Optužnice za Janšine jurišnike

Slovenačka vojska

Posle sedam godina od brutalnog prepada, prebijanja i hapšenja Milana Smolnikara na magistralnom putu Ljubljana - Maribor, koje su izveli pripadnici specijalne brigade Slovenačke vojske Moris, ceo slučaj dobija epilog na sudu.

Ljubljana, 30.01.2001.

Imaju li specijalne vojne jedinice pravo da zaustave i oduzmu slobodu civilu? Imaju li pravo da prilikom hapšenja upotrebe fizičku silu, da udaraju civila kundacima automata, šutiraju nogama i potom ga odvuku na dalje ispitivanje, u svoj štab? I na kraju, ključna dilema - je li sve opisano, ukoliko se desi, kažnjivo delo "povrede tudje stvari", "protivpravno oduzimanje slobode" ili "protivpravno oduzimanje slobode na okrutan način"?

Navedena pitanja su ovih dana na tapetu u Sloveniji. I o >tek< nakon sedam godina pošto se sve opisano zaista desilo,

1. godine, kada je slovenačka javnost brutalno suočena sa prebijanjem civila Smolnikara usred bela dana; trebalo je sedam godina da država ispliva iz nekakve "revolucionarne" faze, koja je započela osamostaljenjem Slovenije. Ljubljanski okružni tužilac Gorazd Fišer je 5. januara 2001. godine podigao optužnicu protiv četvorice vojnika specijalne brigade Moris, koji su 1994. godine izvršili skandalozno hapšenje civila Milana Smolnikara. Optužnica svu četvoricu (Andreja Podbregara, Simona Krejana, Darka Njavra i Roberta Suhadolnika) smatra odgovornim za protivpravno oduzimanje slobode na okrutan način, te zloupotrebu položaja i ovlašćenja. Za svaku od navedenih kažnjivih radnji je predvidjena zatvorska kazna od pet godina zatvora.

Priprema za pokretanje procesa trajala je neobično dugo, uz mnogo diskretnih poteza umešanih i njihovih sponzora. Policija je svoj deo posla obavila brzo i efikasno. Medjutim, odmah pošto su podnesene kaznene prijave, tadašnji generalni državni tužilac (treba li reći - izrazito desničarske provinijencije, sa reputacijom bivšeg domobrana) Anton Drobnič formira posebnu grupu tužilaca, kojoj je >gurao< škakljive "političke" optužbe. A slučaj "Depala vas", kako je službeno prozvana afera Smolnikar, bio je jedan od njih. Barbara Brezigar, tadašnja udarna pesnica rečene posebne grupe tužilaca "za posebne slučajeve", čekala je dve godine kako bi odbacila tužbu sa obrazloženjem da su vojnici bili ovlašćena lica koja su "obavljala svoju dužnost", kao i da su prilikom hapšenja upotrebili taman toliko sile "koliko je bilo potrebno da obave zadatak".

Oštećeni Smolnikar i njegov advokat uspeli su posle četiri godine da dokažu na senatu Okružnog suda u Ljubljani - kao subsidiarni tužioci - da je odluka u medjuvremenu smenjene Barbare Brezigar bila neosnovana. Senat je u obrazloženju nove odluke zapisao da pripadnici Ministarstva odbrane imaju pravo da sprečavaju rušenje ustavnog poretka, ali da moraju u slučaju, kada se radi o civilima, "da zadrže osumnjičenog do dolaska pripadnika organa unutrašnjih poslova", pošto vojni specijalci kao takvi ne uživaju "apsolutno nikakva policijska ovlašćenja". Posle smene u vrhu tužilaštva je dosije o slučaju Smolnikar ponovo vraćen teritorijalno nadležnom tužiocu, i proces kreće od početka.

Ironijom sudbine, slovenačka javnost je na sve nabrojane dileme, koje su iskrsle sa slučajem Smolnikar 1994. godine, odgovorila gotovo deceniju ranije, kada je protestima 1989. godine reagovala na pokretanje procesa protiv "četvorice", na čelu sa tadašnjim komentatorom Mladine Janezom Janšom. Dakle, već krajem osamdesetih je ovdašnja javnost odlučno ustala protiv sudjenja civilima na vojnom sudu (JNA) u Ljubljani. Istina, tadašnji zahtevi za demokratizacijom društva podudarali su se sa medjunacionalnim jazom; optuženim Slovencima su u glavnom gradu republike Slovenije sudili na tudjem jeziku pripadnici ostalih jugoslovenskih naroda. To je bila interpretacija slovenačkih intelektualaca i demonstranata, koja je bila zakon u tadašnjoj uzavreloj atmosferi.

Četiri godine kasnije, u osamostaljenoj Sloveniji, nadomak prestonice, ponovljen je sličan scenarij. Pripadnici specijalne vojne jedinice Moris i vojne policije Slovenačke vojske su 20. marta 1994. godine na izlazu magistralnog puta kod Depala vasi zaustavili kola civila Milana Smolnikara, porazbijali prozore na autu, izvukli ga iz njegovog BMW-a, šutirali i udarali. Desilo se nešto, što se u Sloveniji ni u vreme SFRJ i JNA nikada nije desilo. Da paradoks bude veći, nadležni ministar odbrane je bio naručilac celog posla, i to u liku Janeza Janše, koga svojevremeno u vojne zatvore jugoslavenske armije nisu vodili vojnici, nego pripadnici slovenačke civilne tajne službe i policije.

Prepad na Smolnikara desio se na vrhuncu napete igre nerava za predominaciju, izmedju vojne i civilne obaveštajne službe. U dvostrukoj igri su civilna tajna obaveštajna služba i kriminalistička policija istraživali nezakonitu trgovinu oružjem, za koju se pretpostavljalo da je vodi ministar odbrane Janez Janša, pa je zato vojna obaveštajna služba dobila nalog da fabrikuje i podmeće lažne dokumente o rečenoj trgovini, kako bi "devalvirali" i svi verodostojni dokumenti. Šverc i trgovina oružjem nikada nisu dobili sudski epilog u Sloveniji, a slučaj Smolnikar je ostao noćna mora za snove Drnovšekovih liberalnih demokrata. Otuda i tolika muka da se odgovori na naizgled jednostavno pitanje - dokle sme vojska da zaroni u civilnu sferu u osamostaljenoj Sloveniji, i šta uraditi u slučaju kada su krivci momci iz "našeg" a ne protivničkog tima... Janez Janša, Ivan Borštener i "ostale žrtve" iz procesa koji je vodjen 1989. godine iznenada su se našle u ulozi dželata. Bio je to gadan prizor, u kome su gotovo svi nacionalni heroji "slovenačkog proleća" (redak izuzetak je bio Franci Zavrl) odreda pokazali da se zapravo uopšte ne razlikuju od onoga protiv čega su se sami borili nekoliko godina ranije, kada ih je u ćelijama vojnog zatvora na Metelkovi Ulici u Ljubljani saslušavao kasniji načelnik KOS-a, general Aleksandar Vasiljević. Našlo se čak i nešto pravnika, koji su uzneseno objašnjavali da je Slovenačka vojska imala pravo da izvede akciju hapšenja Smolnikara.

Bilo kako bilo, cela priča konačno dobija šansu da se okuša i na sudu. Neizvesno je kakav će biti epilog. Neke kažnjive radnje (npr. oštećenje tudje stvari) su već zastarele, zbog opstrukcije tužilaštva. Za druge (oduzimanje slobode na okrutan način) nije jasno hoće li sud prihvatiti takvu kvalifikaciju. Povrh svega, optuženi su samo oni, koji su neposredno izveli akciju. Planeri akcije su se ponovo izvukli od ruke pravde i sada prete tužbama zbog "lažnih svedočenja". Poznata priča, o velikim i malim ribama.

Svetlana Vasović (AIM Ljubljana)