Slon u vitrini

Slovenija i Hrvatska

Drnovšek je za rešavanje filigranskih problema sa Hrvatskom ponovo angažovao profesora koji se u diplomatiji ponaša kao general pred bitku.

Ljubljana, 28.01.2001.

"Hrvatska nema to more, pa zato i ne može da priča kako nešto mora da preda Sloveniji!" To je bila možda najudarnija misao koju je slovenački ministar spoljnih poslova dr Dimitrij Rupel izrekao ispred nekoliko desetina studenata, kolega profesora i starijih gradjanki, koji su se u sali Fakulteta društvenih nauka u Ljubljani okupili na predavanju o spoljnoj politici. Rupel je, naime, zadržao profesuru i ponekad iskoristi priliku da preko studentske populacije pošalje poruku domaćoj i široj javnosti. Nema sumnje da mu posebno zadovoljstvo pričinjava i činjenica da istovremeno održi vakelu svojim kolegama, profesorima sa katedre za medjunarodne odnose, koji u užim stručnim krugovima podsmešljivo komentarišu Rupelovo tumačenje i vodjenje spoljne politike.

Ovoga puta je predavanje bilo posvećeno osnovnim problemima slovenačke spoljne politike, ali se sve više-manje vrtelo oko odnosa sa Hrvatskom. Prema Rupelu, u slovenačkoj javnosti trenutno postoje dva suprotstavljena pola. Prvi tvrde, da treba iskoristiti trenutno slabiji položaj Hrvatske za konačan dogovor, dok drugi smatraju da je za sve probleme kriva upravo slovenačka diplomatija. Rupel primećuje da sličnog rascepa nema u Hrvatskoj. "Nekada zavidim hrvatskim kolegama zato što kod njih ne vidim takve advokate slovenačkih interesa", žali Rupel.

Posle podužeg auto-ekspozea koji se obračunavao sa svima koji se po bilo kom pitanju ne slažu sa doktor Rupelom, nekoliko ustrajnih slušalaca uspelo je da dopre do profesora i postavi pitanja. Oslobodjen neformalnošću skupa, ministar Rupel je reagovao emocionalno, i ne baš mnogo racionalno: "Nikako ne mogu da razumem hrvatske vlasti koje su onog nesretnika Jorasa zavitlavale zbog jedne sitnice, poput mašine za pranje, veša, posudja.... Ne razumem kako bilo ko na tom svetu može da pravi takve probleme zbog mašine za pranje!" Da podsetimo - razlog Rupelove gorčine bio je Joško Joras, slovenačko-hrvatski gradjanin, koji je na hrvatskoj granici u spornom delu Istre kažnjen zato što je odbio da plati carinu za mašinu kupljenu u Sloveniji, tvrdeći da stanuje - u Sloveniji. Jer, njegova kuća se nalazi na teritoriji koju smatraju svojom i Hrvatska i Slovenija, a put iz Slovenije vodi preko hrvatske granične baze.

Ironija je da bi lek za Rupelovu gorčinu mogao da pruži njegov kolega, direktor slovenačke carine, koji već deset godina obavlja tu funkciju. Odgovarajući na pitanja slušalaca u vezi novih carinskih zahvata, ocenio je hrvatske postupke u slučaju "Joras" kao sasvim razumljive, jer je pomentuti gradjanin mašinu za pranje sudja pazario u slovenačkom dućanu a transportovao preko hrvatskog carinskog prelaza. Prema slovu zakona, kaže on, bez obzira na kasnije utvrdjivanje granice, bez obzira na prigovore da je možda čak i hrvatska carinarnica postavljena na slovenačkoj teritoriji - carina je bila dužna da ocarini robu. Zanimljivo je da šef slovenačke diplomatije upravo slučaj Joras prikazuje kao nešto što je u poslednje vreme vrhunac nerazumevanja izmedju dve diplomatije. Kako li je tek sa njegovim "razumevanjem" mnogo složenijih problema, koji se odnose na pitanje vlasništva nuklearke u Krškom, štediša Ljubljanske banke ili razgraničenja izmedju Slovenije i Hrvatske. A problemi nisu mali; jesu Slovenija i Hrvatska su do sada potpisale 31 sporazum, ali već dve godine sve stoji. U Sloveniji još uvek čeka na ratifikaciju sporazum o malograničnom prometu, a u Hrvatskoj (zbog nepotpisivanja istog) sporazum o slobodnoj trgovini i zaštiti investicija.

Pomenuti raskorak u unutrašnje-političkim stučnim pogledima na neraščišćene probleme sa Hrvatskom delimično otkriva konfuzan stav Slovenije u vezi rešavanja nagomilanih problema. Da sve bude gore, Rupelovo razumevanje prioriteta u vodjenju spoljne politike samo komplikuje rešavanje otvorenih problema. Dobar primer toga je Rupelova najava da za sporazum sa Hrvatskom postoje dva puta u traženju izlaza. "Povezivati tehničke probleme sa simboličkim", a tamo gde to nije moguće, onda "rešavanje svakog problema, pojedinačno". Prepreden ministar nikada ne bi izustio ništa slično. Reakcija hrvatske diplomatije je bila predvidljiva; na Rupelov put je iz Zagreba uzvraćeno sledećom notom: "Mi smo za rešavanje problema postepeno, od lakših prema težima." To je bila lekcija iz usta ministra vanjskih poslova Hrvatske Tonina Picule. Rupel je bio prisiljen da ustukne i ponudi "paketno" rešavanje problema, a ne "korak po korak", koji je sam pomenuo.

Ovakav potez u diplomatiji ima ime - "faux pas". Drugim rečima, od datih koncesija odstupaju samo nekredibilni pregovarači. A čini se da je u Ljubljani sad već svakom ćati jasno da je "paketno" rešavanje problema sa Hrvatskom za Sloveniju bolje od delimičnih sporazuma, koji bi na kraju ostavili nerešenim po Sloveniju najvažnije pitanje - pitanje Piranskog zaliva. Ovo nije Rupelov prvi "faux pas". Slično je bilo 1991. godine, kada je povodom neraščišćenih pitanja sa Italijom izjavio da "sporazumi o granici moraju ostati nepromenljivi, a sve ostalo je stvar pregovora". Tako je "učvrstio" sporazume koji su ionako prema medjunarodnom pravu bili čvrsti k'o stena, a razlabavio sve što bi trebalo da brani. Njegovi najnoviji javni nastupi dokazuju da ni posle deset godina nije naučio skoro ništa.

Istina je da je Dimitrij Rupel na mestu ministra spoljnih poslova odigrao svoju herojsku ulogu pre deset godina. I tada je njegovo romantično poimanje spoljne politike bilo u raskoraku sa realnošću, kada su volja i prave vizije značile mnogo više od stručnog znanja. Očekivalo bi se da je takva praksa prošlost, i da Rupel sebi neće dopustiti da upada iz nevolje u nevolju. Prekršio je obećanja koje je dao kao gradonačelnik Ljubljane, svadjao se sa novinarima a kao podredjeni pisao otvorena pisma svom pretpostavljenom - ministru Frlecu. Na kraju ga je i smenio. Što je loše uticalo i na odnose unutar slovenačkog diplomatskog kora. Javna je tajna da je Rupel, dok je bio ambasador u SAD, preselio rezidenciju bliže centru Washingtona, jer njegova supruga Meta ne zna da vozi kola, a svojim neodmerenim izjavama i istupima zagorčao je život mnogima.

Kolege iz ministarstva njegov karakter ocenjuju kao osion, svadjalački, naduven. Službenici slovenačkog MIP-a smatraju da to nije dobra preporuka za takvo osetljivo mesto poput ministarstva spoljnih poslova i potkrepljuju ocenu tvrdnjom da je u ekipu najbližih saradnika izabrao samo mlade kadrove, navikle da slušaju. Možda je to moglo da prodje u ranim danima slovenačke diplomatije, ali je neobično da i deset godina kasnije premijer Drnovšek za rešavanje filigranskih problema sa Hrvatskom (Austrijom, Italijom, Briselom...) opet bira diplomatu koji se ponaša kao general pred bitku.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)