Ispravka nepravdi fašizma

Slovenci u Italiji

Autohtona slovenačka manjina čekala je na priznanje svojih prava u jednoj uredjenoj evropskoj zemlji više od pola veka. Konačno su proteklih dana u rimskom senatu ispravljene nepravde počinjene u vreme Dučea.

Ljubljana, 20.02.2000.

Zvanična Ljubljana je dočekala ostvarenje "višedecenijskog sna" i na kalendar ucrtala još jedan od "istorijskih" dana. Vest ovoga puta stiže iz Italije - Senat (drugi dom parlamenta) je konačno prihvatio tzv. manjinski zakon i to posle višegodišnjeg opstruiranja i jalovih rasprava, "tek" trideset godina od prvih pismenih predloga (zajedno ih je 52) i pedeset godina od usvajanja Ustava, posle stotina i hiljada amandmana i nebrojenih pokušaja opozicije da ponovo pokvari posao oko usvajanja zakona o globalnoj zaštiti slovenačke manjine u Italiji. Time je slovenačka manjina u Italiji, pored francuske i nemačke (u Južnom Tirolu) stekla zakonsku osnovu za zaštitu sopstvenih manjinskih prava.

Zakonom je predvidjena zaštita slovenačke manjine u tri italijanske pokrajine (Trst, Gorica, Udine/Videm). Treći član zakona predvidja sazivanje posebne paritetne komisije koja bi rešavala aktuelne probleme slovenačke manjine i u praksi odlučivala o sprovodjenju zakona. Paritetni odbor ima dvadeset članova, od kojih je deset Italijana a deset iz redova slovenačke manjine. U Zakonu se izričito kaže da Slovenci imaju pravo da "svojoj deci daju slovenačka imena", što važi i za preduzeća, u vlasništvu Slovenaca. Ovakva, naizgled gruba dikcija u Zakonu rezultat je činjenice da Italija sve do danas nije poništila brojne zakone i dekrete usvojene u vreme fašizma, koji su tridesetih godina bili instrument, pod pokroviteljstvom Benita Mussolinija, da se slovenačka imena prekrste u italijanska.

Zakon Slovencima u zaštićenoj zoni priznaje i pravo na upotrebu vlastitog jezika, kako u opštinama, tako i organima lokalnih vlasti. Setimo se, pre koju godinu je jedan zagriženi slovenački aktivista, manifestujući upravo takvo (tada nepriznato) pravo u pošti (da ispuni obrazac na slovenačkom jeziku) dospeo u zatvor. Sada je odredjeno i da jedna osnovna škola iz Gazbena postane državna ustanova, a manjini je vraćen u vlasništvo i Narodni dom u Trstu i Trgovački dom, koji su bili nacionalizovani u vreme fašizma.

Zakon broj 4735 dospeo je na razmatranje u Senatu tek još jula prošle godine, iako je u parlamentarnu zakonsku proceduru ušao još 1996. godine. Pošto italijanski Ustav zahteva da se potpuno isti tekst zakona usvoji kako u senatu, tako i u gornjem domu parlamenta, pripadnici sadašnje opozicije (desničari iz Napred Italija, Narodno savezništvo i Severna liga) spremili su se na rovovsku bitku. Da će boj biti napet dokazuje i poslednja faza procedure obavljene u senatu - opozicioni prvaci su pripremili ni manje, ni više nego 1720 amandmana na zakon koga čini svega 29 paragrafa. I za svaki od njih su zahtevali besedu, da ga precizno obrazlože, a u medjuvremenu su nekoliko stotina puta zatražili da se proveri kvorum u sali, čime su dodatno blokirali rad. Da sve bude bizarnije, glasalo se o svakom paragrafu posebno, a mediji su svakodnevno izveštavali koliko paragrafa je "prošlo" test.

Cilj italijanske desnice je bio jasan - po svaku cenu sprečiti usvajanje zakona, koji je po njihovom mišljenju "nepravedan", pošto priznaje slovenačku manjinu i u Videmskoj pokrajini (Udine), a u Čedadu predvidja poseban opštinski šalter, na kome će biti omogućen razgovor sa opštinarima i na slovenačkom jeziku. Da je taktika opozicije bila uspešnija, vladajuća partija Maslina mogla bi da uvrsti zakon na dnevni red tek posle predstojećih izbora. Što znači da bi rasprava morala biti ponovljena u donjem domu parlamenta, zbog čega bi se prihvatanje zakona opet odložilo za nekoliko godina.

Posebna je priča činjenica da je zakonska zaštita Slovenaca ustavna obaveza Italije još od stvaranja republike. Ta obaveza je bila više puta ponovljena u raznim medjunarodnim dokumentima, od Londonskog memoranduma do Osimskih sporazuma. Prvi ozbiljniji pokušaj oblikovanja zakona datira s kraja šezdesetih, kada je predsednik Slovenačkog kulturno-privrednog saveza (SKGZ), jedne od dve krovne slovenačke organizacije u Italiji, ugledajući se na rešenja problema Južnog Tirola napisao prvi predlog zakona. Takav zakon je u parlamentu preuzela Komunistička partija Italije. Posle potpisivanja Osimskih sporazuma izmedju Jugoslavije i Italije 1975. godine, italijanska desnica osniva Listu za Trst, koja se bori protiv rečenog zakona. Izvrdavanje u parlamentu je dobilo takve razmere da se razmišljalo o tome da se slovenačka manjina zaštiti vladinim dekretom, koji ne iziskuje parlamentarnu verifikaciju. I dok je verbalno-administrativna bitka trajala, Italijani u Sloveniji uživaju ustavnu i zakonsku zaštitu. Imaju zagarantovano mesto u parlamentu, bez obzira na brojčanu snagu manjine.

Jedan od stalnih argumenata protiv zaštite slovenačke manjine u Italiji svodio se na ponavljanje teze da u okolini Čedada, u Reziji i drugim područjima severne Italije zapravo ne žive Slovenci, već "pripadnici slovenskih naroda", koji ne govore slovenački jezik. U teško dostupnim dolinama u području italijanskih Alpa je lokalno stanovištvo zaista zadržalo neke specifične običaje i poseban dijalekt, ali to nije bio dovoljan argument za odbacivanje manjinske zaštite. Udeo u radnjama zaštite slovenačke manjije ima i prihvatanje Okvirne konvencije o zaštiti manjinskih jezika u Savetu Evrope. Na lokalnom planu su zaštitu Slovenaca podržali nadbiskupi u Trstu i Videmu (Udine), a istaknutu ulogu je odigrao i Trsta Ricardo Illy, te predsednik državne uprave Furlanije - Julijske krajine (Trentino Alto - Adige).

Prve reakcije na usvajanje "slovenačkog zakona" su bile raznovrsne - desničarske novine prenose izjavu poslanika Roberta da zakon predstavlja "ranu na italijanskom identitetu gradova", dok list Piccolo navodi da su "pobedili otvorenost i različitost", pri čemu su izgubili svi koji "drugima ne priznaju nikakva prava".

Sretan završetak priče o globalnoj zaštiti Slovenaca u Italiji ima i tamnu stranu. Ako ništa drugo, ona je dokaz zašto se narodi, koji tek stvaraju nacionalne države, tako očajnički bore za opstanak u uskim državnim granicama. Slovenci - koji su u matičnoj državi solidno uredili prava dve od nekoliko "autohtonih" manjina, problematizujući položaj svih ostalih, nepriznatih manjina - čekali su u jednoj uredjenoj evropskoj zemlji pola veka za ispravljanje nepravdi iz doba fašizma. Šta tek mogu da očekuju oni, koji ne žive u tako "sredjenim" zemljama?

Igor Mekina (AIM Ljubljana)