Šta se nudi Albancima

Program vlada SRJ i Srbije za rešavanje krize na jugu Republike

AIM, Beograd, 12. 2. 2001.

Predstavnici savezne i republičke vlade zajedno sa predstavnicima albanske nacionalne zajednice iz opštine Preševo, Bujanovac i Medvedja, trebalo bi u naredne dve nedelje, ako sve bude teklo po planu, da prostorijama Skupštine opštine Bujanovac ili Preševo otpočnu dijalog o mirnom rešavanju krize na jugu Srbije.

Beogradske vlasti ponudile su i konkretan plan podeljen u tri faze. Prva predvidja integraciju Albanaca u politicki državni i društveni sistem,uz poštovanje njihovih ljudskih prava u skladu sa evropskim standardima što podrazumeva uskladjivanje nacionalnog sastava zaposlenih u državnim službama, privredi i društvenim delatnostima sa nacionalnom strukturom stanovništva, obezbedjivanje odgovarajuce zastupljenosti Albanaca u IO skupština opština, kao i u Vladi Srbije, a nakon izmena zakona o izborima i lokalnoj samoupravi, i u SO i Narodnoj skupštini Srbije kao i delovanje policije po principu - u patroli "po jedan Srbin i jedan Albanac". Zauzvrat, od Albanaca se traži odricanje od bilo kakve autonomije, specijalnog statusa ili, pak, promene granica u Srbiji. Integracija lokalne albanske zajednice u multietničko i multikonfesionalno društvo i sistem trebalo bi da počne odmah.

Nakon osam meseci od potpisivanja Sporazuma, u ovoj oblasti bi se ostvarilo 50 odsto planiranih aktivnosti, dok bi se potpuna integracija albanske zajednice ostvarila za dve godine a njegova jedna trećina vec u ovoj.

Druga faza primene sporazuma koja bi u potpunosti trebalo da se ostvari nakon četiri meseca, podrazumeva uspostavljanje bezbednosti i mira u regionu južne Srbije, uz potpunu i trajnu obustavu terorističkih akata, razoružanje ekstremista i raspuštanje njihove organizacije. U toj fazi predvidjeno je i povlačenje vanredno angažovanih vojnih i politickih snaga, zatim povratak ili ostajanje redovne lokalne policije nacionalno mešovitog sastava, deblokada saobraćajnica kao i amnestija svih koji su učestvovali u dosadašnjim okršajima. Zaštita gradjana, naselja i komunikacija, koja bi se ostvarila adekvatnim merama policije, kao i njenom spremnošcu za izvodjenje antiteroristickih akcija, podrazumeva i fazno ukidanje ili smanjenje Kopnene zone bezbednosti, ulazak odgovarajućih jedinica policije i vojske u KZB, naravno, u skladu sa Vojno-tehničkim sporazumom i uz dozvolu komandanata Kfora. Uvodjenje bezbednosti i mira u Lučane i Veliki Trnovac, obavilo bi se uz verifikaciju i garanciju Kfora. Lučane bi napustili ekstremisti, ali i interventna policija a ušla lokalna policija, dok bi Vojska Jugoslavije povukla tenkove i tešku artiljeriju sa linije Veliki Trnovac - Lučani i iz okoline Bujanovca i Preševa. Izbegli svih nacionalnosti, vratili bi se kućama, uz komisijsku primopredaju imovine. Put Bujanovac - Gnjilane, bio bi deblokiran, a lokalna policija bi uspostavila kontrolni punkt iza Končulja.

Ekonomska i socijalna revitalizacija regiona, uključujući i zbrinjavanje raseljenih lica sa Kosova i Metohije, kao treća faza sprovodjenja plana podrazumevala bi razvoj poljoprivrede i preradu drveta, kao i izgradnju putne mreže, vodovoda, elektro i telefonske mreže u svim selima, popravku 527 srpskih kuca za smeštaj 2.300 raseljenika sa Kosmeta, kao i popis i popravku svih napuštenih albanskih kuća za smeštaj raseljenih Albanaca koji su voljni da se vrate. Rok za ekonomski i socijalni razvoj regiona je tri godine a zavisiće dobrim delom i od najavljene strane pomoći.

Vlade Srbije i SRJ inace predlažu uključenje medjunarodne zajednice u rešavanje krize u Preševskoj dolini, ali ne kao posrednika u pregovorima, već kao podstrekivača buducih razgovora, garanta Sporazuma i značajnog činitelja njegove implementacije. Lideri albanske strane, koji uzgred ne govore o dijalogu ili razgovoru, nego o pregovorima, insistiraju na ulozi medjunarodnih posrednika. Premijer Srbije Zoran Djindjic, i ne samo on, izričiti su u odbijanju ovakvog zahteva uz objašnjenje: "sa gradjanima sopstvene zemlje,a Albanci sa juga Srbije su to, ne može da se pregovara, već samo razgovara i dogovara, a u tom procesu nisu potrebni medijatori".

Plan srpskih vlasti naišao je na punu podršku sveta od Brisla preko Moskve do Vašingtona, ali ne i kod svih političkih subjekata u Srbiji, i za sada, ne kod svih predstavnika Albanaca sa juga Srbije.

Kada je o Albancima reč, oni su u prvom reagovanju glatko odbili "Čovićev" plan. Oslobodilacka vojska Preševa, Medvedje i Bujanovca je to ucinila tvrdeći da zahtevi Albanaca ne mogu biti manji od toga da se Preševska dolina pripoji Kosovu uz opasku da će se protiv njegove realizacije "nemilosrdno boriti svim sredstvima", i da "borci za slobodu nisu uzeli oružje u ruke zbog nekoliko mesta u lokalnim skupštinama, ucešcu u radu Skupštine Srbije ili da bi se navukla prljava uniforma kriminalne srpske policije". Prema navodima iz saopštenja OVPMB, cilj njihove borbe je "oslobodjenje od Srbije, jednom i za sva vremena, i za povratak tamo gde i pripadaju, zajedno sa Kosovom". Medjutim, jedan od vodja naoružanih albanskih ekstremista komandant Spetimi negirao je da je u potpunosti odbačen predlog Vlada Srbije i Jugoslavije: "Za nas je neprihvatljiv samo deo plana koji se odnosi na zahteve o parcijalnoj demilitarizaciji regiona. Zahtev albanske strane je potpuna demilitarizacija", rekao je on, dodajuci da su pregovori prihvatljivi uz ucešce medjunarodne zajednice, koja će garantovati i sprovodjenje eventualnog dogovora".

Politički lideri Albanaca iz opština Medvedja, Preševo i Bujanovac, zajedno sa predstavnicima OVPMB, ocenili su da u predlogu iz Beograda "ima elemenata koji mogu predstavljati osnovu za pregovore" i stoga su odlučili da otpočnu dijalog i formiraju grupu za pregovore u kojoj će biti po dva predstavnika političkih partija Albanaca iz Preševa, Medvedje i Bujanovca, dva predstavnika Političkog veća PMB i tri predstavnika OVPMB a ostavljena je mogućnost da se u pregovarački tim i u sačinjavanje platforme uključe i nezavisni albanski predstavnici. Predsednik Partije za demokratsko delovanje, ujedno predsednik SO Preševo Riza Halimi, ne krijuci zadovoljstvo što je termin "teroristi" zamenjen sintagmom "naoružani Albanci" objašnjava da "mi imamo našu platformu zasnovanu na referendumu iz 1992. godine". Podsećajući da su Albanci tada glasali za to da, u slučaju promena granica u bivšoj Jugoslaviji region Preševa, Bujanovca i Medvedje bude pripojen Kosovu, on dodaje da se "naša gledišta veoma razlikuju od gledišta Beograda, ali postepeno cemo se približiti i kasnije ćemo rešavati nesuglasice koje će se pojaviti". I predsednik Partije za demokratsko ujedinjenje Albanaca Zećirja Fazliu smatra da bi pripajanje ove tri opštine Kosovu bilo najbolje rešenje, ali polazeci od stavova medjunarodne zajednice zalaže se za rešenje u postojećim granicama."Mi smo svesni toga da smo ostali razdvojeni od matice, Kosova. Ako nema sporazuma, nećemo nasilno. Mi ćemo realizovati svoja prava tu gde smo, naći cemo rešenje. Mislim da smo dosta gorkog okusili, i jedni i drugi, a pretežno Albanci".

"Državnim" pregovaračima, koji očekuju definitivni odgovor Albanaca najdalje za nekoliko dana, prema izjavi premijera Zorana Djindjica, sastav njihove delegacije ne predstavlja problem bez obzira na kritike socijalista i radikala o dokazu spremnosti da se "pregovora sa teroristima". "Ako Albanci sa juga Srbije smatraju da ih mogu predstavljati pripadnici OVPBM, onda je to njihova odluka. Važno je da su to ljudi koji mogu da uticu na rešavanje problema." kaže srpski premijer, kao i to da je stav ekstremista da odbiju plan za jug Srbije više privatni stav nekih a ne zvaničan stav ljudi koji su pregovarali u ime opština Bujanovac i Preševo. "Mi činimo sve kako bismo problem rešili mirnim putem, ali naravno, ako neko ne želi mirno rešenje, onda nam on daje odrešene ruke da koristimo i druga rešenja".

Koordinator vlada SRJ i Srbije Nebojša Čovic poterncira da Srbija ne želi rat i Srbija ga nece, ali je „važno i transparentno da se vidi ko želi rat i ko odbija nešto što cak nije ni video niti proucio. Albanske politicke partije su partije ove zemlje, partije Srbije i partije SRJ". Čovic je obrazlažući svoj program upozorio da "svako ko misli da će ponudjeni plan bukvalno preko noći da zaustavi krizu na jugu Srbije nije realan".

Na potezu su Albanci sa juga Srbije. Nove srbijanske vlasti im nude dogovor o suživotu. Posle mnogo godina prvi put na ovim prostorima neko i odista pokušava da krizu rešava mirnim putem. Važnost saopštavanja stava političkih predstavnika Albanaca potencira i Rasim Ljajić, savezni ministar za nacionalne manjine i etničke zajednice, funkcioner savezne vlade koji pored Nebojiše Čovica najaktvnije učestvuje u smirivanju situacije na jugu Srbije. On je ovih dana upozorio da "ukoliko ovaj plan bude eksplicitno odbijen, ukoliko bude odbijena i sama pomisao da se sedne za sto i razgovara o rešenju te krize, tada će apsolutna diplomatska inicijativa biti na našoj strani i u tom pogledu onda treba očekivati konkretniji odgovor medjunarodne zajednice, koji može ići čak do podrške nekom vidu intervencije koja podrazumeva izbegavanje mogućnosti stradanja civila i materijalnih razaranja. Ta akcija bi bila ograničena na jezgra odakle preti opasnost, bar što se albanske strane tiče".

Prema poslednjim infomracijama Čovic sredinom ove nedelje odlazi u Brisel gde ce na poziv NATO-a izložiti plan srbijanskih vlasti za rešavanje krize. Alijansa je već posredno, preko nekoliko svojih glasnogovrnika uglavnom podržala ponudjeni plan za pregovore. Od "nijansi" u dogovorima će bez sumnje zavisiti koje će rešenje biti primenjeno ukoliko Albabnci odbiju pregovore. U svakoj varijanti Srbiji je dosta ratovanja, a držanje vojske i policije na jugu Srbije i te kako košta i sputava novu vlast u krupnijim zahtevima za izvlačenje zemlje iz krize.

Tatjana Stanković (AIM)