Del Ponte u Beogradu: Trnovit početak

Glavni tužilac Haškog tribunala tražila je sve i odmah: kancelariju, hapšenja, izručenja. Biće, medjutim, potrebno još razgovora i nagodbi dok se utvrdi logistika sudjenja Miloševiću i saradnicima

AIM, Beograd, 26. 1. 2001.

Prva poseta glavnog tužioca Haškog tribunala Karle del Ponte Beogradu završena je polovičnim uspehom. Uspeh je to što se dogodilo ono što je do pre četiri-pet meseci bilo nezamislivo: visoki činovnik u Srbiji krajnje nepopularnog Medjunarodnog suda za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji ispostavljala je zahteve, uručivala optužnice i naloge za hapšenja, sat vremena razgovarala sa predsednikom države, objašnjavala se s ministrima... Neuspeh je što se bezmalo posvadjala s jugoslovenskim predsednikom Vojislavom Koštunicom i što nije postignut nikakav konkretan dogovor o daljoj saradnji.

S obzirom da del Ponte nije diplomata, tražila je sve i odmah: hapšenje i izručenje Miloševića i ostalih 14 optuženih za ratne zločine za koje Tribunal veruje da su u Srbiji. Medjutim, realnost – i to ne samo jugoslovenska – je takva da je kažnjavanje ratnih zločinaca prevashodno politički, a tek onda pravni problem. Biće još mnogo razgovora i nagodbi pre nego što do sudjenja dodje.

Mada je posebno insistirala da se s njim sretne, del Ponte je najmanje postigla s Koštunicom. "Želela sam dijalog, a sve vreme sam slušala primedbe na rad Tribunala", požalila se novinarima na kraju posete. To nije trebalo da je iznenadi. Koštunica, inače vrsan pravnik, je od osnivanja Tribunala iznosio utemeljene primedbe na način njegovog osnivanja i rada. Tokom prošlogodišnje predizborne kampanje je ponavljao da nikog neće izručiti Hagu, a pred samu njenu posetu najavio je da će primiti del Ponte da bi joj rekao šta ima o tajnim optužnicama, korišćenju municije s osiromašenim uranijumom tokom NATO bombardovanja 1999, o navodnom masakru albanskih civila u selu Račak koje je poslužilo kao neposredan povod za bombardovanje, da bi se pre nekoliko dana iz dosad prikrivanog izveštaja finskih patologa zaduženih za taj slučaj ispostavilo da nema nikakvih dokaza da je u pitanju zaista bio masakr...

Uglavnom, del Ponte je izašla iz Predsedništva SRJ očigledno besna, a on je u intervjuu "Internešenel herald tribjunu" izjavio da "ako neko želi da destabilizuje situaciju u ovoj zemlji, onda se može ponašati onako kako se ponaša Karla del Ponte". Koštunicu je u razgovorima sa i o del Ponte po prvi put napustila njegova poslovična smirenost i odmerenost.

Ostali lideri vladajuće Demokratske opozicije Srbije (zvuči zbunjujuće, ali koalicija nije promenila ime od kad je preuzela vlast) bili su predusretljiviji prema gostu iz Haga. Savezni ministri policije, pravde i spoljnih poslova ni u jednom momentu nisu – kao Koštunica – oklevali da prime del Ponte, a u izjavama i saopštenjima se nije čula formulacija iz predsednikovog kabineta da su ispoljene "duboke razlike", kao i da Sud, u suštini, proglašava kolektivnu krivicu srpskog naroda.

Šef diplomatije Goran Svilanović obavestio je švajcarsku pravnicu o zvaničnom stavu jugoslovenske Vlade da Miloševću treba suditi u zemlji. Medjutim, Ministarstvo pravde (zaduženo za medjunarodno-pravnu saradnju) saopštilo je da bi sadašnje prepreke za saradnju koje proizilaze iz vežećih jugoslovenskih propisa mogle biti otklonjene "donošenjem posebnog zakona o saradnji s medjunarodnim krivičnim sudom". Ministar policije u Vladi SRJ Zoran Živković joj je sa svoje strane poručio da "niko u Jugoslaviji neće da krije i štiti krivce za ratne zločine", mada joj nije izašao u susret kad je zahtevala da joj se isporuči bar neko od optuženih "kao gest dobre volje".

Isto je tražila i od Zorana Djindjića, koji je u medjuvremenu postao predsednik Vlade Srbije, ali je on odgovorio da bi to bilo "neralno". Sagovornici del Ponte obavestili su javnost da je ona posebno zahtevala izručenje "vukovarske trojke" Mrkšića, Radića i Šljivančanina, kao i glavnokomandujećeg Vojske RS Ratka Mladića. Djindjić, koji je trenutno uz Koštunicu najvažnija politička ličnost u zemlji, takodje je tražio da se Miloševiću sudi u Beogradu, i to prvo za korupciju, "jer treba krenuti od onog što je očigledno ka onom što je manje očigledno". Dodao je da "kao gradjanin" očekuje da Milošević "veoma skoro bude uhapšen", te da nova Vlada Srbije "ima kompromitujuću dokumentaciju o zločinima na Kosovu" - ali i da "ostaje da se vidi" u kojoj je meri Milošević odgovoran za te zločine. Ipak – i to je ključno – Djindjić je u intervjuu agenciji Beta izjavio da izručivanje Miloševića Hagu nije previsoka cena za ulazak u Evropu.

Del Ponte je, sa svoje strane, učinila odredjen napor da pokaže da ima uravnotežen pristup. Razgovarala je sa porodicama ubijenih u NATO bombardovanju Radio-televizije Srbije (rekla im je da je Milošević znao da će zgrada biti gadjana); sa predstavnicima Udruženja kidnapovanih i nestalih na Kosovu (odbila je, medjutim, da primi njihovu dokumentaciju o oko1300 ljudi kojima se izgubio trag i uputila ih da je predaju kancelariji Tribunala kad bude otvorena u Beogradu); sa Čedom Marićem, predsednikom Udruženja porodica nestalih lica iz Krajine (obećala je da će posle pet godina početi ekshumacije srpskih masovnih grobnica u Hrvatskoj).

Sve u svemu, sad se može očekivati period pojačanog pritiska na SRJ u vezi saradnje sa Hagom. Parlamentarna skupština Saveta Evrope je pre nekoliko dana uputila Jugoslaviji spisak uslova za punopravno članstvo u SE. Medju njima je posebno poglavlje posvećeno Hagu; predsednik Parlamentarne skupštine Rasel Džonston pozvao je jugoslovenske vlasti, posebno predsednika Koštunicu, da odmah ispune svoje medjunarodne obaveze, dodavši da u protivnom postoji rizik da se nesporazumi Haga i Beograda pretvore u "ozbiljnu prepreku nastavku demokratske tranzicije Srbije". Sama del Ponte je nekoliko puta pre i za vreme posete podsetila da predsednik Suda može obavestiti Savet bezbednosti UN da SRJ neće da saradjuje, a onda mogu biti ponovo uvedene sankcije.

SAD od 1. aprila vezuje svaku pomoć Jugoslaviji saradnji sa Hagom. Džordž Buš, naime, dotad mora obavestiti Kongres da Jugoslavija saradjuje sa Tribunalom – ili od pomoći nema ništa. Uz to, ukidanje još važećeg spoljnog zida sankcija koje je Amerika nametnula SRJ posle Dejtona, povezano je, izmedju ostalog, sa uspostavljanjem pomenute saradnje. Izvesno je da će Vojislav Koštunica koji prisustvuje Svetskom ekonomskom Forumu u Davosu biti suočen i sa tim pitanjem. Miroljub Labus, potpredsednik jugoslovenske Vlade i njen najvažniji član nagovestio je svoju ostavku u slučaju odbijanja zahteva Tribunala da se isporuče optuženi za ratne zločine. Još se, dakle, ne može pouzdano reći kakvu će vagu jugoslovenske vlasti korisititi da odmere sve razloge za i protiv saradnje sa Haškim sudom, odnosno kako će uskladiti medjusobne razlike po tom pitanju. Bez sumnje, ovo je prvi veliki ispit koji polažu.

Roksanda Ninčić (AIM)