Albanci tvrde:orkestrirana propaganda

Priština, 26.02.2001.

Zamenik srpskog premijera Nebojša Čović je izbegao kidnapovanje?!, bio je senzacionalni naslov nekih medija na srpskom jeziku koji su obaveštavali o, kako se kaže, pokušaju albanskih ekstremista u Preševskoj dolini na jugu Srbije da kidnapuju Nebojšu Čovića, čoveka br. Jedan Koordinacionog odbora za rešenje krize u ovom uzburkanom regionu. Informacija je opisivala događaj koji je više ličio na opis nekih scena akcionih filmova, u kojima se protagonista spašava zahvaljujući svojim "borilačkim veštinama, retkoj inteligenciji, sofisticiranim sredstvima praćenja I upozoravanja ili, pak, okolnostima stvorenim jednim deus ex machina". Bilo kako bilo, srpska sredstva informisanja su navodila da se pokušaj otmice desio kada su dva Albanca želela da objasne gospodinu Čoviću da su bili maltretirani od strane srpskih snaga bezbednosti. Čović, takođe prema srpskim medijima, odmah je krenuo prema policijskom punktu u cilju verifikacije navoda dvojice Albanaca, međutim, kako se kaže zahvaljujući budnosti snaga bezbednosti "izbegnut je do tančina isplaniran plan za njegovom otmicom". S druge strane, reagovanja u Srbiji su bila veoma oštra. Zvaničnici su navodili da je "otmica imala za cilj miniranje miriovnog procesa, posebno zbog činjenice što je gospodin Čović i autor Platforme Vlade u Beogradu za rešenje krize u Preševskoj dolini". Srpski zvaničnici su optužili "albanske teroriste" kako oni nazivaju Oslobodilačku vojsku za Preševo, Medveđu i Bujanovac za nastavak ekstremističkih akata I da je ova provokacioja još jedan dokaz za ozbiljnu situaciju I opasnosti kojima su izloženi ljudi u regionu.

Međutim, albanski gerilci su, s druge strane, odbacili te tvrdnje nazvavši ih "lošom političkom igrom". Jedan od njihovih vođa poznat pod imenom Komandant Leshi, gorko se smejući i gladeći svoju bradu koja mu doseže do grudi kaže da je "poslednja stvar koja bi pala na pamet albanskim borcima otmica Nebojše Čovića". Po njemu, albanski borci su više puta imali u šaci gospodina Čovića i da su imali nameru da ga otmu, mogli su to da urade veoma lako. Jedan od političkih lidera gerilaca Jonuz Musliu, predsednik Političkog veća za Preševo, Medveđu I Bujanovac je takođe izneo da "takve tvrdnje nemaju nikakve veze sa realnošću". Prvi čovek ovog veća koje je osnovano uz posredovanje američkih diplomata I bivšeg političkog upravnika OVK Hashima Thacija, izjavio je da su se "srpski zvaničnici angažovali u kampanji dezinformacija oko pobunjenika, sada kada su razgovori za mirno rešenje kruze veoma blizu".

Za većinu albanskih predstavnika sam način odvijanja tog "događaja"izgleda kao rezultat dobro smišljene režije. ''Upoznavanje'' gospodina Čovića od strane dvojice Albanaca o ''zlostavljanju od strane policije'' i njegov trenutni ''polazak'' prema mestu zlostavljanja, predstavlja prvi deo ''opisa'' jednog državnika posvećenog građanima svoje zemlje, bez obzira na nacionalnu pripadnost''. Drugi deo priče, pak, ima za cilj da predstavi ''varljivu i divlju prirodu pobunjenika koji ne žele mirno rešenje''.

Vest o pokušaju otmice visokog beogradskog zvaničnika, zajedno sa informacijama o pogibiji trijice pripadnika srpske policije u selu Lučane u opštini Bujanovac, upotpunili su sliku ''razvoja na jugu Srbije'' i zvaničnici u Beogradu su požurili da isposluju međunarodne reakcije protiv gerilaca, tvrde posmatrači. Po njima, ovi događaji koji su usledili nakon terorističke eksplozije na autobus koji je prevozio srpske građane kod sela Merdare (granični prelaz između Kosova i Srbije) bili su uvod za susret na visokom novou zemalja Jugositočne Evrope u glavnom gradu Makedonije, Skoplju, gde su ''albansko nasilje i ekstremizam stavljeni na crnu klupu''. Nije slučajno to što je jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica izneo svoj zahtev za ''vraćanje jugoslovenske vojske i policije kako bi se ponovo uspostavio mir u uzburkanoj provinciji". Jasno je, periodu pred održavanje Samita u Skoplju prethodila je organizovana kampanja "demonizacije" Albanaca i privrženi ovoj tendenciji su skoro postigli cilj, kako bi Albanci bili okarakterisani kao "destabilizirajući elemenat u regionu". Predstavnici kosovskih Albanaca I oni iz Preševske doline bili su daleko od tog Samita I samo su mogli da pročitaju zajedničku deklaraciju koja je takođe bila daleko od njihovih želja I očekivanja. Još jednom, nerešeni politički status Kosova i sledstveno tome, njegovo neučestvovanje na značajnim susretima i za budućnost naroda Kosova, reflektovali su se na ono što su mnogi Albanci nazvali "pravljenje računa bez krčmara". Ipak, oni su bili primorani da se zadovolje svojim reakcijama I pozivima upućenim učesnicima Samita da, kako se kaže, "ne postanu plenom srpske propagande". Albanski pobunjenici u Preševskoj dolini su izjavili da su odlučni da nastave sa svojim nastojanjima za političko rešenje, a kao svetlo na kraju tunela, oni su videli i zahtev Severnoatlanske Alijanse da srpska Vlada iz Preševske doline povuče Prištinski korpus, vojnu jedinicu koja je delovala na Kosovu za vreme rata i koja nosi teret mnogih zločina nad Albancima. Zato NATO misli da "održavanje ovog korusa u regionu budi loša osećanja među Albancima I ne može da stvori njihovo poverenje prema srpskoj Vladi". Ovu poslednju je NATO pozvao da svim bezuslovno pridobije to poverenje.

Međutim, stvaranje poverenja ne izgleda bliska stvar sve dok se obe strane gledaju preko nišana i sve dok su Platforme obeju strana međusobno veoma različite. Ono što održava oživljene nade za političko rešenje je povećana politička aktivnost NATO I EU, čiji su predstavnici vodili razgovore sa obema stranama. I pritisak koji je takođe povećan na obe strane, podstakao je oštru igru nerava, koja se manifestuje u međusobnim optužbama. Svaka oružana paljba (a takve ne nedostaju) od bilo koje strane, predstavlja se da dolazi sa suprotne. Jedina razlika je u tome što je paljba jedne strane po nekada mnogo snažnija. Srpski vladini zvaničnici tvrde da Albanci odugovlače politički proces provocirajući sukobe. Ovi drugi, pak, tvrde da srpska strana provocira sukobe, jer se veoma žure da iskoriste još uvek "dobar glas" koji su dobili rušenjem Miloševića I da zato gubi strpljenje usled straha da dobar glas nije večan. Oružana borba u dolini se sada širi I na diplomatskom polju, ali I tešku igru nerava. Ko bude pre doživeo kolaps, on će biti I gubitnik, čini se da tako misle obe strane brojeći žrtve.

AIM Priština, Arbnora Berisha