Puna usta radničkih prava

Sindikati i nova vlast

AIM, Beograd, 21. 2. 2001.

Sindikati su izgleda rešili da pokažu svoju pravu snagu. Ne dajući novim vlastima ni sto uobičajenih dana poštede, na sve strane organizuju štrajkove: "Telekom Srbija", leskovačka tekstilna industriija, gradska čistoća, vrtići, škole. Pripretili su čak i generalnim štrajkom. Kao da žele da nadoknade sve ono što deset godina unazad nisu uradili, da isprave sve ono zbog čega su kritikovani, pre svega za udvornički odnos prema režimu. Kako bolje da pokažu da je njima jedino stalo do radnika i njihovih prava nego da najavom generalnog štrajka spreče vladu Srbije da usvoji nov Zakon o privatizaciji koji će "omogućiti da se opljačka društvena imovina a 1,5 miliona radnika ostane na ulici". Da je takve namere imala Vlada, najbolje je po njihovoj oceni pokazala predlažući da ubuduće najviše 10 odsto akcija preduzeća koja ulaze u vlasničku transformaciju bude podeljeno radnicima, još 15 odsto u vidu vaučera, a sve ostalo bude prodato strancima.

Po zakonu po kome su se u ubrazanu privatizaciju od dolaska novih vlasti upustilo tri puta više firmi nego ukupno za četiri predhodne godine, radnicima je na osnovu njihovog minuliog rada pripadalo 60 odsto kcija. Dakle, većinski paket a za svaku godinu staža provedenu u firmi, na papiru, i protivrednost 400 DM. Sindikalnim liderima, kao zaštitnicima radničke klase, zasmetalo je što bi nov zakon "favorizovao strani u odnosu na domaći kapital, kao što bi i radnici koji nisu ostvarili svoje pravo na akcije bili neravnopravni u odnosu na one koji su te akcije besplatno dobili". "Nećemo lako odustati od uvažavanja i vrednovanja minulog rada radnika" pojašnjavala je ovih dana potpredsednica SSS Slobodanka Branković.

Slične argumente potegli su, da li je to slučajnost, i poslanici SPS i Radikala u srpskom parlamentu kada je donošena odluka o stavljanju van snage postojećeg Zakona o privatizaciji koji predvidja insajderski model transformacije kapitala do donošenja novog zakona.

Isto kao što su predstavnici bivšeg režima prilikom donošenja Zakona o privatizaiciji 1997.godine imali bezrezervnu podršku državnog sindikata, tako su i sada kao poslanici opozicije u novom parlamentu obezbedili njihovu podršku u protivljnenju izmenama tog zakona.

Nažalost,Vlada je privremeno odustala od novih rešenja izlazeći u susret zahtevima sindikata da u izradi novog zakona budu konsultovani i "sindikalni eksperti za privatizaciju" kako je rekao Milenko Smiljanić, predsednik Saveza sindikata Srbije, jedne od tri sidnikalne centrale. Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata odlučno je zahtevala od Vlade da hitno zaustavi privatizaciju po dosadašnjem modelu jer je "ona zasnovana na nerealnoj proceni imovine i pljački radnika i društvene imovine" i pri tom nisu pretili generalnim štrajkom u slučaju da njihov zahtev ne bude ispunjen. Zlobnici kažu, zato što je njihov dojučerašnji predsednik postao ministar u novoj vladi. Treći sindikat,"Nezavisnost" tražio je povlačenje novog zakona iz skupštinske procedure, prvenstveno zbog "ršenja demokratske procedure" ali je ocenio "da sada nije vreme za štrajkove i da oni predstavljaju zloupotrebu opravdanog nezadovoljstva radnika".

Bilo kako bilo, tek ponovo se pokazalo da zastupnici radničke klase nemaju iste stavove oko ključnih pitanja vezanih za zaštitu prava zaposlenih. Sigurno je da za donošenje jednog takvog zakona, kakav je zakon o vlasničkoj transformaciji, treba obezbediti saglasnost takozvanih socijalnih partnera, u ovom slučaju sindikata i komora. Medjutim, da bi nova vlast to mogla i da učini, potrebano je bilo prvo regulisati status svake od sindikalnih organizacija, odnosno omogućiti im, kada se već pozivaju na legitimnost, da zakonom utvrde da su svi sindikati ravnopravni ili da je jedan od njih ravnopravniji od drugih. Dosad je to uvek bio SSS, koji je sebe nazivao većinskim, iako je veoma diskutabilno njegovo članstvo. I ne samo to. Sindikati imaju puno posla jer moraju da srede sve svoje medjusobne odnose, podelu imovine na primer, pa tek tako "uredjeni" da se pojave sa zahtevom da budu ravnopravni partner novim vlastima. Potom bi morali da se usaglase o tome koja radnička prava štite i kako. U toj zaštiti ne bi smelo da bude mesta za frakcijske igre, jer upravo u zemljama u tranziciji te igre mogu da budu veoma opasne po imovinu i prava radnika. Primeri susedne Madjarske su veoma dobro upozorenje. Nejedinstvo njihovih sindikata ostavilo je radnike bez svih njihovih odmarališta koja su nacionalizovana, ljudi su gubili radna mesta, umanjivane su im zarade, ukidana sindikalna i radna prava. Tome su doprineli i loši zakoni koji su omogućili da ulaskom stranog kapitala mnogi radnici rade bez utvrdjenog radnog vremena, odmora, praznika, bez prava na štrajk. Sve je to ukinuto "veštim" sezonskim zapošljavanjem koje je podrazumevalo jednostrano menadžersko odlučivanje.

Otuda, ako zaista žele da pokažu svoju snagu ili isprave bar neke od grešeka iz prošlosti, sindikalne organizacije bi morale da se ujedine u kreiranju zakona iz oblasti radnih odnosa i socijalne zaštite.Tu bi, jedinstveni, itekako mogli da pomognu novoj vladi da ostvari obećenje i krene u reforme. Tih reformi nema bez odpočinjanja suštinske privatizacije. A bez toga opet nema ni toliko potrebnog stranog kapitala, pokretanja proizvodnje, boljih zarada. Inostrani kapital ne ide tamo gde ga željno očekuju, nego tamo gde može da se oplodi. Stranci neće da ulažu svoja sredstva u firme u kojima će im se u jednom trenutku pojaviti akcionari sa "papirnim pravima" kao većinski vlasnici i suprotstaviti se njihovim namerama da menjanju proizvodni program ili otpuste višak radnika. Logika je jednostavna, onaj ko donosi novac hoće tim novcem i da upravlja.

Oni koji tobože štiteći radnička prava na besplatne akcije usporavaju dolazak stranog kapitala, ne čine ni malo dobrog svojim štićenicima jer domaći akcionari ne mogu da posegnu u svoje džepove i pridodaju u prazne kase preduzeća potreba sredstva. Ne mogu, sve i kada bi hteli, jer u tim preduzećima u kojima rade zaradjuju toliko da ne mogu da prehane sebe i svoje porodice. Sindikat ih nije štitio od onih koji su ih u takvu poziciju doveli, ali ih sada brani od onih koji tvrde, poput ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića, da je bolje "za svakog radnika da zaradi pristojnu platu u firmi u kojoj će većinski vlasnik biti strani investitor, nego da u džepu imaju bezvredne akcije". Uostalom, ako se opet ima u vidu madjarsko iskustvo, ne sme se zanemariti podatak da je u prvom trenutku sa ulaskom stranog kapitala ostalo bez posla 1,8 miliona radnika ali da je veoma brzo posao našlo 1,5 miliona, pa sada sa oko 300.000 nezaposlenih Madjarska spada u red zemalja sa najmanom stopom nezaposlenih. Ili, drugi primer: Ako se pronadje proizvodjač automobila u svetu koga uopšte zanima "Zastava", neće to biti zbog same "Zastave". Čak ni samo zbog našeg tržišta. Njegov interes će biti tržište čitavog regiona, a "Zastava" bi mogla da bude sedište proizvodnje automobila pre svega jer ima obučeni kadar, pri tom, za evropske uslove i veoma jeftin. U tom slučaju, medjutim, "Zastava" kao ulog znači i posao za stotinak kooperanata, odnosno za stotinak hiljada ljudi.

Privatizacija je početak svih reformi a svaka tranzicija je bolan proces. Sindikati bi to morali da shvate što pre i da prestanu da igraju kako im politika diktira. Umesto toga mogu značajno da podupru te reforme učestvujući u osmišljavanju radnog zakonodavstva primerenog Evropi i socijalne politike.Tako će najbolje zaštiti radnike koji su, kako kaže ekonomista Mirosinka Dinkić, "svih ovih godina faktički bili u tranzicionom šoku, dodirnuli njegovo dno u vreme hiperinflacije i sada bi trebalo da im bude jasno da je dobar posao i dobra plata mnogo bolje od bezvrednih papira u džepu".

Tatjana Stanković (AIM)