Rat - za čije interese?

Priština, 7.03.2001.

Napuštena sela od strane njenih stanovnika,prvi su ''rezultat'' pojave na sceni ''Nacionalne oslobodilačke vojske'', kako su sebe nazvale naoružane grupe Albanaca koje deluju u selu Tanuševce, u Makedoniji. Drugi ''plod'' njihove '' oslobodilačke'' delatnosti je pretvaranje Albanaca od dojučerašnjih ''žrtava'' u ''elemente destabilizacije'' regiona, koji rizikuju da budu izlovani od strane međunarodne zajednice. Verovatno su se oni osećali izolovanim u ovoj prvoj nedelji marta, kada je jednog dana Kosovo osvanulo sa zatvorenim graničnim prelazima sa Makedonijom, glavnim arterijama kretanja ljudi i roba. Tri makedonska vojnika ubijena u Tanuševcu, od kojih dvojica od ekspolozije mine, a treći od metka iz snajperske puške ''bacili su senku na proces normalizacije na Balkanu'', isticali su visoki predstavnici međunarodne zajednice na Kosovu. Na stotine vojnika, uglavnom američkih iz sastava mirovnih snaga (KFOR), dislocirani su duž granice sa Makedonijom u operaciji sprečavanja eskaliranja stanja i širenja nasilja i unutar granica Kosova. Vojni predstavnici koji su do 3. marta zatvarali jedno oko pred tvrdnjama o postojanju albanskih naoružanih grupa u Tanuševcu, sada na sav glas govore da su videli osobe u crnim uniformama koje operišu na teritoriji Makedonije. Da bi to dokazali, kao i njihovo opredeljenje protiv ovih grupa, međunarodni mirotvorci NATO su uhapsili nekoliko osoba kod kojih su pronašli radio veze i dvoglede za osmatranje.

Osuda ubistva makedonskih vojnika je došla odmah i bila je veoma oštra. Zapadna diplomatija je ovoga puta u svojim ocenama bila veoma slična sa onom Istočnom. Dok su američki Stejt department, NATO, OEBS osudili ubistvo, karakterišući ga kao delo ekstremista, zvanična Mioskva je požurila da povuče paralelu između Kosova i Čečenije. Ruski predsednik Vladimir Putin je rekao da ''Kosovo, kao i Čečenija, ostaje zemlja jačanja ekstremističkih grupa, koje pretenduju da deluju i van njihovih granica''. Zvanična Sofija je ponudila vojnike Makedoniji, a mnogi međunarodni mehanizmi su izjavili da će opravdati svako vojno delovanje Makedonije u zaštiti njenog teritorijalnog integriteta.

Možda je diplomatska retorika bila najsnažnija do sada, odnosno koja se mogla čuti od pada bivšeg jugoslovenskog predsednika, optuženog za ratne zločine, Slobodana Miloševića. Predstavnici međunarodne zajednice su jasno izneli da takvi ekstremistički postupci u Tanuševcu u velikoj meri štete ne samo Albancima u Makedoniji, već i Albancima uopšte u regionu. Najteži teret svakako ostaje Kosovu. Bez obzira što su međunarodni mirotvorci izjavili da ''nisu videli naoružane Albance da prelaze sa Kosova u Makedoniju'', oči su ipak uprte prema Kosovu. Veoma krhko sigurnosno stanje, visok stepen ubistava i nerasvetljenih zločina, postojanje visokog stepena etničke i političke mržnje, pretvorilo je Kosovo u glavnu metu optužbi kao ''kolevke ekstremizma''. Neki čak kažu da se Kosovo polako pretvara u ''balansku krčmu'', gde pijanice ulaze i izlaze, ostavljajući za sobom neplaćene račune koje neko svakako mora da plati.

Međutim, neki posmatrači misle da deo ''krivice'' snose i oni koji su (sa ili bez glasova glasača) preuzeli sudbinu nacije u svoje ruke. I ovoga puta kada je stanje više nego ozbiljno, politički lideri kosovskih Albanaca ponavljaju uobičajene osude nasilja i ekstemizma, pozivajući na mirno i političko rešenje. Njihovi pozivi (doduše bledi) upućuju se ponekada ''apstraktnim centrima''. Nijedan od njih ne navodi da li ima informacija o postojanju onoga što sebe pompenzno naziva (iako iz mraka i magle Tanuševca) Nacionalnom oslobodilačkom vojskom. Događaji u Tanuševcu već se pretvaraju u ubilački asteroid koji ugrožava celo Kosovo, a sledstveno tome i javno iznesene ciljeve njihovih lidera da ono postane nezavisno, tvrde lokalni komentatori. Ipak, ovdašnji lideri su izjavljivali da ''Makedonija treba da ima umeren pristup i da celo to pitanje treba da prenese na politički kolosek''. Oni su kritikovali makedonsku državu zbog zatvaranja granica, ocenjujući taj čin više kao propagandističko naduvavanje problema, negoli realnom potrebom. Jedine njihove oštre reči ticale su se protivljenju uspostavljanja zone bezbednosti od pet kilometara između Kosova i Makedonije, na kosovskoj teritoriji.

Ipak, osuda je bila neizbežna. Zvanična Tirana je otvoreno nastupila protiv ''ekstremista'' i Priština nije mogla drugačije. Tetovo, treći centar albanskog odlučivanja (kako to Albanci vole da kažu), podelilo se u dve struje. Za jednu od strana, UCK je grupa kriminalaca, a za drugu to su grupe frustriranih stanovnika zbog politike makedonske vlade. Međutim, retorika ''legitimnih zahteva albanskih stanovnika'' ovoga puta se ne čuje od puščane i minobacačke paljbe u Tanuševcu. Za svet, tamo je ugrožen teritorijalni integritet Makedonije i ona ima pravo da ga brani. To, drugačije rečeno, podrazumeva zeleno svetlo za makedonsku vojsku da izravna račune silom. Otud, Albanci bi ovoga puta mogli da izađu ''i bosi i posramljeni''. Skoplje po drugi put postaje mesto iz kojeg se tresu temelji kosovske ''tranzicije''. Samo nekoliko dana pre nego što je oružana paljba uzdrmala krthi mir oko njegovih granica, predstavnici zemalja Jugoistočne Evrope okupljeni na Samitu u Skoplju, Kosovo su ''povukli za uvo'' zbog visokog stepena nasilja, a Albanci su gotovo jednoglasno proglašeni za destabilizirajući element u regionu. Da li je ono što se dešavalo i dešava u Tanuševcu još jedan dokaz za tu tvrdnju, pitaju se lokalni posmatrači za koje je sve što se dešava u Tanuševcu pokriveno teškim velom magle, kao i samo to selo. Analitičari koji vole sebe da smatraju ''nezavisnim'', istrajavaju na stavu ''da ne mogu sebi da dozvole luksuz da zadiru u dubinu ovog problema''. Međutim, drugi posmatrači tvrde da nije baš luksuzno ni ćutati, kada ratni požar ponovo okružuje Kosovo, a da njegova izolacija nije više samo ''strašilo'' da bi se ono zaplašilo.

Bilo kako bilo, procesu stabilizacije Kosova je naneta teška šteta, a s druge strane ''kalašnjikovi'' su postali sinonim za grupe koje rukovode zločinom i ''lokalnim'' ratovima za često nejasne interese, osim za same njihove vođe. S druge strane, na stotine izbeglica se šetaju po kosovskim selima bez nekog valjanijeg objašnjenja zbog čega su van svojih kuća. Oni kao da nesmeju da govore ili da pitaju o svojoj sudbini, a izgleda da hrabrost nedostaje i samim umornim građanima Kosova, koji su siti ratova i grobova i spomenika novih heroja, ukrašenih ''ruskim kalašnjikovima''...

AIM Priština, Besnik BALA