Odložena privatizacija

Promena zakona o svojinskoj tranformaciji

Pod pretnjom sindikata da će da stupi u generalni štrajk Vlada Srbije odlučila se samo na zaustavljanju dosadašnjeg načina privatizacije društvene imovine. Njen pokušaj da smanji prava radnika na 60 procenata besplatnih akcija i svede ih na 30 odsto, kako bi se privukao strani kapital, je propao, čime se samopupravljanje za sada oduprlo uvodjenju kapilizma.

AIM, Beograd, 14. 2. 2001.

Na prvi pogled nema razlike izmedju 60 procenata od ništa i 30 posto od ničega, ali to je bila ključna tačka oko koje su se lomila koplja, i to s pravom, u poslednjoj poslaničkoj raspravi u Skupštini Srbije, o izmeni postojećeg Zakona o svojinskoj transformaciji. Suština predložene promene sastojala se u obustavi dalje primene ovog propisa po kojem su radnici u prvom krugu vlasničke transfrormacije imalo pravo da 60 procenata vrednosti preduzeća besplatno podele izmedju sebe, zajedno s penzionerima koji su svojim radom stvarali imovinu firme. Drugi krug davao je pravo zaposlenima da kupe, uz popust, sledećih 20 odsto vrednosti fabrike.

Sama poslanička rasprava sadržavala je dva oprečna pristupa. Vladina većina uveravala je da je za radnike bolje da imaju 30 procenata vlasništva, jer je to put da njihova preduzeća ožive, dok je opozicija nastojala da celu prekomponovanu svojinsku transformaciju prikaže kao potkradanje zaposlenih od strane vlasti.

Ministarstvo za privatizaciju nedavno izabrane Vlade Srbije odlučilo je da spreči daljnju privatizaciju društvene imovine po spomenutom receptu s namerom da prekine poklanjanje imovine zaposlenima. To je učinjeno u trenutku kada je proces privatizacije uzeo maha, pa je ovakav povećani interes za društvenu imovinu protumačen kod novih vlasti kao nameru prethog režima da izgubljenu političku moć zameni ekonomskom snagom, tim pre što je iskazana otvorena sumnja da su pojedine procene imovine drastično smanjile vrednost društvenog kapitala namenjenog novim vlasnicima.

Na drugoj strani nastao je otpor prema nameri novog ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića da pravo zaposlenih na poklon društvene imovine smanji sa 60 na 30 procenata. Najuporniji u tome bio je sindikat, koji je najavio i generalni štrajk ukoliko novi ministar ostane kod svog predloga. Ovaj društveni sindikat, koji pledira da zastupa interese većine radničke klase, video je u predloženoj promeni Zakona opasnost da neko drugi postane većinski vlasnik, što bi mu dalo za pravo da se oslobodi viška radne snage ili čak da ukine firmu i osnuje novu, a zaposlene izjuri na ulicu. Izneta je tvrdnja da bi u tom slučaju čak oko milion radnika ostalo bez posla.

Razlika izmedju 60 procenata, sadržanim u dosadašnjem Zakon i 30 odsto koliko se predlaže u novom prodlogu u novom, u suštini, ne postoji, jer je društvena imovina uglavnom proćerdana, što potvrdjuje u podatak da gubici privrede prelaze 30 milijardi dolara, te da većina preduzeća ne radi, jer nema obrtnog kapitala s kojim bi pokrenula proizvodnju. Takvoj privredi neophodna je transfuzija u obliku svežeg financijskog kapitala, ali dobrovoljaca nema na vidiku iz razloga što bi njegovom imovinom upravljali drugi, odnosno radnici, koji su većinski vlasnici.

Suština sukoba sastoji se u krupnoj ideološkoj promeni, koja vodi od samoupravljanja u kapitalizam u kojem se zna da većinski vlasnik odlučuje o svemu, i kome, naravno, pripada pravo na stečeni profit, kao što je, istovremeno, izložen opasnosti da sam snosi rizik od eventualnih gubitaka.

Nova vlast, s kojom je Srbija krenula u kapitalizam, nastoji da promeni uslove pretvaranja društvene imovine u privatno vlasništvo. Svesna da s većinskom svojinom zaposlenih ne može da privuče stranog i domaćeg kapitalistu da uloži novac, a bude u manjini kod odlučivanja u upravljanja preduzećem, nova vlast je najpre krenula da preko promene Zakona o transformaciji društvene svojine stvori drugačiju ambijent poslovanja, odnosno utvrdi kriterije za odredjivanje ko je gazda.

Izgleda da se ministar Aleksandar Vlahović, a možda i ceo Djindjićev kabinet uplašio pred najavljenim štrajkom širokih razmera, pa je u ovom trenutku odustao od ponude da se radnicima umesto 60 posto udela na besplatnu podlelu društvene imovine smanji na 30 procenata vrednosti firme, iako su oba poklona bezvredna ukoliko se ne nadje neko s "dubokim džepom", koji bi svojim sredstvima pokrenuo proizvodnju.

Bez takve injekcije veći deo srpske privrede predstavlja mrtvi kapital. Prema statističkim podacima na kraju prošle godine u Jugoslaviji je bilo 1,694.457 zaposlenih, od čega je u privredi radilo 1,262.935, a u vanprivredi 431.522 radnika. Za državu s oko 10 miliona stanovnika izusetno skroman procenat zaposlenih, a to potvrdjuje i podatak da 28 odsto radno sposobnog stanovništva nema stalno zaposlenje.

U nedostatku hrabrosti da smelije krene u radikalne ekonomske promene Vlada Srbije se odlučila da oprezno pridje najavljenoj svojinskoj reformi. Odustala je od predloga da se radnicima da pravo na besplatnu podelu 30 posto vrednosti društvene imovine u čemu bi učestvovali svi punoletni državljani Srbije, što dosadašnji Zakon nije predvidjao, jer je od prava na besplatne akcije isključivao radnike koji su u bivšoj SFRJ radili u firmama iz drugih republika, iako je imovina u čijem su stvaranju učestvovali, ostala u Srbiji.

Umesto radikalnog reza u pogledu transformacije vlasništva nad društvenom imovinom i njenom podelom po novom ključu, po kojem zaposleni ne bi ostali kratkih rukava, ali bi izgubili pravo na upravljanje, jer bi se našli u ulozi manjinskih vlasnika, Vlada Srbije je povukla samo prvi korak kojim je suspendovala dosadašnji način prelaženja društvene imovine u privatno vlasništvo. Na drugi korak čekaće se, prema rečima ministra Aleksandra Vlahovića, punih šest meseci.

Pre dolaska novog modela privatizacije u poslaničke klupe predhodiće konsultacije sa sindikatom i ostalim zainteresovanim. Da li je to znak slabosti Vlade ili pak njena procena da će tada da postoje povoljniji uslovi za ostvarivanje njenog koncepta pokazaće vreme, ali je sigurno da odlaganje dovodi privredu u tešku materijalnu situaciju i pitanje je da li će ove godine u njenu revitalizaciju biti "ubačeno" dve milijarde dolara, koliko je potrebno da se Srbija donekle približi društvenom proizvodu ostvarenom u 1998. godini.

Samoupravljanje je uspelo da zadrži prvi nalet kapitalizma, ali ostaje pitanje da li će pronaći financijsku potporu koja bi trebala da ga održi na nogama pred drugim kapitalističkim talasom. Nije isključeno da, u slučaju njegove nagle malaksalosti, nova ponuda bude znatno skromnija od sadašnje ponude, pa da se radnicima umesto 30 odsto ustupi 15 ili čak manje od tog procenata. Tada će najbolje da se vidi koliko je sadašnja intervencija sindikata imala stvarni efekat u zaštiti stečenih radničkih prava.

Ratomir Petković (AIM)