AIM Junior: Život u Gračanici

Priština - Gračanica, 20.02.2001.

U Gračanici, selu nadomak Prištine, živi 8 000 pripadnika srpske nacionalnosti, među kojima i 150 Roma i jedna albanska porodica. Švedski bataljon KFOR-a danonoćno čuva selo, stražareći na ulazu I izlazu iz njega. Na prvi pogled, život u ovoj centralnoj srpskoj enklavi se nipočemu ne razlikuje od drugih mesta na Kosovu. Međutim, potpuno sagledavanje situacije je moguće iz dva ugla. Sa aspekta pasivnog posmatrača, u selu ne postoji ništa što bi ukazalo na odstupanje od kolotečine: ljudi se slobodno kreću, nekolicina državnih ustanova radi, prodavice su dobro snabdevene, a tu su i brojni kafići i restorani koji doprinose seoskoj raznolikosti. Onoga koga iole zagolica znatiželja, prirodno postavlja pitanje: Šta stoji iza te svakodnevice i kako se ovde zapravo živi?

Odgovor samih meštana na ovo pitanje je najpouzdaniji: "Živimo kao u zatvoru, kao u turskom kazamatu", kaže Miroslav Veljković. Ovo je ujedno i drugi, relevantniji ugao posmatranja i sa ovog stanovišta počinju sve potonje priče, konstatacije i razgovori.

Sama činjenica da se ne može nikuda iz Gračanice, osim ako se ne ide u susedno srpsko selo ili se to čini utorkom i petkom kada KFOR obezbeđuje pratnju, govori dosta o svakodnevici ovih ljudi. "Mi smo ovde kao poslednji Mohikanci. Čuvamo kuće, družimo se i gledamo da preživimo ova teška vremena. Ponekada odemo do Srbije, kupimo sve što nam je potrebno I to je sve", objašnjava Vera S.

Pijaca i prodavnice u Gračanici su relativno dobro snabdevene. Može se pronaći sve od sezonskog voća i povrća, do mesa i mesnih prerađevina. Cene proizvoda često rastu, a njih uglavnom diktiraju trgovci I preporodavci. "Sveže voće je za nas jako skupo, obzirom da većina nas nigde ne radi, a I penzije su neredovne I male", sa vidnim ogorčenjem kaže jedan žena dok pazari na pijaci. "Sve je skupo zato što nam namirnice donose Albanci iz Prištine i Uroševca i oni traže svoju cenu. A ko to da plati", pita se ona.

Istini za volju, vozila sa KS tablicama (registarske oznake koje Srbi bojkotuju već duže od godinu dana) koja se diskretno gube iz kolona koje se kreću u pravcu Prištine ili Gnjilana i odlaze u neku od sporednih ulica u Gračanici, sve su češća. Ti automobili ne lutaju, kako se to u početku mislilo, već naprotiv. Vozači dobro znaju svoju maršutu: To su drakstori i prodavnice, kako u sporednim, tako i u glavnoj ulici. Trgovina se najčešće odvija noću i česta isključenja struje ne padaju svima podjednako teško.

"Za novac se sve može kupiti i prodati. Ja sam rešio da preživim i pronašao sam način. Ljudima su potrebne namirnice, jer kada prazan stomak "zagrebe" on ne pita šta je i odakle je", kaže vlasnik prodavnice koji kao da želi da opravda prisustvo posetilaca u dva sata posle ponoći.

"Mi se u politiku ne mešamo. Da su druga vremena ja bih i danju dolazio, kaže Idriz Gashi dok iznosi namirnice iz svog džipa. "Ne moramo mi da se volimo".dodaje tišim glasom.

Svedočanstva o ovakvim progresivnim ekonomskim simbiozama nisu često vidljiva i lako uočljiva. Da li je potrebno više hrabrosti ili prilagodljivosti ostaje da se vidi, tek jasno je da ostatak stanovništva vodi drugačiji život.

Većina ljudi se okrenula nekom drugačijem načinu preživljavanja. Uglavnom se bave poljoprivredom I nekim segmentima male privrede, koje su spale na do sada na najniži stepen. Uzrok ovome su nemogućnost izlaska na tržište i osiromašenost obradive zemlje. Veći broj porodica uglavnom onih najugroženijih, preživljava zahvaljujujći humanitarnoj pomoći. Dok međunarodna zajednica (UNMIK) gotovo svakodnevno izlazi sa planovima I predlozima o revitalizaciji regiona, tihi bojkoti su sve češći. Tek, uplašeni od priznavanja "nove vlasti" ili jogunasti po svojoj prirodi, kosovski Srbi ne prihvataju radikalne promene. Prihvata se samo ono što ne remeti već prihvaćene vrednosti, kao što je slučaj sa zdravstvom i obrazovnim sistemom, a sve to najviše pogađa omladinu. Položaj mladih ljudi se čini najtežim.

Ukoliko rade pri nekoj od međunarodnih organizacija ili pak studiraju u Srbiji, smatra se da su se dobro snašli. Preostali su suočeni sa visokim stepenom nezaposlenosti, čak njih 80 odsto. Nataša Andonovska, službenica pri UNMIK-u zadužena za Gračanicu, na nedavnom poslovnom seminaru održanom u ovom selu, ocenila je ovaj procenat neprihvatljivim. "Pokušaćemo da različitim programima uključimo mlade ljude u poljoprivredu, odgoj stoke i preradu mleka", kazala je ona.

Pitanje koje se postavlja je da li mladi ljudi žele da posvete svoj život poljoprivredi na Kosovu. Ipak, postoji I alternativa: Šverc gorivom Ili preporodaja cigareta. "Nemamo puno zemlje, pa ja i brat prodajemo cigarete u smenama", kaže Jelena Denkić, dok stoji iza svoje mini tezge. "Valjda ćemo uspeti da sakupimo nešto novca i odemo odavde, jer je sve bolje od svakodnevnih odlazaka u iste kafiće". dodaje ona.

Bilo kako bilo, aktuelno stanje krize, koja još uvek vlada na celoj teritoriji Kosova traje još uvek. I pored zalaganja međunarodne zajednice da se ona prevaziđe, teško je predvideti dalje razvoje. Do tada će, barem kosovski Srbi koji su koncentrisani po enklavama na Kosovu, provoditi dane kao I do sada. Bez nekog optimizma I bolje perspektive.

AIM Priština, Olivera Stojanović