Strah od odgovora

Jugoslavija i "balkanski sindrom"

Tek pošto su vojnici NATO članica počeli da umiru i pošto je "balkanski sindrom" postao tema broj jedan svetskih medija, jugoslovenska javnost otkriva detalje o onome čemu je bila i čemu će još biti izložena

AIM, Beograd, 16. 1. 2001.

U vreme NATO bombardovanja, naročito kada je grafitnim bombama rasturan elektroenergetski sistem, Beograđani su se sprdali da im nedostatak struje ne smeta, jer od osiromašenog uranijuma – svetle u mraku. S druge strane, postojala je sklonost da se vestima o zagađenjima, rizicima i opasnosti ne veruje u potpunosti, ili se njihova verodostojnost umanjivala samozavaravanjem da je reč o anti-NATO propagandi Miloševićevog režima. U sličnom obrascu, jugoslovenska javnost je 1994. i, naročito 1995. godine, bila sklona da u celini ili delimično odbaci tvrdnje bosanskih Srba da NATO koristi municiju sa osiromašenim uranijumom (DU) kao i kasnije alarmantne vesti o posledicama po zdravlje stanovništva.

Kompleksu uverenja i mišljenja u opticaju, od 1999. treba pridružiti i običnom svetu mnogo razumljiviju, vidljivu opasnost od "običnih" zagađenja piralenom iz razorenih trafo-stanica, hemikalijama vojne industrije u Trsteniku, vinil-hloridom i živom iz hemijskih postrojenja u Pančevu, naftom iz rafinerija i skladišta u Novom Sadu, Pančevu, Beogradu, Smederevu... Višemesečna zabrana ribolova na Dunavu delovala je kao mnogo jasniji znak stvarne opasnosti, nego – malobrojna i umirivanju javnosti uglavnom namenjena – stručna upozorenja na posledice dejstva DU municijom. Najzad, delovalo je i uverenje da se sve najopasnije događa daleko, "tamo dole", na Kosovu.

Od kraja decembra jugoslovenski mediji pažljivo prate i detaljno izveštavaju o zbivanjima u vezi sa "balkanskim sindromom". Spekulacije i nagađanja o pozadini skandala i njegovim političkim dometima kretale su se od mišljenja da je reč o samo još jednom cenjkanju Evrope i SAD oko troškova NATO intervencije i ko će platiti saniranje posledica – "osiromašeni uranijum je najbolje sredstvo političkog pritiska" – do mudrovanja na temu kako je, eto, baš to taj novi svetski poredak koji problem primećuje i priznaje tek kada "njihovi" počnu da umiru.

Pravo pitanje je, međutim – šta se događa i kako stoje stvari u Jugoslaviji? Državna televizija je još tokom novogodišnjih praznika prikazala primerke municije sa osiromašenim uranijumom, demonstrirajući, uz komentar stručnaka, navodno malu i na mesto udara lokalizovanu opasnost po zdravlje. Prvu zvaničnu informaciju dao je 3. januara dr Dragan Veselinović, zamenik republičkog ministra za zaštitu životne sredine. Prema njegovoj izjavi, tokom NATO bombardovanja SRJ 1999. godine upotrebljeno je 30 do 50 hiljada projektila sa osiromašenim uranijumom; na području južne Srbije (bez Kosova i Metohije) evidentirano je osam, a u Crnoj Gori jedna lokacija gađana takvom municijom.

Izjava je zasnovana na podacima Vojske Jugoslavije (VJ) dostavljenim saveznom ministarstvu za razvoj, nauku i životnu sredinu. Umirujuće-uznemirujući deo izjave glasio je da "sigurno postoje problemi, ili će tek nastati ako se ne preduzmu odgovarajuće mere", odnosno da "za sada nema informacija da postoje određene zdravstvene posledice". Objavljene snimke obeleženih kontaminiranih područja u okolini Preševa, Bujanovca i Vranja pratila je, međutim, žalba da se lokalno stanovništvo uglavnom ne obazire na zabranu napasanja stoke u blizini.

Nedoumice i nepoverenje prema prvim zvaničnim saopštenjima rasli su srazmerno broju vesti o umrlim ili obolelim NATO vojnicima. S druge strane, u naknadno objavljenim podacima i procenama govori se da količina osiromašenog uranijuma izručenog na teritoriju SRJ premašuje 10 tona. Daleko najveće količine "izručene" su na Kosovu i Metohiji, gde je – prema izvorima VJ – takva municija korišćena za gađanje oko 110 lokacija, uglavnom u jugozapadnim i zapadnim delovima pokrajine.

Čini se da, osim obeležavanja i ograđivanja pomenutih osam područja u južnoj Srbiji, nije učinjeno mnogo na dekontaminaciji terena. U svakom slučaju, nisu pruženi uverljivi dokazi za to. U za sada jedinom poznatom crnogorskom slučaju – poluostrva Luštica na ulazu u Boku Kotorsku – saopšteno je da će potpuna dekontaminacija biti obavljena do kraja aprila, tj. tačno dve godine pošto su projektili ispaljeni i godinu dana od kako je bivša savezna vlast udostojila Crnu Goru obaveštenja o prirodi korišćene municije. Prema izjavi dr Miodraga Gomilanovića, ministra za zaštitu životne sredine Crne Gore, reč je o rtu Arza, gde je utvrđena kontaminacija na malom prostoru od oko 3500 kvadratnih metara (u južnoj Srbiji površina ugroženog terena meri se desetinama hektara). Troškovi dekontaminacije, uklanjanja zemljišta i eventualnih ostataka municije, zaštitna oprema i zdravstvena kontrola stanovnika Luštice procenjeni su na oko 400 hiljada maraka.

Prikupljena DU municija uskladištena je u Institutu za nuklearne nauke u Vinči kod Beograda ali, prema rečima dr Dragana Veselinovića, "ostaje pitanje da li je sve moglo da se nađe, jer postoji problem projektila koji u zavisnosti od tipa zemljišta, mogu da prodru dublje i ne mogu se površinski sakupiti; treba preduzeti daleko opsežnije radnje za njihovo vađenje, odnosno nalaženje".

U okolnostima rastuće nervoze, ponovo su pokrenuta pitanja eventualne primene DU municije na ciljeve u Beogradu i okolini, prvenstveno pri raketiranju ambasade Kine i upornom tromesečnom bombardovanju brda Straževica na periferiji uže gradske zone. Stručnjaci beogradskog Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu "Dr Dragomir Karajović" su demanovali postojanje povećane radioaktivnosti, istovremeno upozoravajući na moguće dugoročne efekte u južnoj Srbiji te na Kosovu gde se, prema izjavi upravnika Naučnog centra KBC "Bežanijska kosa", za 10 do 15 godina "može očekivati povećan broj obolelih od 'solidnih tumora' koji zahvataju tkiva i organe kao što su štitna žlezda, jajnici, dojke". Onkolozi kliničkih centara u Beogradu Miodrag Đorđević i Darinka Božović dodaju da će, prema njihovoj projekciji, "procenat obolelih od raka u narednih pet godina porasti za 30 odsto. Pravo ispoljavanje pojaviće se u narednih godinu dana, jer je potrebno da prođu bar dve godine do prvih ispoljavanja, i to najpre u najosetljivijoj, dečjoj populaciji. Ono što ćemo imati su leukemija i druge vrste maligniteta".

Dr Dragan Veselinović takođe ocenjuje da su naknadni zdravstveni rizici veći od neposrednih, jer DU može da ugrozi ljude kroz lanac ishrane, posle dužeg ili kraćeg perioda kruženja u zemljištu, vodi, biljnom i životinjskom svetu. Čak i stručnjaci neskloni panici ne poriču tu vrstu opasnosti: osiromašeni uranijum, jednostavno, spada u kategoriju teških metala, čija su toksična svojstva odavno dokazana i potvrđena. Uprkos svim stručnim rezervama prema načinu prikupljanja relevantnih podataka, još nije ubedljivo demantovana veza porasta oboljenja od raka i leukemije u BiH, (sa 152 u 1999. na 230 u 2000. Godini,podaci za rak, odnosno sa 6,2 na 10,4 oboljenja od leukemije – u oba slučaja na 100.000 stanovnika), sa upotrebom DU municije 1994. i 1995. godine. Reč je o tri do pet puta manjoj količini od one koja je ispaljena na teritoriju SRJ. Činjenica da NATO svoje članice nije upozorio na upotrebu DU municije u Bosni i Hercegovini dodatno stavlja pod sumnju sve službene tvrdnje Pentagona da je ona bezopasna ili da njena opasnost "nije dokazana". Ubrzana kontrola pripadnika KFOR-a, UNMIK-a, Crvenog krsta i humanitartnih radnika na Kosovu i Metohiji pre upućuje na izvesno širenje straha, isto kao i podatak da je na osam od 11 kontrolisanih lokacija na Kosovu i Metohiji utvrđena povišena radioaktivnost.

Srpski izvori iz Kosovske Mitrovice tvrde je u regionu severnog Kosova broj malignih oboljenja u 2000. godini 200 odsto povećan u odnosu na 1998; sličan porast zabeležen je u učestalosti prevremenih porođaja, spontanih pobačaja i broja rođenih sa najtežim deformacijama glave.

U lavini informacija koja je krenula ispostavilo se, nazad, i da je vojska takođe obavila neka do sada javnosti nepoznata istraživanja. Naime, načelnik Sanitetske uprave VJ, general-major Momčilo Kragović obelodanio je prošle nedelje da ni na jednom od 1080 pripadnika VJ koji su se tokom NATO bombardovanja našli u zonama dejstava DU projektilima za sada nisu utvrđena nikakva oboljenja čiji bi uzrok bila povećana radioaktivnost. Projekat istraživanja načinjen je još 1999, testovi su obavljeni prošle godine, a zdravstveno stanje pomenutih oficira i vojnika i dalje se redovno prati.

Na područjima južne Srbije – gde je količina ispaljenog DU procenjena na oko tri tone po jednim, a nešto manje od dve tone, po drugim izvorima – za sada nema evidentiranih zdravstvenih posledica. Međutim, lokalni stručnjaci upozoravaju da su "uočene posledice na životnu sredinu koje mogu ugroziti zdravlje ljudi 2004. ili 2005. godine, ukoliko se ne preduzmu hitne mere za dekontaminaciju terena". Do sada je ciljano pregledano oko 500 ljudi u atarima četiri sela na području gađanja. Zabeležen približno jednak broj novootkrivenih maligniteta kao i u prethodnim godinama.

Jugoslovenske vlasti – imajući pritom na umu vlasti Srbije, Crne Gore i SRJ – našle su se na pitanju osiromašenog uranijuma u gotovo istoj situaciji kao i NATO. Potvrda stvarne opasnosti i njenih realnih razmera dovodi u pitanje očekivana ulaganja – ili bar dobru volju za njih – sa Zapada; zanimljivo je da baš na taj aspekt prvi ukazuje Bodo Hombah, koordinator Pakta za stabilnost. S druge strane, nužno je potencijalne rizike svesti na najmanju mogućnu meru – za šta je, opet, potrebna međunarodna pomoć. Tek uspostavljena saradnja sa snagama KFOR-a u zoni kopnene bezbednosti teško da će biti značajno poboljšana ukoliko sa "srpske" strane počnu da stižu ozbiljne optužbe ili – što da ne – podaci o lokacijama gađanja kojima VJ sigurno raspolaže.

Neke nevladine organizacije u Srbiji već su zatražile objavljivanje mapa lokacija koje su gađane DU municijom. Vojska Jugoslavije izjavila je spremost da u rešavanju problema sarađuje sa snagama KFOR-a na Kosovu i Metohiji. Ibrahim Rugova je prošle nedelje izrazio bojazan da bi uzbuna oko "takozvanog balkanskog sindroma" mogla biti pritisak na međunarodne snage da se povuku. Nejasno je na osnovu čega istom prilikom tvrdi kako u albanskom stanovništvu "nije bilo slučajeva oboljevanja od posledica delovanja osiromašenog uranijuma". Prema Rugovi, reč je o "propagandi protiv Kosova onih koji su se suprotstavljali NATO intervenciji".

Imajući u vidu tipične interese, svejedno jesu li oni "američki" ili interesi "velikih sila", kao i navike svake vojske na svetu, moglo bi se ispostaviti da najneprijatnije pitanje u vezi sa balkanskim sindromom – još nije postavljeno. A možda glasi ovako: zašto je DU municija u NATO bombardovanju uopšte korišćena?

Podkalibarska granata, zrno ili projektil široko su primenjivani još u Drugom svetskom ratu. Za uništavanje tenkova, oklopnih vozila i "tačkastih" utvrđenja, tada je korišćena municija čije je teško jezgro pravljeno od čelika, tungstena ili legura sličnih svojstava: malo ali teško zrno u projektilu je, zavisno od brzine udara, kinetičku energiju i probojnu silu pretvaralo u toplotnu energiju koja bi spržila ili izazvala eksploziju cilja. Osiromašeni uranijum je teži – i u tom smislu bolji – materijal za tu vrstu municije a, od početka "atomske ere", i mnogo dostupniji – u obliku nuklearnog otpada. Nevolja sa pitanjem zašto je DU municija uopšte korišćena u NATO bombardovanju SRJ zato ima mnoštvo "lakih" potpitanja. I dva teška. Kako to da je upotrebljavana za uništavanje zastarelih tenkova koji se mogu "skinuti" i bez rizika od pojave "balkanskog sindroma"? I, drugo, kako to da je ispaljivanjem bar 30.000 DU projektila u 78 dana bombardovanja uništeno – jedva tuce tenkova VJ?

Aleksandar Ćirić (AIM)