Deložacija ljudskih prava

Slovenija i IHF

Pošto na naklonost domaćina ne može da računa (mnogi smatraju da obavlja po državni ugled izdajničku, a ne humanitarnu delatnost), Helsinški monitor Slovenije šalje pismo svim ambasadama država EU, sa hronologijom dogadjaja i molbom za pomoć. U pratećem dokumentu podseća i na "Barcelonsku deklaraciju", koju je potpisalo 74 evropskih metropola, kojom su se obavezale da će gradske vlasti održavati "stalni dijalog" i svestrano pomagati organizacije za ljudska prava.

Ljubljana, 25.01.2001.

Prostorije Helsinškog monitora Slovenije u Rimskoj Ulici broj 17 u Ljubljani podsećaju na čekaonicu u lekarskoj ordinaciji. Onima, koji strpljivo sede (i stoje) u redu, već se na licima vidi da su navikli na čekanje. Mladji, tamnoputi gospodin prepoznatljivog, štajerskog naglaska raspituje se kako stoje stvari sa državljanstvom njegove supruge. Gospodja iza ne zna kud će s rodjacima kojima preti deložacija iz vojnog stana. Sledećeg gradjanina je država izbrisala iz svih registara... I tako redom.

Stariji čovek, gužvajući u rukama crvenu sportsku kapu objašnjava zašto će ostati bez posla. Jeste mu država posle dugogodišnjeg sudskog procesa vratila pravo na stalni boravak u Sloveniji, ali mu je u medjuvremenu istekla važnost vozačke dozvole. Pošto vozačku nije mogao da produži bez stalnog boravka, proteklo je toliko vremena da bi sada po slovu zakona morao ponovo da polaže vozački ispit. A kako hleb zaradjuje kao vozač kamiona, jasno je da mu je birokratija time, pored ljudskog dostojanstva, na suptilan način oduzela i osnovno pravo - pravo na rad. U sličnoj situaciji nalaze se mnogi vozači autobusa i kamiona u Sloveniji - "stranci", poreklom iz nekadašnjih "južnih" SFRJ republika.

Strah i nada

Svako od onih koji čekaju jeste oličenje lične i porodične nesreće. Ima i takvih koji su u tako teškom i bezizlaznom položaju da ni u Rimskoj br. 17 ne mogu da se pojave lično. Sedamdesetogodišnji vojni hirurg, na primer, koji je teško bolestan prikovan za krevet, ne može više sam da bije bitku sa birokratijom, da se svadja sa opštinskom administracijom i traži pravdu po sudovima - iako mu preti deložacija iz stana. Vojnog, naravno. Nije nepoznato da su mnogi tokom proteklih deset godina čekanja i isterivanja pravde ozbiljno oboleli i umrli; poput pukovnika (bivše JNA) Danila Đurovića. Ili generala (opet JNA) Draga Ožbolta. I mnogih drugih. U Sloveniji se tokom proteklih deset godina nakupilo toliko slučajeva kafkijanskog čekanja na pravdu, da ovdašnji članovi Monitora ne uspevaju da uzmu sve u proceduru. Ali, za razliku od slovenačkog ombudsmana, koji slučajeve koje obradi svake godine uredno publikuje u statistikama, Helsinški monitor ima druge prednosti.

Pošto Helsinški monitor ne živi na državnim jaslama, kritika ove organizacije (povodom konkretnih slučajeva kršenja ljudskih prava od strane državnih organa) često je mnogo jasnija i žešća. Poniženi i obespravljeni ljudi mnogo lakše stupaju u kontakt sa članovima Monitora (nego sa štabom slovenačkog ombudsmana) pošto su prostorije otvorene praktično tokom celog dana. Predsednica Helsinškog monitora Slovenije Neva Miklavčič Predan situaciju u društvu opisuje sledećim rečima: "Svakog dana gledamo podzemlje, kanalizaciju ovog društva. Mislim na greške koje je država počinila prema brojnim pojedincima. Pokušavamo da spasemo ljude iz pogubnog položaja u koje ih je društvo gurnulo. Poslednjih šest godina gledamo kako se gaze ljudski životi. A aktuelnu vlast samo zanima da nadje nekoga koga će instalirati na upražnjeno mesto ombudsmana. Nekoga, ko će sesti na vrh te planine sačinjene od ljudske mizerije i tamo sebi izgraditi sinekuru."

Uprkos gorčini kada govori o grozničavim naporima države da očuva obraz i zataška probleme, N.M. Predan zna da uprkos teškoćama s kojima se sučavaju svakog dana rad Helsinškog monitora nije uzaludan. Od svoje reinkarnacije, sredinom devedesetih godina, Helsinški monitor Slovenije je jedina organizacija koja javno i ustrajno upozorava domaću i svetsku javnost na pravno neodrživo i protivustavno brisanje ciljne kategorije stanovnika Slovenije iz registra stalnog boravka. Zbog ocena o "sistematičnim" i "učestalim" kršenjima ljudskih prava u Sloveniji, ovdašnji Helsinški monitor je bio i ostao meta "domoljuba", a nisu ga štedeli ni tzv. nezavisni intelektualci, kojima je meta podsmeha i kritika. Budući da su se ocene domaće filijale Helsinškog monitora uveliko razlikovale od stavova ostalih organizacija za ljudska prava, koje, jasno, nisu beležile "ozbiljnije slučajeve kršenja ljudskih prava u Sloveniji", N.M. Predan i njeni saradnici rade posao za koji im niko nikada neće čestitati. Izuzev zahvalnosti onih koje je društvo gurnulo na margine samo zato što su poreklom sa "juga" nekadašnje zajedničke države, ili zato što su ikada bili u službi (a sada u stanu) nekadašnje JNA, ili...

Konačno su i institucije sistema morale da priznaju da je kritika Helsinškog monitora opravdana. Tako je 1999. godine slovenački parlament prihvatio Zakon o uredjenju statusa gradjana poreklom iz drugih republika nekadašnje SFRJ u Republici Sloveniji; time su kritičari etničkog "čišćenja" registra stalnog prebivališta dobili jednu od prvih pravnih bitki. Iako javna istupanja i ocene Helsinškog monitora i dalje nisu po volji predstavnicima države. Što je jedan od razloga zbog kojih se Helsinški monitor Slovenije ovih dana našao u koži onih čija prava brani. Naime, gradska uprava Ljubljane, koju vodi članica Drnovšekovog LDS Vika Potočnik, odlučila je da deložira Helsinški monitor Slovenije.

Za tri činovničke plate

Zaplet datira od 1997. godine, kada je gradska opština dala Helsinškom monitoru Slovenije u najam prostorije u ne naročito reprezentativnom zdanju, u centru Ljubljane. Opština je odredila i visinu kirije. Odaje su izdate novim stanarima bez prethodnog renoviranja; tako se prilikom preuzimanja prostorija iskazalo da je bivši podstanar bio loš gospodar, te da je prilično oštetio, čak i demolirao zdanje. Pošto gradska vlada tada nije imala novca za obnovu objekta, predložila je da renoviranje obavi Helsinški monitor, a da se uložena sredstva kasnije odbiju od kirije. Tako je i bilo. Bar delimično - posle okončanih radova opština krši dogovor i Helsinškom monitoru priznaje samo trećinu uloženih sredstava, tvrdeći da su prikazani računi za obavljene radove - naduvani. Svoje mnenje je dao i sudski veštak, angažovan na zahtev opštine, koji je ceh za izvršene radove (u visini od oko 35.000 nemačkih maraka) povisio za dodatnih 10.000 DEM!

Opština je potom ignorisala mišljenje sopstvenog veštaka i protiv Helsinškog monitora pokrenula sudski proces koji je na kraju - pošto vlasništvo nad objektom nije bilosporno - završen odlukom suda da se >izvrši deložacija Helsinškog monitora na dan 12.09.2000. godine". Kako je sud u sporu odlučio u korist opštine, ispalo je da Monitor na račun neplaćenih kirija duguje mnogo više (jer nisu priznati puni troškovi adaptacije) pa je pretila i zaplena tri islužena kompjutera i nekoliko komada (inače poklonjenog) nameštaja. Helsinškom monitoru nije preostalo drugo nego da u slučaj uključi sva sredstva pritiska. Pošto na naklonost domaćina baš i ne može da računa (mnogi smatraju da obavlja izdajničku, a ne humanitarnu delatnost), Helsinški monitor Slovenije šalje pismo svim ambasadama država EU, sa hronologijom dogadjaja i molbom za pomoć. U pratećem dokumentu podseća i na "Barcelonsku deklaraciju", koju je potpisalo 74 evropskih metropola, kojom su se obavezali da će gradske vlasti održavati "stalni dijalog" i svestrano pomagati organizacije za ljudska prava.

Rečeni dokument je potpisala i Ljubljana, odnosno - u njeno ime je to učinio zamenik gradonačelnice Anton Colarič, čovek koji je, da ironija bude veća - zadužen i za vodjenje postupka gradskih vlasti protiv lokalnog Helsinškog monitora. Treba li sumnjati da gradska vlast (kad je saznala za pismo poslato ambasadama država EU) odjednom otkriva da nije postupala ispravno; prenebregava ugodnu sudsku odluku i Monitoru priznaje sva ulaganja u adaptaciju! Tako je ispalo da Helsinški monitor Slovenije u vreme pokretanja procesa ne samo da gradskim vlastima nije dugovao ništa, već da je i pretplatio kiriju.

Opština Ljubljana, medjutim, nije odustala od namere da se reši organizacije kakva je Helsinški monitor, pa je pribegla suptilnijim metodama; Monitoru i dalje ne priznaje popust od 40 odsto za iznajmljivanje prostorija (koji prema opštinskoj odluci pripada svim humanitarnim i sličnim organizacijama). Zato Helsinški monitor tuže i duže za oko 30.000 nemačkih maraka, sve na ime zaostalih kirija.

Kada se porede razni slični državni izdaci, ispada da se uistinu radi o gotovo smešnoj sumi novca. Slovenački ombudsman, na primer, godišnje potroši oko 253.000 dem, od čega plate ombudsmana, tri pomoćnika i 23 ćate pojedu 187.400 nemačkih maraka. Dok je za svojih šest godina postojanja Helsinški monitor Slovenije iz državnih izvora dobio ukupno 30.000 nemačkih maraka pomoći. Što je jedako iznosu tri mesečne plate "državnog borca za ljudska prava", tj. ombudsmana. Na osnovu toga bi se reklo da novac (Monitorov navodni dug) ipak nije pravi razlog za pojačanu represiju državnih organa. Važnija je društvena uloga koju Monitor ima. Prethodni sastav Helsinškog monitora Slovenije, pod vodstvom bivšeg novinara i prvog šefa državnog ureda za informisanje (posle osamostaljenja Slovenije) Staneta Staniča bio je isključen iz Medjunarodne federacije Helsinškog monitora - zato što nije bio aktivan. Tom logikom, gradska uprava Ljubljane sadašnji Helsinški monitor želi da deložira - zato što je suviše aktivan.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)