Bakrot kao spas

Šta je Miloševićev režim ostavio u nasledje

Zašto se Djindjićevoj vladi daje samo sto dana, kao da je stanje normalno, i zašto pojedine strukture u vlasti ne shvadjaju da se preuzete obaveze prema inostranstvu moraju da ispoštuju.

AIM, Beograd, 28. 1. 2001.

Još pre nego što je izabran za premijera Vlade Srbije Zoran Djindjć je otvorio testament prethodnog režima, koji mu je, kao ideološkom neistomišljeniku i protivniku ostavio dugove prema svetu, kolaps u privredi, gotvo 500 hiljada izbeglica, rasprostranjenu bedu medju stanovništvom, prazne apoteke, podmitljivu državnu upravu i haotično stanje u zemlji u kojoj preko 40 odsto radno sposobnog stanovništva nema stalni posao.

Spoljni dug, vedji od 12 milijardi dolara, premašuje vrednost godišnjeg društvenog proizvoda, a gubici u privredi se procenjuju na 31,5 milijardi dolara, dok dug prema štedišama premašuje 7 milijardi DEM. Medjusobna dugovanja u privredi i prema banakama mere se stotinama milijardi dinara, a od 84 banaka manje od deset može da se pojavi na tržištu kapitala. Ostale će kada im se zabrane špekulativni poslovi morati da stave ključ u bravu.

Režim koji je izmislio 270 različitih poreza ne bi li od stanovništva pokupio novac za finasiranje glomaznog državnog aparata, pre svega brojne policije, koja je trošila više od prosvete, ostavio je praznu budžetsku blagajnu u koj nije bilo para za penzije, zdravstvo, dečije dodatke i podmirenje drugih socijalnih potreba. da se ne govori o pljački izvedenoj uz pomodj piramidalnih banaka.

S tolikim "kamenčićima" u cipelama novi republički premijer Zoran Djindjić je primoran na šepanje na dugu stazu, pa se postavlja pitanje da li je korektno od onih koji mu daju sto dana za proveru koliko je njegov ministarski kabinet sposoban da stvari preokrene u suprotnom pravcu. Pogotovu što se na njegovom brodu, takav je utisak, ukrcalo više kormilara nego onih koji su spremni da veslaju.

Posle pada Miloševićevog režima Srbiju je zapljusnuo i veliki inflatorni talas, nastao kao posledica naglog prekida s višegodišnjom administrativnom kontrolom cena koja je dovela da sirće bude skuplje od ulja. Njegovo razorno dejstvo na ionako nizak životni standard stanovništva, od kojeg je najmanje trećina bila ispod praga siromaštva s dnevnim primanjima manjim od jednog dolara, vremenom je ublaženo zahvaljujući inostranoj humanitarnoj pomoći u novcu, hrani i lekovima.

Za privredni oporavak potrebni su jasni ciljevi i visoki moral. Koliko je cilj lako odrediti toliko je teško da se računa na ovu drugu komponentu. Kao primer se navodi tranzicija u Poljskoj i Rusiji. Prva je uspela, jer je imala i jedno i drugo, a Rusija se okliznula jer razvojni cilj nije pradjen moralnim obzirima na potrebnom nivou.

Što se tiče Srbije ostaje neizvesno hoće li se na proleće osetiti miris "poljskog cveća". Ne zavisi to samo od ishoda najavljenog obračuna s korupcijom i eventualnim povratkom deviza koje su pripadnici prethodnog režima izneli iz zemlje, već i od samih gradjana. Srbija je suočena s neprijatnom istinom da njeni gradjani nisu vični regularnom poslu. Za vreme vladavine Miloševićevog režima izrasle su generacije koje nisu bile u prilici da upoznaju osećaj trajnog zaposlenja, već se izdržavaju od posla koji traje od danas do sutra.

Njihovi prethodnici, koji su nekada imali sigurna radna mesta u fabrikama zabravili su da rade posao za kojeg su se obučavali, jer ih je tehnološki razvoj izbacio iz profesije. Pored financijskog kapitala s kojim Srbija oskudeva (ne)stručnost stanovništva predstavlja za novu Vladu najpogubnije nasledje koje mu je ostavio raniji režim.

Nemilosrdnim icrpljivanjem režim je Srbiju pretvorio u sirotinjsku i nerazvijenu zemlju, kako u ekonomskom tako i u opštem društvenom pogledu. Zbog njenih golemih dugova prema inostranstvu i sopstvenim gradjanima i Crna Gora nalazi jedan od razloga da izadje iz zajedničke države s objašnjenjem da s takvom Srbijom ne može da računa na vlastiti privredni oporavak. Kada to procenjuje republika koja je u bivšoj SFRJ svoje državne i socijalne funkcije finansirala isključivo zahvaljujudji ekonomskoj pomoći Srbije, Hrvatske i Slovenije onda mnogi smatraju da Djindjićeva vlada treba najpre da proglasi opšti bankrot i da krene od nule. Osetno povećanje plata u poslednja tri prošlogodišnja meseca nije proizašlo iz nabujale proizvodnje, koja je, naprotiv, zapala u još veću recesiju. Primanja zaposlenih i penzionera narasla su od pomoći iz inostranstva. Kada bi ona presušila životni standard bi se nezaustavljivo strmoglavio. Pomoć je uslovljena saradnjom vlasti sa svetom, a pre svega sa Haškim sudom. Rok za pokazivanje spremnosti za saradnju ističe prvog aprila i srpska javnost sa zebnjom prati ponašanje nove vlasti. Neki jogunasti potezi i nespretne izjave nekih funkcionera izazivaju strahovanje da pojedini novi lideri nisu naučili Miloševićevu lekciju.

Ratomir Petković (AIM)