Volvo, bombe i svedok

Slovenačko podzemlje

Bivši komandant udarne jedinice u brigadi Moris obelodanio je da je elitni deo Slovenačke vojske na zahtev tadašnjeg ministra odbrane Janeza Janše 1993. godine podmetnuo bombu ispod automobila poslanika Zmaga Jelinčiča. Mineri su, srećom, bili diletanti, pa je izbegnuta veća katastrofa u najstrožem centru Ljubljane.

Ljubljana, 07.02.2001.

Konačno je, posle sedam godina prikrivanja, "procurela" istina o upletenosti bivšeg ministra odbrane a danas šefa slovenačke opozicije Janeza Janše u bombaški napad na poslanika Zmaga Jelinčiča. Jelinčič je i danas poslanik, razlika je samo u tome što je pre sedam godina vodio i parlamentarni Odbor za odbranu, zbog čega ga je Janša imao na meti kao opasnog političkog neprijatelja. Pa je naumio da neprijatelja malo >uzdrma< uz pomoć specijalaca iz elitne jedinice Slovenačke vojske Moris. Rečeno, učinjeno - naredjenje je dato, bomba eksplodirala, a na mesto zločina izlazi policija koja obavlja uvidjaj i posle istrage sumnjiči pripadnike specijalne brigade, koji su prema izjavama svedoka - pre eksplozije u kolima prepoznate registracije kružili oko parkiranog auta.

Janša se u to vreme taman toliko zadržao na funkciji ministra vojnog, da je uspeo da zaštiti odane oficire. Glave mu je došla nešto kasnije jedna druga akcija, zapamćena kao slučaj Depala vas, kada su Morisovci pod izgovorom istrage zbog otudjenih poverljivih vojnih dokumenata napravili zasedu na magistralnom putu Ljubljana - Maribor i kod izlaza za Depala vas presreli auto Toneta Smolnikara, iščupali ga kroz prozor, odveli na ispitivanje i poturili mu lažne dokumente. Smolnikar je isprebijan i završio u bolnici, a Janša je bio primoran da podnese ostavku. Moris je rasformiran, a slučaj uz pomoć političkih simpatizera na ključnim funkcijama u tužilaštvu - zataškan. Državno tužilaštvo na kraju odbacuje sve prijave protiv počinioca, kao neosnovane. Nešto slično bi se desilo i sa Jelinčičevim slučajem, da nedavno nije odlučio da progovori jedan od umešanih, major Ladislav Troha, bivši zapovednik specijalne jedinice Moris. On priznaje da je na molbu pretpostavljenih falsifikovao stražarske knjige, kako bi onima, koji su podmetnuli bombu pod Jelinčičev auto - osigurao lažni alibi. A onda sledi nova senzacija - javlja se brat Ladislava Trohe, tvrdeći da već više od tri sedmice od njega nema ni traga, ni glasa.

Mediji, medjutim, ovoga puta nisu zagrizli u ponudjenu aferu, verujući nagadjanjima da se Troha sklonio dok gužva ne prodje i njegovi bivši pajtaši, koje je prozvao u intervju datom mariborskom Večeru - ne ohlade od prvog besa. Uostalom, ovo nije prvi Trohin "ispad" - postao je medijska ličnost pre dve godine, kada je u uniformi i uz gitaru u centru Ljubljane protestvovao zbog lošeg stanja u Vojsci, prozivajući odgovorne za nabavku nekvalitetne opreme. Otvoreno je progovorio i o tabu temi - švercu oružja, a vojska ga je izbacila iz službe posle mnogo pravnih peripetija. Tek nedavno je ponovo vraćen u službu, ovoga puta u Ministarstvo odbrane, gde je dobio mesto u odeljenju za zaštitu i spašavanje. Možda ga je novi položaj i okuražio da tik pred arhiviranje Jelinčičevog slučaja (kao "nerešenog") progovori i optuži nekadašnje najbliže saradnike, koji su proteklih godina uživali zaštitu vojne obaveštajne službe.

Vratimo se samom dogadjaju - Jelinčičevom autu; policija je odmah posle napada našla trag koji je vodio do bombaša. Ali nije bilo svedoka koji bi povezao Morisovce i Janšu sa Jelinčičevim Volvoom. Sve dok Troha nije osvežio sećanje i precizno izjavio da mu je u podne 13. aprila 1993. godine u Ministarstvu odbrane njegov nadredjeni, komandant Morisa Anton Krkovič, rekao da "ima pizdariju"; te noći je, tri sata posle ponoći eksplodirala bomba ispod Jelinčičevog Volvoa 460, parkiranog u najužem centru Ljubljane. Policiji je vruć trag ponudio čuvar iz obližnjeg preduzeća; ispričao je da je ispred zgrade opazio kako švrlja mladji muškarac. Zainteresovala ga je takva živahnost na ulici u gluvo doba noći, pa je primetio i da je neznanac ušao u fiat Uno, sa zagrebačkim tablicama; što je inspektore veoma brzo dovelo do pripadnika specijalne brigade Moris Roberta Suhadolnika, koji ima upravo takav auto. Znalo se da nije radio sam, a Troha danas svedoči da su u bombaškom napadu učestvovala još dva pripadnika Morisa. Još pre sedam godina bi kriminalisti stegli obruč oko osumnjičenih, da major Troha nije dobio poziv za sastanak u Ministarstvu odbrane u Ljubljani.

"Šta je bilo, bilo je. Ministar Janša moli da nekako spasemo ovu stvar," upozorio je Trohu njegov nadredjeni Anton Krkovič. Troha je shvatio da će se ministar Janša pobrinuti da ministar unutrašnjih poslova Ivo Bizjak ne insistira na efikasnosti istrage. Na izričito Trohino pitanje Krkovič mu je tada odgovorio da je akcija autorizovana kako bi se uplašio Jelinčič. Stoga je, smatra Troha, Janez Janša kao ministar odbrane neposredan izvršilac čitave akcije. Konačno, Troha je popustio pod pritiskom pretpostavljenih i obezbedio alibi osumnjičenom Suhadolniku, izjavivši da je u vreme eksplozije bio na straži, zbog čega je falsifikovao i knjige straže. Istraga najednom tapka u mestu i policiji ne preostaje ništa drugo nego da podigne prijavu protiv "nepoznatog počinioca". To je bio i prvi (u nizu) incident izmedju Ministarstva odbrane (Janša) i Ministarstva unutrašnjih poslova (prvo - Igor Bavčar, koji je u medjuvremenu izabrao drugu političku opciju i razišao se sa Janšom, a potom Ivo Bizjak). Hronologija celog slučaja zabeležena je u izveštaju kriminalističke policije (o nezakonitim radnjama u Ministarstvu odbrane), poznatom pod imenom "Dosije 13"...

Konačna sudbina slučaja je za sada neizvesna. Ne ohrabruje izjava generalnog državnog tužioca Zdenke Cerar da motiv podmetanja bombe "nije poznat", zbog čega eksplozija ima tretman "uništenja tudje stvari", što daje naslutiti da se čak i aktuelna politička nomenklatura upinje da zataška stvar. Do sada se mnogo špekulisalo oko motiva miniranja Jeličičevog Volovoa, ali je vojna obaveštajna služba uspevala da ohladi tragove. Sada ih hladi i državni tužilac, rezonom da je čitava stvar uperena samo protiv imovine, a ne i lica. Što se slične prakse u svetu tiče - tu nema dileme. Podmetanje eksploziva pod automobile političkih protivnika važi za terorizam. Iako u OUN još uvek ne postoji tačna definicija terorizma, prema klasifikaciji jednog od najpoznatijih stručnjaka za tu oblast Paula Vilkinsona, u terorizam se ubrajaju "sva dela koja stvaraju ekstreman osećaj straha, ili ona koja atakuju na širu publiku, napadaju simbole i uopšte izvode napade u suprotnosti sa društvenim standardima, čime poskušavaju da utiču na političko ponašanje". Tako je, na primer, čak i pljačka banke u praksi švajcarskih sudova shvaćena kao terorizam, ukoliko su motivi politički. Uostalom, i u Baskiji ili Belfastu, kad neka kola odlete u vazduh, niko ne govori o "oštećenju tudje imovine".

Destrukcija objekta koji ima i neko simbolno značenje se oduvek smatralo za terorizam. Mnogi teroristi, poput američkih "meteorologa", prilikom izvodjenja svojih akcija vodili su računa da njihovi napadi pogode samo imovinu. Teroristička svojstva tih napada, medjutim, proizilazila su iz pretnje da će naredno nasilje biti usmereno na ljude, koje mogu da poistovete sa objektom. U Jelinčičevom slučaju, napad je tempriran i izveden na rodjendan njegovog sina. Zato je eksploziju ispod svojih kola razumeo kao pretnju šta bi idući put moglo da snadje članove njegove porodice. Oni koji čitaju "govor terorizma" znaju kada se napadaju "usamljeni" ciljevi. To se dešava onda kada se očekuje "tiha podrška masa", pri čemu se napad izvede tako da nema sumnje da pogadja samo "elitu" ili "odgovorne". Što je bio cilj i prilikom podizanja u vazduh auta poslanika Jelinčiča u Pražakovoj ulici u Ljubljani.

I dok državni tužilac i podredjeni traže formulu da se izvuku iz eksplozivne političke situacije, slovenačka politika je po prvi put jedinstvena. Aktiviranje Bombaške afere ne odgovara ni opoziciji, sa Janšom na čelu, niti Drnovšekovoj koaliciji. Jeličnič nije omiljena figura ni kod jednih, ni kod drugih, pa se nekako uvrežilo mišljenje da bi otvaranje procesa pokvarilo ugled koji je Slovenija stekla i uživa u svetu. Bez obzira na marketinške napore Drnovšekovog LDS-a, teško da će uspeti da zataškaju "teroristički napad radi zastrašivanja političkog protivnika". Uostalom, teško je zamisliti da bi ikome u Baskiji ili Londonu, kada u vazduh odleti automobil, pao na um eufemizam o "pokušaju uništenja tudje stvari". Zastrašivanje političkih protivnika uz pomoć bombi i zloupotrebu tajnih službi i vojske svuda u svetu smatraju terorizmom. Za sada to nije slučaj u Sloveniji, državi mlade demokratije, koja je navikla da iz pravca Brisela dobija same pohvale.

Umesto da se stvari raščiste i time spreči slična praksa ubuduće, javnost se kljuka idejom da je za "opšte dobro" zdravo zažmiriti na jednu bombu. Jeste da se poslanik Jelinčič nešto buni, jeste Ladislava Trohu malo "nestalo" pre desetak dana, ali policija i mediji namiguju da se čovek verovatno sam sklonio posle intervjua, pošto je ispostavio moćne i opasne ljude. To što je nestanak prijavio Trohin rodjeni brat, tumače kao neku vrstu samoreklame. Policija, doduše, i dalje vodi istragu, ali kako joj još niko nije javio nikakav trag - zapravo tapka u mestu. Prozvani osumnjičeni su i dalje slobodni, ondašnji ministar policije Ivan Bizjak je sada ponovo ministar u Drnovšekovom kabinetu (ovoga puta ministar pravosudja), a operater celog poduhvata oko Jelinčičevog Volvoa, Anton Krkovič, školuje se u Londonu na prestižnom Royal College of Defence Studies! Zlobnici kažu da je to zato da nauči koliko treba eksploziva.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)