Višestruki predumišljaj

Hapšenje direktora RTS

Istraga protiv Dragoljuba Milanovića, generalnog direktora Miloševićeve "TV Bastilje", ponovo otvara pitanje krivca za smrt 16 ljudi koje niko osim njihovih porodica ne priznaje za svoje

AIM, Beograd, 21. 2. 2001.

Početkom prošle nedelje, istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Vučko Mirčić saslušao je Dragoljuba Milanovića, bivšeg generalnog direktora Radio-televizije Srbije (RTS), da bi mu potom – u interesu istrage – odredio pritvor od 30 dana. Milanović je u sud ušao na sporedni ulaz, budući da su se ispred glavnog okupili članovi porodica 16 radnika RTS poginulih u NATO bombardovanju zgrade nacionalne televizije 23. aprila

1. godine, ali i nekoliko desetina "aktivista" izvesnog Patriotskog saveza, koji su protestvovali zbog privođenja bivšeg direktora RTS, optužujući porodice poginulih da svojom tužbom "štite prave zločince i ubice".

Dragoljub Milanović osumnjičen je da, iako znajući da će zgrada RTS biti bombardovana, nije evakuisao radnike, čime je počinio teško delo protiv opšte sigurnosti, što bi – ukoliko optužnica bude podignuta a sud utvrdi krivicu – moglo značiti kaznu zatvora u trajanju od tri do 15 godina.

"Pravno, ovaj predmet ne isključuje niti umanjuje krivicu onih koji su bombardovali zgradu RTS", izjavio je istražni sudija: "Predmet istrage biće da li je Dragoljub Milanović mogao da izbegne opasnost". Nikakvi detalji prve izjave osumnjičenog nisu saopšteni. Zastupnik porodica poginulih, advokat Slobodan Šišić, veruje da će odluka o eventualnom podizanju optužnice biti doneta veoma brzo. Utisci o izgledu i ponašanju Dragoljuba Milanovića pred istražnim sudijom se potpuno razlikuju. Prema izjavi majke jednog od poginulih radnika RTS, "nije izgledao moćam ni samouveren, već unezveren. Svuda je gledao, osim u nas." Reporteri koji su se uzalud nadali nekoj izjavi osumnjičenog, ocenjuju da Milanović "ni jednim pokretom nije pokazao da je uznemiren ili uplašen".

Karijera

Bivši generalni direktor RTS više ne nosi brkove. Obrijao ih je pošto ga je razjarena masa demonstranata 5. oktobra prošle godine pretukla na izlazu iz zapaljene zgrade nacionalne televizije. Tog dana okončana je vrtoglava karijera Dragoljuba Milanovića, koji je na mestu generalnog direktora RTS u vreme Miloševićeve trinaestogodišnje vladavine,posle niza likova za jednokratnu upotrebu( Dobrosava bjeletića, Ratomira Vica ili Milorada Vučelića) nasledio poslednjeg tv profesionalca, Dušana Mitevića, prinuđen da podnese ostavku posle demonstracija 9. marta 1991.

Na mesto glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa RTS Milanović je postavljen iz "Politike ekspres", večernjeg lista koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina delovao kao jedna od udarnih pesnica Miloševićeve "antibirokratske revolucije" i "borbe za očuvanje Jugoslavije". U "Ekspresu" se do mesta ključnog operativca, zamenika glavnog i odgovornog urednika, probio počinjući kao manje-više anonimni dopisnik iz Prištine. Prema za sada neproverljivim i nepotvrđenim pričama, brz uspon na hijerarhijskoj lestvici obezbedio je spremnošću da učestvuje u Miloševićevim prljavim obračunima sa partijskim drugovima i saradnicima. Medijski još neprevaziđenom podvalom – objavljivanjem tzv. humoreske "Vojko i Savle" u "Politici" – rasturen je i "preuzet" ondašnji Gradski komitet Saveza komunista Beograda, ključna politička pozicija, sa koje će potom krenuti konačni Miloševićev juriš na potpunu vlast u Srbiji.

Početkom devedestih, uz vidljivo napredovanje kroz socijalističku partijsku hijerarhiju, Milanoviću se pripisuje i manje upadljivo obavljanje osetljivih poslova "izvlačenja" novca iz piramidalnih banaka neposredno pre no što će se taj sistem, podržavan od Miloševićeve vlasti, srušiti i zaviti u crno na desetine hiljada malih štediša. Veliki se nisu žalili.

Osumnjičeni

Na mestu glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa RTS Milanović je unapredio i do kraja razvio sistem partijsko-porodično-poslušničkog novinarstva. Za razliku od svih svojih prethodnika, javno nije istupao, nije nalazio za potrebno da lično komentariše zbivanja (što je Milorad Vučelić, njegov prethodnik na mestu generalnog povremeno rado činio), niti je ikada pokazao bilo kakve osobine koje bi ga na bilo koji način istakle ili bar učinile pamtljivim likom.

Mesec dana od početka NATO bombardovanja Jugoslavije, u petak 23. aprila

1. oko 2h ujutru direktnim pogotkom "pametne" bombe ili rakete uništen je ulazni deo zgrade RTS. Na spratu iznad ulaza nalazio se "master", ključni deo sistema emitovanja programa prenosno-predajničkoj, zemaljskoj i satelitskoj mreži. U trenutku pogotka u toku su bile kratke noćne vesti: pre no što su se ekrani ugasili videlo se kako na voditelja pada reflektor rasvete. Sat kasnije, ekipe drugih beogradskih televizija emitovale su stravične slike ruševina i leševa u njima. Tek posle nekoliko dana objavljen je definitivni broj: 16 poginulih, od kojih je većina identifikovana po delovima tela koji su pronalaženi rasuti po Tašmajdanskom parku. Od dvojice radnika nije pronađeno ništa.

Milošević/Milanovićeva RTS za zločin je optužila NATO. Dragoljub Milanović je narednih dana oženio sina. Porodicama poginulih radnika nije dat nikakav odgovor na pitanje da li se tragedija mogla izbeći niti odgovor na pitanje da li je neko na RTS znao da će ona te noći biti bombardovana.

Ko je znao?

Prve sumnje da je neko ipak znao kako pretnje da će i zgrada RTS biti meta – pošto su u prve četiri nedelje bombardovanja uništeni ili oštećeni svi njeni zemaljski predajnici – došla je iz krugova stranih izveštača. RTS "master" koristile su sve inostrane tv-ekipe; dva dana pred raketiranje CNN je evakuisao svoju emisionu opremu iz zgrade RTS a, prema nekim drugim izjavama, vest o predstojećem bombardovanju među stranim novinarima u "Hajatu" raširila se nešto posle 01h; pitanje kolegijalne i profesionalne savesti nedvosmisleno je postavljeno i na komemoraciji koju su strani novinari samoinicijativno organizovali u beogradskom "Hajatu"...

Još dok se tačan broj poginulih nije znao, događaji u noći bombardovanja mogli su se rekontruisati na sledeći način. Oko 23h zgradu RTS napustila je većina zaposlenih koji nisu direktno povezani sa emitovanjem programa; upozorenja u tom smislu davana su od početka NATO bombardovanja (RTS, međutim, nema sklonište). Milanović je, navodno, te večeri na nečije pitanje o bombardovanju odgovorio da ga o tome niko nije obavestio. Pitanje je možda postavljeno zbog posvedočene izjave jedne zaposlene koja je – samo kolegama koje su se zatekle u sobi – odlazeći poručila da bi trebalo da shvate šta znači to što se ona pakuje. Za razliku od nje, tadašnji ministar za informisanje u vladi Srbije, Aleksandar Vučić nije znao za bombardovanje: njegova majka bila je u zgradi kada je pogođena.

Činjenica da u prethodno pogođenim civilnim ciljevima nije bilo žrtava – zgrada "Maršalata" u kompleksu Belog dvora, poslovna zgrada "Ušće" (bivši CK SKJ), rezidencija predsednika SRJ... – snažno podupire ako ne sumnju da je neka vrsta upozorenja upućivana nekome u Jugoslaviji, a ono bar pitanje zašto i zgrada RTS nije bila evakuisana. Ta sumnja i pitanje, međutim, otvaraju veći broj problema no što nude jasne i nedvosmislene odgovore.

Ko danas zna?

U poprilično iznuđenoj i još nespretnije odbijenoj pa prihvaćenoj poseti Karle del Ponte Beogradu krajem januara, pitanje odgovornosti za smrt 16 radnika RTS ponovo je postavljeno. U stvari tačnije, na njega je glavni tužilac Haškog tribunala za ratne zločine u bivšoj SFRJ sama odgovorila, izjavivši posle susreta sa predstavnicima porodica nastradalih da je, prema njenim saznanjima iz vrhova NATO Slobodana Miloševića Alijansa upozorila da će bombardovati zgradu RTS. Prema tome, odgovornost je na njemu – mada optužnicom od 23. maja 1999. taj zločin nije obuhvaćen.

Nevolja je, međutim, što NATO demantuje ili odbija da tu informaciju potvrdi i dokumentuje. U ponedeljak, 19. februara, del Ponte je u Briselu izjavila kako je generalnom sekretaru NATO Džordžu Robertsonu uputila zahtev da joj dostavi dokument po kome je Milošević o bombardovanju RTS bio unapred obavešten. Bez obzira na to da li će, kada i kakav odgovor dobiti, nedoumice oko gađanja RTS i/ili žrtvovanja 16 ljudi ostaće nerazjašnjene.

Ukoliko je Dragoljub Milanović bio upozoren – što će, valja se nadati, tekuća istraga po krivičnoj prijavi porodica poginulih uskoro utvrditi – znaće se i odakle je to upozorenje stiglo. Prema raspoloživim činjenicama ili indicijama, Milošević nije morao biti jedini upućen. U tom slučaju, istraga i krivični postupak mogu se proširiti i na druge odgovorne za teško delo protiv opšte sigurnosti. Iz nešto šire perspektive, ključno pitanje uopšte nije ko je znao da će zgrada RTS biti bombardovana, već ko je odlučio da o tome ćuti ili, još gore, ko je odabrao ko će poginuti a ko preživeti?

Ničiji mrtvi

Porodice poginulih same su podigle spomenik u Tašmajdanskom parku po kome su ostaci tela bili rasuti; dvojici čiji ostaci nisu pronađeni spomenik je u Takovskoj ulici podigao sindikat RTS. Dragoljub Milanović dočekao je i preživeo 5. oktobar prošle godine, a porodice poginulih satisfakciju da se posle 22 meseca na njihov zahtev za pokretanje pitanja odgovornosti sud konačno odazvao.

Karla del Ponte verovatno ima svojih razloga da i u ovom slučaju ističe odgovornost Slobodana Miloševića, njenog nesumnjivo ključnog optuženika. U međuvremenu su – i, kako je po novinarskoj rutini bilo za očekivanje, naročito od prve godišnjice početka bombardovanja – porasle sumnje u ispravnost ili održivost crno-bele slike o 78 dana humanitarnog bombardovanja Jugoslavije. Zanimljivo je da britanski mediji – BBC i Tajms, na primer – daju medijski "najteži" doprinos pomenutim sumnjama.

Novinarske organizacije, međutim, u slučaju poginulih radnika RTS ne zaslužuju nikakve pohvale. Udruženje novinara Srbije – na čijem je čelu bio Milošević/Milanovićev urednik Informativnog programa RTS Milorad Komrakov – instrumentalizovalo je taj "slučaj" u anti-NATO propagandi; Nezavisno udruženje novinara Srbije kao još jedan u nizu dokaza prirode Miloševićevog režima. Ni međunarodne novinarske organizacije nisu reagovale kao da je reč o kolegama; Na listi njujorškog Komiteta za zaštitu novinara (Committee to Protect Journalists, CPJ) medju stradalim novinarima u Jugoslaviji 1999. godine nalazi se sedam imena: uz Slavka Ćuruviju, ubijenog usred Beograda, to su još samo trojica kineskih novinara poginulih u bombardovanju ambasade, dvojica novinara Sterna i njihov prevodilac, ubijeni snajperskim hicima u okolini Dulja na Kosovu.

Nedoumice, strah i malo nade

Izostavljanje 16 radnika RTS sa godišnje liste poginulih novinara – na šta je februara prošle godine ukazao britanski Spectator u članku "Kada je u redu ubiti onog ko smeta" (When it's OK to kill a hack) – CPJ je "objasnio" kao svesno, jer pomenuti Komitet "deli NATO viđenje RTS kao propagandnog a ne inoformativnog medija". Taj stav NATO alijanse obelodanio je 8. aprila 1999. godine Dejvid Vilbi, a potvrdio njegov pretpostavljeni, general Vesli Klark; zvanična predstavnica CPJ ustvrdila je da su "naše nezavisne analize programa RTS, naročito pred NATO bombardovanje, dovele do zaključka da se on ni po kojoj definiciji ne može smatrati novinarstvom".

Malobrojna upozorenja da za organizacije koje se predstavljaju kao neprofitne i nevladine može biti opasno ako odlučuju šta je a šta nije novinarstvo nisu naišla na odjek, kao ni činjenica da NATO bombardovanje – šta god građani SRJ mislili o ulozi zapadnih medija u njemu – nije ugrozilo živote ni bezbednost stranih dopisnika na Kosovu, u Srbiji i SRJ. Naknadna objašnjenja iz vrhova CPJ bila su još besmislenija: ne radi se o tome da CPJ poginule ne smatra novinarima, već je RTS godinama bila ključni instrument etničkog nasilja i nacionalne mržnje, "emitujući slike odglumljenih ili izmišljenih masakriranih srpskih civila, terajući Srbe da traže osvetu... To je bio razlog za odluku CPJ da u godišnju listu ne uključi 16 radnika RTS ubijenih u napadu 23. aprila 1999".

Ukratko, još je nemoguće osporiti da se hladnokrvnost s kojom je CPJ branio "svoju" listu novinarskih žrtava ne razlikuje od ravnodušnosti koju je prema svojim radnicima i njihovim porodicama u protekle dve godine pokazala RTS. Zbog toga je pokretanje istrage protiv Dragoljuba Milanovića možda prvi pravi potez za utvrđivanje individualne odgovrnosti, a ne odgovora na pitanja većih, jačih ili pametnijih programa, propagande, bombi i pravde.

Aleksandar Ćirić (AIM)