Kraj beefsteakov

Slovenija i lude krave

Hoće li Drnovšekova vlada dozvoliti ponovnu proizvodnju koštanog brašna, ali samo kao izvozni artikl u države manje razvijenog (i osvešćenog) juga Evrope i sveta, gde još ne postoje zakonska ograničenja povodom kravljeg ludila?

Ljubljana, 19.01.2001.

"Zvuči jestivo, ali to uistinu nije nikakvo brašno; unutra je samleveno sve, od unutrašnjih organa i kože zaklanih životinja, preko pasa iz kafilerije do crknutih pacova!" Kada je, iako šturo izrečena, isplivala u javnost istina o hrani kojom su širom Evrope tovljene domaće životinje, time je - bar u Sloveniji - okončana era upotrebe tzv. "koštanog brašna" u industriji mesa. Navedenom rečenicom je šokirao gledateljstvo jedan od najeminentnijih stručnjaka sa područja prerade mesa, u udarnom terminu slovenačke nacionalne TV.

Dobar deo javnosti bio je užasnut saznanjem da se i u Sloveniji jeftino meso proizvodi tako što krave i ostale domaće životinje jedu hranu koju čine ostaci uginulih ili zaklanih pripadnika iste vrste, ali i samlevene crkotine. Neki komentatori su ovako nastrani vid modernog lanca ishrane ocenili kao "neprirodan način ishrane životinja, koje nikada nisu bile mesožderi," što je nedopustiv "životinjski kanibalizam". Dva dana kasnije vlada usvaja uredbu o zabrani upotrebe koštanog brašna u živinarstvu. Bilo bi naivno misliti da su ovaj potez izazvale kritike kod kuće; pre bi se reklo da je to bila posledica iste odluke, koju je Nemačka donela nekoliko dana ranije. Konačno, bio je to i očajnički potez slovenačke vlade da spase domaću industriju govedjeg mesa, odnosno mesa uopšte i povrati poverenje kupaca.

U medjuvremenu je panika zbog novootkrivenih obolelih krava učinila svoje. Pad prodaje govedine za oko 80 % krajem prošle godine označio je ozbiljnu krizu za slovenačku mesnu industriju. Elektronski mediji su okušali sreću sa kontrapropagandom - sa ekrana su potencijalne potrošače gledale zdrave slovenačke krave, za koje spiker tvrdi da u životu nisu jele ništa drugo izuzev plemenite, prirodne, stočne hrane biljnog porekla. Osvanuli su i panoi u mesarama, sa obaveštenjem da se tu prodaje hrana isključivo "slovenačkog izvora", što je u početku ulilo nešto hrabrosti konzumentima, sve dok nisu otkriveni novi slučajevi bolesti u susednoj Italiji i ostalim državama EU.

Iako do danas bolest "ludih krava" nije otkrivena ni kod jednog grla stoke u Sloveniji, stručnjaci ističu da to nije odraz stvarnog stanja već je posledica prakse da je skroman, tačnije - simboličan uzorak živine na kome je sporadično izvedeno testiranje. Vlasti su pokušale da umire javnost i tvrdnjom da meso nije uvoženo iz država u kojima je bolest otkrivena. Istina je, medjutim, da niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da je šnicla koja je iz Italije uvezena u Sloveniju, pripadala govedu koje je rodjeno i raslo u Italiji. Zahvaljujući slobodnom protoku robe na tržištu EU - živina može poticati iz bilo kog dela Evrope.

"Šta smo pojeli, pojeli smo..." glasio je sumoran zaključak jedne prolaznice u televizijskoj anketi. Novoj slovenačkoj administraciji nije preostalo ništa drugo nego da posegne za drastičnim merama. Kao prvo, kako bi se suzbile nedoumice u vezi zdravlja mesa koje se nudi u slovenačkim mesarama, u Švajcarskoj je kupljena skupocena laboratorijska oprema za rano otkrivanje bolesti BSE. Testiranje stoke, starije od 30 meseci, trebalo bi da počne za par dana. Što ni izdaleka neće značiti kraj glavoboljama. Vladina uredba o zabrani proizvodnje koštanog brašna izazvala je drugu vrstu problema - slovenačke klanice svakog dana proizvedu oko 260 tona životinjskih otpadaka, za koje sada niko ne zna šta s njima. Do sada je sve to transportovano u fabrički krug industrije KOTO (poznati preradjivač kože i proizvodjač kožne odeće) koja jedina raspolaže kapacitetima za preradu otpadaka u koštano brašno.

Predstavnici preduzeća Koto i vlade su posle mnogo natezanja konačno postigli dogovor - bolje rečeno, vlada je pristala na ultimatum Kotoa - da se svi otpaci i dalje >toplotno bradjuju< u Kotou, a potom do daljeg skladište u posebno zagrejanim kontejnerima (na 70 do 80 stepeni Celzijusa) smeštenim u napuštenim skladištima, dok će se masnoće čuvati u posebnim rezervoarima Kotoa. Koto je za sve to tražio i dobio nadoknadu od oko 4 nemačke marke (po kilogramu otpadaka), što će državu godišnje koštati oko 50 miliona nemačkih maraka.

Sve to je samo polovina rešenja problema. Koto je nezadovoljan, pošto je proizvodnja koštanog brašna bila mnogo unosniji i trajniji posao. I zvučalo je nekako finije, proizvoditi hranu (makar ona bila i škodljiva), a ne preradjivati otpatke. Dalje, Koto upozorava da država postupa neodgovorno jer do sada nije pokušala da uništi ni jedan gram otpadaka, pošto bi jedino na taj način mogli tačno da se utvrde troškovi odstranjivanja životinjskih otpadaka. Čime se namiguje da je ugovorena cena još uvek preniska i da bi trebalo izdašnije posegnuti u državni budžet. Poseban problem je što u Sloveniji ne postoji posebno postrojenje za konačnu eliminaciju, odnosno spaljivanje već preradjenih otpadaka. U komšiluku su suočeni sa istim problemom, koji je Austrija rešila spaljivanjem ostataka životinjskih otpadaka u termoelektranama i cementarama, navodno "bez posledica po okolinu". U slovenačkoj javnosti raste strepnja da bi nešto slično mogla da pokuša i slovenačka vlada, kako bi smanjila budžetski minus zbog odvoženja ostataka na spaljivanje u osposobljeno postrojenje blizu Beča.

Istraživanja javnog mnenja pokazuju da niko u Sloveniji ne odobrava izgradnju sličnog postrojenja (za spaljivanje otpadaka) u svom kraju, plašeći se ekoloških zagadjenja. U medjuvremenu, situacija postaje alarmantna, pošto su rezervoari Kotoa svakim danom puniji. Računica pokazuje da će već tokom ove sedmice biti napunjeni do vrha, a još uvek nije jasno kud dalje s djubretom posebne vrste. Da sve bude bizarnije, rukovodstvo Kotoa sad već otvoreno izražava nezadovoljstvo cenom postignutom za prvu fazu uništavanja preuzetih otpadaka. "Država je zabranila promet koštanog brašna, ali nije rekla ko će da plati štetu zbog izgubljenog prihoda, što je još posebno važno jer si obavezan da uništiš otpatke," kritičan je direktor Kotoa Miro Sotlar. Ostaje nejasno hoće li vlada popustiti pod pritiscima industrije i dozvoliti proizvodnju koštanog brašna, ali samo kao izvozni artikl za države manje razvijenog (i manje osvešćenog) juga Evrope i sveta, gde još ne postoje zakonska ograničenja povodom kravljeg ludila.

Bilo kako bilo, javno mnenje u Sloveniji shvata opasnost od kravljeg ludila (od koga nisu poštedjene ni ostale domaće životinje, takodje hranjene koštanim brašnom) po zdravlje stoke i, posledično, čoveka. Povećana je potražnja hrane sa tzv. "ekoloških" seoskih domaćinstava. U Sloveniji trenutno postoje 320 salaša, koji proizvode hranu po ekološki prihvatljivim kriterijumima, a samo tokom ove godine će na takav način proizvodnje hrane preći još 200 gazdinstava. Gazdinstvima koja se odluče za takav način proizvodnje hrane se tek posle dve do tri godine rada prema "ekološkim principima" priznaje status i pravo da koriste robnu marku "biodar". Procenat ekoloških domaćinstava je, medjutim, još uvek ispod onoga u susednoj Austriji, gde na >ekološki način< - dakle bez upotrebe pesticida i hemikalija - proizvodi hranu oko 10 odsto poljoprivrednika. Takva hrana jeste nešto skuplja od industrijske, ali se očekuje da će veoma uskoro, posle ulaska Slovenije u EU, biti jedan od glavnih izvoznih aduta. Sve to, naravno, neće rešiti probleme oko decenijama praktikovane industrije mesa i mesnih preradjevina, koju sada zbog bolesti BSE treba radikalno reorganizovati, bukvalno preko noći.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)