Debata oko civilnog društva

Tirana, 30.01.2001.

Brojnim političkim debatama u Tirani, pridodata je u poslednje vreme I jedna nova, debata o civilnom društvu. Dilema koja je podstakla ovu diskusiju je: Da li bi trebalo da se pridruže politici, u Vladi I Parlamentu predstavnici civilnog društva?

Predsednik Socijalističke partije Fatos Nano u jednom broju javnih govora, kako tokom izborne kampanje za lokalne izbore oktobra 2000-te, tako I sada na pragu kampanje za opšte izbore koji će se održati predstojećeg juna, govorio je o onome što je on nazvao "alijansa sa civilnim društvom". Na prošlim lokalnim izborima jedan broj kandidata koji je dolazio ne iz redova militanata Socijalističke partije, već intelektualaca van partija, konkurisali su I proglašeni su pobednicima. Približavanje novih parlamentarnih izbora je ponovo oživelo debatu u kojoj su uključeni intelektualci, političari, poslanici itd.

Inicijativa čelnika većine isprva je smatrana kao vrednom kako bi se povećao intelektulani nivo albanskog parlamenta, koji je za deset godina tranzicije bio za žaljenje. Činjenica je da postoji ne tako mali profesionalni I intelektualni jaz između predstavnika civilnog društva I najvećeg dela albanskih političara. Nizak nivo politike, njena agresivnost, nesigurnost, isključivosti, kažnjavanja, pretnje, pa sve do denigriranja koja albanski političari vrše međusobno, imalo je za posledicu da se jedan sposoban deo aktivne inteligencije u javnom životu zemlje povuče I da se ne angažuje u politici. Jedan deo njih je našlo utočište u organizacijama civilnog društva, za koje treba reći da je još uvek kod svojih prvih koraka.

Ipak, nevladine organizacije uopšte, uspele su da izbegnu opšte albansko mrtvilo iz prostog razloga što su osnovane, izgrađivane I upravljane prema modelima Zapada. Iz tog razloga, u jednom delu javnog mnjenja u Albaniji teza predsednika Socijalističke partije smatrana je kao nastojanje koje bi pozitivno uticalo na europeizaciji albanske politike, kako bi se ona izlečila od bolesti provincijalizma I dilentatizma, od kojih godinama pati. Međutim, Nanova inicijativa, iako na prvi pogled ne podleže kritici, naišla je na otpor kako kod poznatog predstavnika civilnog društva, tako I kod dela nezavisnih intelektualaca, angažovanih u javnom životu. I kao što je razumljivo, ona nije naišla na veliku podršku u redovima partijskih militanata, koji privlačenje civilnog društva vide kao direktnu pretnju. U stvari, niko se nije izrazio protiv životne potrebe za povećanjem nivoa albanske politike I za njenom europeizacijom - što je više moguće- ali prema onima koji izražavaju nepoverenje, predloženi put nije najbolji.Prema izdavaču časopisa "Perpjekja", Fatosu Lubonji "inicijativa socijalističkog čelnika otvoreno kompromituje civilno društvo, smatrajući ga apriori saveznikom Socijalističke partije".

Činjenica đto se opozicija, uglavnom Demokratka partija bivšeg predsednika Berishe u nekoliko navrata oštro ponela sa ovom kategorijom, kako kada je bila na vlasti, tako I sada, ne znači da će se predstavnici civilnog društva svakako prestrojiti pod zastavom neke druge partije. S druge strane, prema skepticima, operaciju koju pokušava da izvrši socijalistički lider, uistinu može da poboljša stanje politike, ali bi mogla da nanese nepopravljive štete obema stranama. Tako, sasvim jednostavno, odlazak dela ljudi iz civilnog društva u politiku, neizostavno bi dobilo slabljenje ovog prvog, a ne može se reći da bi zasigurno donela poboljšanje drugog.

Integrišući se u izvršnu ili zakonodavnu vlast pod bojama jedne političke partije, poznate ličnosti u zemlji, želeli to oni ili ne, ostaviće ukus gubitka nezavisnosti I za nevladine organizacije čiji su aktivisti bili ranije. Mnogi bi pomislili da su oni iskorišćeni kao trampurine da bi se postigla politička vlast. I tako, moguć tok iz civilnog društva prema vlasti, ne samo da bi oslabilo njegovu ulogu - svakako slabu, već bi je u velikoj meri kompromitovalo.

Bivši potpredsednik socijalističke partije Servet Pellumbi, u jednom članku objavljenom u dnevniku "Shekulli" kaže da je ova moda jurenja za civilnim društvom prevazišla svaku meru I da je prevremena. Pellumbi govori o otvaranju politike prema civilnom društvu, a što je po njemu širi koncept nego privlačenje njegovih individua u politiku.

Jedan od snažnih argumenata koji navode oni koji su hladno dočekali ideju bivšeg premijera Nanoa je I da u Albaniji nedostaje iskrena saradnja ili poverenje. Mnogi poznati intelektualci u Tirani veruju da bi kada bi prihvatili da se direktno angažuju u politiku, ubrzo mogli da se osećaju izdatim.

Jer, u Albaniji kao I mnogim zemljama Balkana, politika je građena na osnovu klanova. Oni predstavnici civilnog društva koji bi pristali da se angažuju kako bi realno dali njihov doprinos u rad parlamenta ili Vlade, u prvom sudaru oni bi se osećali kao riba bez vode, pošto da bi se uistinu promenile stvari nije dovoljna samo profesionalna sposobnost. Često je potrebno biti I deo određenih partijskih klanova I imati njihovu podršku, u suprotnom si izgubljen. I primeri ne nedostaju. Uvek pod sloganom privlačenja istaknutih ličnosti u politilčki život, pre godinu dana jedan od poznatih predstavnika civilnog društva u Albaniji, direktor Centra za ekonomska istraživanja Zef Preci, pozitivno je odgovorio na poziv premijera Mete za učešće u Vladi na mestu ministra za ekonomiju I privatizaciju. Ali, nije prošlo ni dva meseca, a čim je zadro u interese određenih grupa na vlasti, Socijalistička partije ga je smenila u trenu, čak mu je prikačila I brdo neosnovanih optužbi za korupciju. Odlazak Precija je pojačalo sumnje da saradnja koju nudi većina nije iskrena I da tu nije reč dubokoj operaciji, već samo površni trik koji ima za cilj da povrati oštećeni imidž politike, koristeći nekonzumiranu supstancu civilnog društva.

S druge strane, protivnici ideje gospodina Nanoa ne samo da ne raspravljaju o štetama koje bi donelo civičlnom društvu direktno angažovanje u politiku, već sumnjaju da bi samo politika imala problema nakon takve jedne mehaničke transplantacije. U slučaju da jedan dobar deo poslanika ili budućih ministara uistinu budu nepartijskog porekla, sa njima ne može funkcionisati naredba ili direktiva odozgo, osnovna metoda kojom operišu albanski lideri.

Postiji strah da bi direkno učešće civilnog društva u politiku u uslovima u kojima se Albanija nalazi oštetilo ne samo sebe, već I društvo uopšte. Iako se u principu ne može biti protiv, za jednu zemlju u tranziciji kao što je Albanija, ideja zvuči kao prevremena. Albanskom društvu je potrebno da postane više civilnije, a za to je potrebno I konstruktivno suprotstavljanje civilnog društva u odnosu na politiku.

AIM Tirana, Armand SHKULLAKU