavnici EU Havijer Solana i Kristofer Paten. Oni su zapretili i obustavljanjem pomoći i izolacijom Albanaca i Kosova i po prvi put su stavili pod znakom pitanja oživljavanje tzv. supstancijalne autonomije za Kosovo definisanoj Rezolucijom 12 44 Saveta bezbednosti. Na sastanku donatora koji je zatim održan u Prištini, veoma je jasno rečeno da se bez zaustavljanja nasilja unutar Kosova i bez smirivanja celog regiona ne može očekivati da će donatori dati sredstva za obnovu i razvoj Kosova.

Od strane albanskih predstavnika na Kosovu, ovi tokovi nisu shvaćeni u svim njihovim dimenzijama. U prvom redu nije shvaćeno da su prilikom odlučivanja o intervenciji na Kosovu, stratezi NATO imali u vidu i opasnost širenja konflikta. Trupe NATO su rameštene u svim državama oko Kosova, sa izgledima da nekakvo prisustvo, posredstvom Preševske doline, uspostavi i u Srbiji. Ko je to shvatio, mogao je da proceni da je dolaskom NATO prošlo vreme rešavanja problema ovog regiona silom oružja. I NATO zna da razlozi konflikata nisu odstranjeni, ali odlučnost da se žarišta kriza ugase sporazumima i političkim kompromisima je nepokolebljiva, a moglo bi se reći i apsolutna. Delimično i na ovakvom se stavu oslanjaju oštre kvalifikacije o ponašanju određenih albanskih grupa na Kosovu I oko njega. Ovde ima ocena da oštre kvalifikacije o Albancima treba da se shvate i kao podrška Koštunici i kao neka vrsta odštete za napade NATO u proleće 1999. godine.

Bilo kako bilo, takve kvalifikacije bi se morale uzeti sa najvećom ozbiljnošću. Albanci se suočavaju sa brojnim teškim problemima unutrašnjeg karaktera. Istovremeno, nema šansi da Albanci reše brzo I lako vekovne probleme sa susednim narodima i državama. Zato, disonance sa Zapadom mogle bi da budu veoma opasne. Verbalne izjave kosovskih predstavnika više ne vrede. Još gore su maglovite dvosmislene ili višesmislene izjave. Disonace sa Zapadom su uglavnom posledica teških unutaralbanskih političkih defekata. I kada su nešto izjavljivali, albanski predstavnici su to činili kao neki u potpunosti raštimovani muzički instrument i pre su odavali utisak neozbiljnosti i neodgornosti, negoli angažovanja za rešavanje problema.

Tako, počele su se ponovo vraćati utisci o Albancima, kao elementu nesigurnosti na Balkanu. Januša Bugajskog poznaju svi oni koji prate albansku štampu. U svom poslednjem tekstu objavljenom u lokalnoj štampi on piše: "Oni, predstavnici Albanaca, moraju da budu potpuno jasni ne samo u osudi poslednjeg nasilja, već i u predlaganju jednog novog balkanskog uređenja koje bi naišlo na dobrodošlicu svih suseda i u glavnim gradovima Zapada. Ćutanje i nejasnoća u ovom kritičnom vremenu u širokoj će se meri interpretirati kao sporazum sa naoružanim grupama i dokaz za skrivenu agendu Velike Albanije. Urgentno je potrebna jedna podređena i zajednička deklaracija albanskih lidera celog političkog spektra u Prištini, Tirani, Skoplju I Podgorici".

Političari Kosova bi trebalo da se urgentno angažuju i u pravcu međusobne saradnje i da usvoje Platformu sa jedinstvenim procenama o stanju i perspektivama Kosova. Međunarodni faktori žele takođe da znaju kako to Albanci planiraju da oživotvore svoje aspiracije na Kosovu i ko je taj koji kontroliše situaciju, s kojim treba razgovarati. Saradnja bi snizila i tenzije u narodu, a borbu za vlast bi smestila u normalne okvire. Nastojanja za uspostavljanje realnih i normalnih odnosa bi uticalo na relaksaciju odnosa sa Srbijom i drugim etničkim zajednicama. Koliko god da je mala, ta relaksacija bi suzila prostor za etničko nasilje. Jedinstvenim stavivima, predstavnici Albanaca bi uverljivo vršili zadatak političke izolacije zločina i ekstremista iz svojih redova. Istovremeno, oni bi imali velike mogućnosti delovanja u albanskim političkim strujanjima van Kosova. Kada bi uradili svoje domaće zadatke, onda bi imali obraza da govore o jednostranim pristupima Zapada prema raznim aspektima položaja Albanaca u regionu i o beskorisnim dvoumljenjima UNMIK-a u upravljanju Kosovom.

Nejasnoće političkih stavova uopšte i sada već dokazana nesposobnost kosovskih političara izašle su na površinu i tokom najnovijih događaja oko granica sa Kosovom. Ponovljeni su stavovi o politilčkom rešenju u Preševskoj dolini, o ostvarivanju zahteva Albanaca u sklopu institucija Makedonije i osuđena je upotreba sile. Međutim, u tim stavovima glavno mesto zauzimaju objašnjenja da je glavni izvor sadašnjih konflikata višedecenijska diskriminacija Albanaca u Srbiji I Makedoniji. Kao da se sugeriše da je, ipak, nasilje legitimno. Sve partije i albanski faktori, uključujući i širu javnost, ocenili su kao neprihvatljiv srpsko -makedonski Sporazum o delu granice između Makedonije i Kosova. Uzgred, navedimo da albanske partije u Makedoniji nisu bile jedinstvene o oceni Sporazuma o granicama. Do saopštenja protiv nasilja na granici koje je izdato pre nekoliko dana, Albanija se dugo vremena držala pozicije pasivnog posmatrača. Ovi stavovi su delimično i rezultat uverenja da Albanija nema nekog velikog uticaja na albanske političare s druge strane granice.

Stiče se utisak da su u poređenju sa partijama i političarima albanski mediji i tzv. nezavisna javnost bili ubedljivo angažovani u stavovima koji u neku ruku osuđuju nasilje i posebno u upozorenjima o opasnostima koje prete od nasilja i konflikata na Kosovu i oko njega. Nije mekana ni retorika partija i politčara, ali stiče se utisak da ona nije ubedljiva i da je nečim uslovljena. Postoji mogućnost da partije i političari nemaju hrabrosti ili ne žele da kažu svojim biračima neugodne stvari. To ne znači da biračko telo podržava nasilje. Ogroman deo Albanaca, posebno na Kosovu, umorno je od nasilja i željan je mira. Međutim, postoji i dobar deo stanovništva koji se, iako ne bi nikada ne bi latili, jednostavno ne bi osećali dobro kada bi im se istina rekla u oči. U konretnom slučaju oni ne bi želeli da čuju da bi osim Kosova, koje bi eventulano moglo da postane nezavisno, ostali delovi gde žive Albanci ostati u okviru srpske i makedonske države. Njima nije ugodno da javno čuju, iako to mogu da shvate, da nema izgleda da se te stvari promene i da Albanci u tim krajevima samo politički angažovanim sredstvima imaju izgleda za poboljšanje njihovog pložaja kao manjine u tim zemljama.

Nije ništa novo ako se kaže da albanskim političarima nedostaje sposobnost i građanska i politička hrabrost. Takođe, neće se otkriti ništa novo ako se kaže da oni imaju preterana osećanja za oportunistički patriotizam i za kalkulisanje individualnih i drugih interesa, posebno kada je reč o borbi za vlast. Bez obzira da li su ili ne svesni posledica svoga ponašanja i delovanja, oni objektivno sprečavaju procese normalizacije na Kosovu i realno rizikuju da budu proglašeni sumnjivima, čak da budu i optuženi za tajne veze sa naoružanim albanskim grupama koje izazivaju konflikte i pometnju u Srbiji i Makedoniji.

AIM Priština, Fehim REXHEPI