Obnova Austrougarske?

Regionalni blokovi

Austrija je obelodanila plan da sa četiri susedne države i Poljskom formira svoju "stratešku zajednicu" u okviru EU, iako za to nije pitala, a ni pribavila saglasnost od nesudjenih članica "zajednice".

Ljubljana, 22.02.2001.

Austrijska ministarka spoljnih poslova Benita Ferrero-Waldner krenula je u neobičnu diplomatsku ofanzivu; u više navrata je u okviru svojih javnih predavanja široj javnosti predstavila ideju o takozvanom "strateškom partnerstvu". To je saradnja koju Austrija nudi državama u okruženju (Češka, Madjarska, Slovenija, Slovačka) i Poljskoj. Inicijativa, dakle, nije sveža, a u mnoštvu drugih nije podstakla ni naročito zanimanje prozvanih komšija. Čar "strateškog parterstva" krije se, medjutim, u detaljima. Kako se moglo čuti u slovenačkim diplomatskim krugovima - a slično navodno misle i u drugim "izabranim" državama - Austrija je povodom inicijative svoje ministarke već izabrala i datum konferencije (6. jun 2001.), iako za "stratešku zajednicu" nije pribavila saglasnost odabranika. Štaviše, potencijalni partneri nisu upitani ni da li uopšte žele da učestvuju u sličnom poslu. Što je stil koji se u diplomatiji smatra veoma neobičnim.

Iz bečkih izvora saznajemo da Austrija formiranje "strateškog partnerstva" zamišlja kao okupljanje zajednice država, u dve faze; u prvoj bi Austrija "produbila" tradicionalno dobru susedsku politiku, dok bi u drugoj fazi sve države, kojima se nudi partnerstvo - "identifikovale zajedničke interese", kako bi se na osnovi istih formirala "interesna zajednica srednjeevropskih država po ugledu na Beneluks ili nordijske zemlje". Prema mnenju austrijskih diplomata, Austrija u tom projektu sebe ne zamišlja kao "vodeću silu, oslonjenu na istoriju", već sebe vidi kao partnersku državu koja nudi "pogled u budućnost".

To nije sve; u svojim istupanjima povezanim sa pomenutom konferencijom Ferrero-Waldnerova ističe da će se Austrija zalagati da se "povećaju mogućnosti kandidata za ulazak u EU", i to "uprkos nuklearnoj energiji i otvorenim pravno-istorijskim pitanjima sa Slovenijom i Češkom". Za one koji ne znaju, Austrija već nekoliko godina drži u šahu zvaničnu Ljubljanu i Prag protestima zbog nastavka rada nuklearne elektrane u Krškom (čije zatvaranje je trebalo da se obavi još pre par godina, prema jednom obećanju datom Beču) i Temelinu. Nuklearke su tek vrh ledenog brega, pošto je ostao nerešen i spor oko pravnih posledica Benešovih dekreta i zaključaka Avnoja.

Zato nije čudo da su u Češkoj i Sloveniji ovako obrazloženu ponudu Austrije shvatili kao čistu ucenu. Poruka je jasna - ili ćete u zajednicu "partnera" koju upravo formiramo, ili ćemo da vam pravimo smetnje i probleme u vezi prijema u EU. Jasno - Austrija kao članica EU ima pravo da ne da saglasnost za prijem novih članica, a njena diplomatija i naročito pokrajinski glavar Koruške Jerg Haider često opominju da će se u "krajnoj nuždi" poslužiti i "nuklearkama" kao sredstva za pritisak. U državama kojima se nudi ruka partnerstva mogu se čuti ovih dana ciničke opaske o Austrijskom pokušaju reanimacije i proširenja nekadašnje Austrougarske imperije. Pošto je upravo takva tvorevina, za većinu austrijskih komšija, jedino u istoriji slično "partnerstvo". Austrougarska je u istorijskim čitankama država kojima je silom vladala opisana kao "tamnica naroda". Stoga kozmetički napor da se novo partnerstvo predstavi kao nešto slično onome u Beneluksu i nordijskim državama - niko ne shvata ozbiljno. Beneluks jeste istorijska tvorevina, nastala pre stvaranja EU. Isto važi i za Savet nordijskih država. Najveća razlika se ogleda u činjenici da se u ta dva slučaja radi o kulturno, jezički i privredno povezanim celinama, koje zajedničke organizacije stvaraju kao ravnopravni partneri, a ne kao deo čopora, koga predvodi neka regionalna "sila".

Potez Austrije je očajnički pokušaj da se u jednoličnosti Evrope izdigne medju susednim državama, koristeći ih kao trubilo za svoje potrebe. Po svemu sudeći, označava i sezonu lova na satelite u okviru EU, gde je već počelo stvaranje "regionalnih blokova", u kojima diriguju pojedine države EU. Sateliti su kao naručeni za lobiranje, kako bi u promenjenoj mašineriji odlučivanja u EU "sile" poput Austrije postigle što više u korist svojih interesa...

Da je "partnerstvo" sudjeno samo istočnoevropskim kolonijama dokazuje činjenica da Austrija "partnerstvo" nije ponudila i drugim, moćnijim komšijama, dakle Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji, ali je zato ponudila Poljskoj, sa kojom uopšte nema zajedničku granicu. Tu Italija istupa kao rodonačelnik ideje stvaranja regionalnih blokova unutar EU, čime je neposredna konkurencija Austriji. Italija je, osim toga, prva počela sa formiranjem "Srednje-evropske inicijative". Regionalna rivalstva su vidljiva i na vojnom planu; "trilateralnu brigadu" (Madjari, Slovenci, Italijani) predvodi Italija, dok slovenački vojnici u okviru mirovne misije OUN na Kipru obavljaju zadatke kao deo austrijskog kontingenta.

Druga je priča medjusobna saradnja država-kandidata za članstvo u EU, koje su obrazovale "Višegradsku grupu" a kasnije i CEFTU. Te organizacije čine zajedničko tržište ali i nekakav zajednički "sindikat", koji služi za oblikovanje zajedničke politike prema EU. Ono što je najvažnije - stvorene su na ravnopravnoj osnovi, bez ucena. Austrijska inicijativa je krenula trapavo i pre bilo kakvog konsenzusa upletenih već izazvala odijum. Diplomate tvrde da je to klasično stvaranje (manipulativne) koalicije za zaštitu (sopstvenih) državnih interesa unutar EU, koja sve brže briše pravo na veto prilikom donošenja zajedničkih odluka; što nadoknadjuje principom pondirane većine.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)